Michael – dva lica najveće zvijezde

Plesao je u ritmu koji planeta pre njega nije poznavala, a hodao unazad kao da je stalno pokušavao da se vrati u vreme pre nego što je svet počeo da ga urušava.

Michael Jackson nije bio samo najveća zvezda našeg doba, bio je hodajući paradoks – simbol planetarne genijalnosti, neshvaćenosti i duboke ljudske patnje.

Kada danas pišemo o njemu, ne pišemo o pop-kulturi. Pišemo o fenomenu duše koja je svetlela prejako za mrak čovečanstva i o oklopima koje je morala da izgradi kako bi preživela sopstvenu svetlost.

Razapinjanje nevinosti

U istoriji ljudske surovosti postoji sablasno ponavljanje: svet nikada ne oprašta onome ko odbije da igra po njegovim ciničnim pravilima. Michaelovo stradanje u javnosti neodoljivo podseća na arhetipsko razapinjanje nevinosti, na modernu verziju golgotske hajke.

Optužen pred društvom, koje je sopstvenu iskvarenost projektovalo na njegovu dečju čistotu, postao je žrtveno jagnje medijskog linča. Kao što je Hristos stradao jer je propovedao ljubav u svetu ogrezlom u interesu, tako je i on razapet na stubu srama jer svet odraslih nije mogao da pojmi čoveka koji je iskreno želeo da ostane dete.

Njegova suđenja nisu bila pravni procesi, već javan, surov progon jedne ranjive duše, gde je svaka bačena reč bila novi klin zakucan u njegovo srce.

Da bismo razumeli ožiljke na njegovom licu (pre svega na srcu), moramo se vratiti u lavirint njegovog početka. Tamo je vladao lični Minotaur – njegov otac, Joe Jackson. Pod gvozdenom rukom čoveka koji je u sopstvenoj deci video samo mašine za ostvarivanje ambicija, Michaelovo detinjstvo je žrtvovano na oltaru šou-biznisa. Reči oca koje su ismevale njegov mladalački izgled ostavile su dublje rane od fizičkih udaraca. Iz tog mraka i straha rođen je njegov štit.

Njegove kasnije estetske transformacije i stvaranje Neverlanda nisu bili hir ekscentrika, već panični beg od lika sopstvenog zlostavljača. Menjajući svoje crte lica, on je podsvesno gradio zid između sebe i Minotaura, kreirajući mitsko, androgino biće koje niko više ne može da povredi.

Kada su mu oduzeli pravo na običan govor i detinjstvo, Michael je stvorio sopstveni, univerzalni jezik. Njegova potraga za izrazom prerasla je u umetničku revoluciju. Kroz kultni “Moonwalk”, belu svetlucavu rukavicu i vojničke jakne sa zlatnim epoletama, on nije kreirao samo scenski kostim – stvorio je oklop modernog viteza.

Njegov ples bio je krik, katarza i jedini prostor apsolutne slobode gde svet nije mogao da ga dotakne. Muzikom je rušio rasne i kulturne barijere, spajajući nespojivo, dok je vizuelno težio ka izgledu bića iz bajke. Ta bezvremenska estetika bila je njegova maska, savršeno umetničko delo ponuđeno svetini da ga gleda i komentariše, dok je ono najsvetije u njemu ostalo skriveno unutra.

Michael je ostao upamćen kao večni Petar Pan koji je, uprkos teškom oklopu patnje koji je nosio, uspeo da poleti i povede ceo svet u svom neponovljivom ritmu. Ceo svet... Osim sistema... Jer sistem ne prepoznaje čuda, on prepoznaje samo procente, kalupe i kontrolu. Onaj ko poseduje moć da probudi milione, a sam ostane neukrotiv i čist, postaje pretnja za mašineriju koja živi od sivila.

Poput tragičnog doktora Jekylla, Michael Jackson je pred svetom bio podeljen na dva bića. Dok je privatno nosio čistu svetlost i genijalnost, medijska noć je od njega stvorila sopstvenog gospodina Hydea - bizarnu utvaru zvanu “Džeko Vako”.

Tragedija našeg doba je što je civilizacija izabrala da poveruje u čudovište koje je sama stvorila, ostajući slepa za krhko biće koje je pod tim teretom polako umiralo - tiho, pred našim očima!

Dok ga je svet nemilosrdno ranjavao, on je tom istom svetu uzvraćao brigom i lečenjem. Njegove monumentalne turneje nisu bile usmerene ka profitu, već su služile kao propovedi humanosti.

U jeku najtežih meseci opsade, 24. novembra 1992. godine, Michael Jackson je odlučio da reči svoje čuvene pesme “Heal the World” pretoči u konkretno delo i pošalje direktnu pomoć građanima Sarajeva. Dok je lično, na njujorškom aerodromu, nadgledao utovar humanitarnog aviona, slavni muzičar je preko svoje fondacije i organizacije AmeriCares obezbedio donaciju vrednu više od dva miliona dolara. U opkoljeni grad su tada vazdušnim mostom dopremljene 43 tone preko potrebnih zaliha – od medicinske opreme i lekova, pa sve do ćebadi i tople odeće za predstojeću surovu zimu.

Ova humanitarna misija nastavljena je već u decembru kroz prazničnu akciju u kojoj je deci širom Bosne i Hercegovine podeljeno 30.000 pari novih cipela, školski pribor i igračke, uz pisma podrške vršnjaka iz Velike Britanije. Koristeći svoju planetarnu popularnost da skrene pažnju na stradanja civila, Jackson je tom prilikom uputio snažan apel svetskoj javnosti, koji i danas duboko odjekuje. Poručio je da je Sarajevo postalo simbol tragedije koja se mogla izbeći u modernom društvu, podsećajući svet da se ljudski napredak ne meri tehnologijom ili naukom, već spremnošću da odgovorimo na vapaj dece koja pate.

Kroz organizaciju “Heal the World” i himne poput “Man in the Mirror” i “Earth Song”, Michael je svoju bol pretočio u lek za čovečanstvo. Njegova empatija prema bolesnoj i siromašnoj deci bila je refleksija sopstvenog izgubljenog detinjstva - u svakom detetu kojem je pomogao, on je spasavao malog Michaela iz lavirinta. Svakom detetu je darovao nit Arijadninog klupka, uz ogromnu ljubav.

Neverovatna je istorijska ironija da je čovek koji je patio od tolike globalne neshvaćenosti, posedovao najveći kapacitet da globalno voli i leči.

Zaostavština i uticaj

Danas, kada je utihnula medijska buka i kada su maske pale, ostao je samo njegov večni sjaj. Michael Jackson je pobedio prolaznost. Njegov uticaj na muziku, modu i umetnost je neizbrisiv, ali njegova stvarna zaostavština leži u lekciji o ljubavi - istinskoj, uzvišenoj i nepobedivoj.

Svet ga je možda fizički slomio, ali nije uspeo da ugasi njegovu iskru. Ta božanska duša nije mogla da pobegne od sebe, sve i da je htela.

Zakon mu je vratio nevinost, istorija mu je prepustila tron, a vreme mu je konačno podarilo ono što mu je život uporno uskraćivao - pravo da počiva u večnom i nedodirljivom miru.

Možda nikada nećemo u potpunosti razumeti njegov svet, ali u tišini koja je ostala iza njegove muzike, najglasnije odzvanja istina: bio je previše krhko biće za svet koji ne prašta različitost – za svet koji nezaustavljivo tone u tamu. U toj noći civilizacije, Michael je svetleo suviše jako – neoprostivo nevino.

A samo je tražio čist osmeh deteta - deteta koje je poput Heliosa blistalo na sceni, a ostalo zatočeno u mračnim holovima lavirinta. Pod senkom Minotaura tom božanskom biću nikada nije bilo dozvoljeno da bude dete. I na kraju, kada je stvorio svoju bajku, ta bajka ga je koštala više od svih izazova do tada.

Možda tom detetu nije bila dozvoljena igra, ali duši jeste svetlost. I zato danas ne pamtimo prolaznost jednog života, već sjaj jedne iskre koja je postala večna.