Mijenjajmo sebe, da bismo promijenili svijet

Živimo u doba dugotrajne i opšte globalne krize političkih, društvenih, ekonomskih, verskih i drugih odnosa, koji vladaju unutar zemalja, između svetskih sila, kao i u odnosima bogatih zemalja prema ostatku sveta. Postalo je sasvim jasno da savremeni svetski poredak ne stremi miru i opštem napretku, već podstiče krize i urušava ljudska prava i slobode što, uprkos velikom napretku nauke i savremenih tehnologija, ukazuje da savremena civilizacija ne ide u dobrom smeru. Bivši visoki UN zvaničnik, švajcarski sociolog Jean Ziegler upozorava: “Ovaj nehumani svetski poredak mora se srušiti. Do te promene neće doći ako se ne budemo menjali i ne budemo uzeli aktivnije učešće u stvaranju novog svetskog poretka, koji se ne zasniva na tiraniji i izrabljivanju.”

SAD, Kina i Rusija

Kako prevazići postojeće krize i u današnjim uslovima se osloboditi tutorstva svetskih i lokalnih moćnika, ključni je izazov savremenog doba za nauku, društvo i svakog pojedninca na svetu. Svetom već decenijama vladaju moćne korporacije i globalni finansijski kapital, a velike i moćne zemlje mimo međunarodnih zakona i institucija sprovode svoju volju i ostvaruju svoje interese. Osnovan sa plemenitom misijom za poboljšanje ukupnog društveno-ekonomskog stanja u svetu, Svetski ekonomski forum je u periodu globalizacije doprineo stvaranju nestabilnog, nehumanog i konfliktnog savremenog svetskog poretka.

Predsednik Nemačke centralne banke Hans Tietmeyer je 1996. godine, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, istakao da će na slobodnom tržištu globalni tokovi kapitala ograničiti nacionalni suverenitet zemalja u ekonomiji. Okupljene političke lidere i ekonomske moćnike, proročki je tada upozorio na posledice novog svetskog poretka, rekavši im: “Od danas ste pod kontrolom finansijskog tržišta.” I zaista, finansijski kapital je tokom globalizacije u svim svetskim društvima stekao takvu moć kakvu nije imao nijedan vladar u ljudskoj istoriji. Prema odlukama svetske političke i finansijske elite postepeno je od tada povećavan jaz između bogatih zemalja i ostatka sveta. Negativne posledice su osetile sve zemlje, a male i nerazvijene su postajale sve zavisnije, siromašnije i zaduženije. Slični procesi su se odvijali u okviru pojedinih društava između bogatih i siromašnih pojedinaca. Nastao je tako današnji svetski poredak u kojem se političko-poslovne elite enormno bogate, a većinska svetska populacija na sve načine izrabljuje i sve više siromaši.

Danas svetom, uljukanim u iluziju sopstvene slobode, vladavine međunarodnog prava i naučno-tehnološki superiorne civilizacije, vladaju geopolitički, finansijski, ekonomski i ostali interesi moćnih sila, koje sprovode svoju volju uz permanentno kršenje međunarodnih sporazuma i slabljenje međunarodnih institucija. Intelektualci, koji bi trebali da predstavljaju mudrost, svest i savest civilizacije, nisu za to vreme bili dovoljno odgovorni i aktivni da na vreme upozore svoje okruženje i šire narodne mase o opasnosti koja im preti. Ljudi koji sumnjaju u ono što im se servira kao “opšta istina”, kritički razmišljaju, argumentima i logikom se suprostavljaju raznim dogmama, mitovima, manipulativnim radnjama i iznose svoje stavove u javnosti, uvek su bili opasni po vladajuće strukture, bilo da su to državne ili verske institucije. Sve vlasti su se trudile da ih ućutkaju, izoluju i isključe iz društvenog života. Dok se većina intelektualaca, vodeći prvenstveno računa o svojim interesima, uklopila u savremene tokove, glasove malobrojnih, koji su upozoravali na pogubne posledice savremenih trendova, utišala je medijska scena pod kontrolom aktuelnih vlasti i kapitala.

U današnjem multipolarnom svetu SAD, Kina i Rusija su najuticajniji centri moći, a u međunarodnoj politici često važi pravilo da države nemaju trajne prijatelje i neprijatelje, već samo trajne interese. Zbog toga se i rivali dogovaraju oko obostrano važnih odluka, često vode tajne pregovore i donose odluke iza zatvorenih vrata ili imaju kanale komunikacije bez znanja javnosti. Njihovi međusobni odnosi su zbog toga obeleženi istovremenom saradnjom i rivalstvom. Tako SAD i Kina imaju veliku ekonomsku povezanost, Rusija i Kina saradnju u nekim oblastima, dok su odnosi između SAD-a i Rusije uglavnom zategnuti. SAD je i dalje vodeća vojna i tehnološka sila sa najvećom mrežom saveznika i velikim uticajem na globalne finansije.

Ipak, nova američka administracija je uvođenjem ad hoc mera izazvala haos u svetskoj ekonomiji, zapretila svima koji se suprotstavljaju njenim stavovima, otvoreno iskazala teritorijalne pretenzije prema tuđim teritorijama, zajedno sa Izraelom napala Iran i započela rat na Bliskom istoku... a međunarodne organizacije nemaju nikakvu moć da ih u tome zaustave. Kina, kao druga najveća svetska ekonomija, vodeća industrijska sila i sve važniji geopolitički akter, širi svoj ekonomski i politički uticaj u celom svetu. Pri tome često ne poštuje pravila koja važe za razvijene zemlje i u sprezi sa vladama siromašnih i nerazvijenih zemalja maksimalno eksploatiše prirodne resurse i stotine miliona radnika širom sveta, koji žive i rade u nehumanim uslovima. Rusija, kao nuklearna supersila, stalna članica Saveta bezbednosti UN-a, sa velikim vojnim i geopolitičkim uticajem, nakon niza regionalnih ratova i uprkos strogim međunarodnim sankcijama i konfrontaciji sa celim razvijenim Zapadom, vodi višegodišnji rat sa Ukrajinom, uz ogromne obostrane ljudske žrtve i matrijalne gubitke.

Atlantsku povelju ne primjenjuje čak ni zemlja u kojoj je donijeta

Postavlja se zato pitanje kako da se svet oslobodi samovolje svetskih moćnika koji na tuđim teritorijama održavaju krizna žarišta, započinju konflikte i rukovode nizom lokalnih ratova uz prećutnu saglasnost drugih velikih sila. Pitanje je za savremeno društvo i šta treba da se dogodi da bi se svet oslobodio savremenih kolonizatorskih i robovlasničkih sila, koje raspolažu sa više milijardi neslobodnih ljudi, koji su zaduženi, obespravljeni, rade za bednu nadnicu i žive u nehumanim uslovima.

U mnogim međunarodnim dokumentima definisana su pravila koja treba da budu primenjena u celom svetu. Atlantskom poveljom je, na predlog američkog predsednika Roosevelta, 1941. godine usvojena odluka: “Širom sveta treba da se uspostavi sloboda mišljenja, sloboda veroispovesti, sloboda od bede i sloboda od straha”. Evidentno je da ovu odluku danas ne primenjuje čak ni zemlja u kojoj je doneta.

U Parizu je 1948. godine Generalna skupština OUN-a usvojila Deklaraciju o ljudskim pravima. U prva dva člana: “Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima bez obzira na rasu, pol, veroispovest jezik ili druge razlike”, naglašen je temeljni princip Deklaracije, dok ostali članovi obuhvataju širok spektar neotuđivih građanskih, političkih, ekonomskih i kulturnih ljudskih prava. Deklaracija je ugrađena u ustave i mnoge zakone država širom sveta, a postala je i osnova za većinu kasnijih međunarodnih sporazuma. Uprkos tome, njene odredbe se permanentno ignorišu i krše u savremenom svetu. Dok se na međunarodnom planu krše uglavnom od strane velikih sila, na državnom i lokalnom nivou krše ih aktuelne vlasti, kao i njihove političke i ekonomske elite.

Većina savremenih pretnji po ljudski život, zdravlje, dostojanstvo, ljudska prava i slobode nisu postojale pri donošenju Deklaracije ili su u međuvremenu doživele suštinske promene, a ustavi i zakoni savremenih država neke od njih ne sadrže, ne prepoznaju ili ih zaobilaze, ostavljajući tako prostor političkim elitama i ekonomskim moćnicima da sa njima manipulišu.

Davnih dana, kada je Deklaracija pisana, pretnje po slobodu i privatnost dolazile su isključivo od države i tajne policije, a danas dolaze i od moderne tehnologije, digitalnog nadzora, veštačke inteligencije, algoritama, društvenih mreža... Države i korporacije danas koriste napredne tehnologije i digitalni nadzor za praćenje građana, uticaje na javno mnenje i osvajanje tržišta bez jasne zakonske kontrole, a autoritarni režimi koriste internet za cenzuru slobodnog govora i manipulaciju javnim mnenjem, čime ugrožavaju slobodu formiranja sopstvenog mišljenja.

Deklaracija nije predvidela ni globalne izbegličke krize i masovne migracije izazvane ratovima, migracije izazvane ekonomskim i političkim nestabilnostima, kao ni migracije izazvane posledicama klimatskih promena u delovima sveta. Ove migracije su dovele do rekordnog broja raseljenih lica u ljudskoj istoriji, a svet je odgovorio podizanjem barijera i pooštravanjem viznih režima ostavljajući tako milione ljudi bez pravne zaštite i bezbednog utočišta. Slična je situacija i u vezi sa savremenim biološkim i ekološkim izazovima. Klimatske promene su donele nove izazove koji ugrožavaju pravo na život i pravo na zdravlje ekstremnim temperaturama, vremenskim nepogodama, gubitkom biodiverziteta, zagađenjem... dok naučni napredak u oblasti genetskog inženjeringa i kloniranja postavlja pitanje opstanka vrste i ugrožavanja ljudskog dostojanstva.

Ekonomska ljudska prava su najveća žrtva globalnog tržišta i slobodnog protoka ljudi, robe i kapitala. Mali broj ekonomskih moćnika u svetu poseduje više imovine nego ostatak sveta zajedno, a pojedinačno imaju bogatstvo veće od budžeta čitavih država, dok stotine miliona ljudi živi u ekstremnom siromaštvu. Savremeni finansijski sistem često podstiče finansijske i druge špekulacije, dok realni rad na tržištu gubi na vrednosti, što direktno utiče na ideju o pravednoj naknadi za uloženi rad. Stanovanje, obrazovanje i zdravstvene zaštita su u savremenom dobu pretvoreni u visokoprofitabilnu robu. Cene nekretnina i kirija rastu, kao i broj beskućnika u svetu. Masovna privatizacija javnih dobara, a naročito školstva i zdravstva, dovela je do toga da kvalitet lečenja i obrazovanja zavisi od ekonomske moći svakog pojedinca, pa u oblasti obrazovanja nedostatak novca mnogima znači ograničen pristup kvalitetnom obrazovanju, a u oblasti zdravstva dugoročnu zaduženost ili smrt u slučaju ozbiljne bolesti.

U pomenutoj Atlantskoj povelji stoji i: “...Bez ekonomske sigurnosti i nezavisnosti ne može postojati prava lična sloboda. Ljudi u bedi nisu slobodni ljudi. Narodi koji gladuju i koji nemaju posla jesu materijal od kojeg se prave diktature.”

Migracije su dovele do rekordnog broja raseljenih

Danas se postavlja i pitanje gde je kraj samovolji i pohlepi transnacionalnih finansijskih oligarhija, čija snaga počiva na kapitalu koji se neprekidno uvećava eksploatacijom radnika, tuđih prirodnh resursa i tržišta, pri čemu neprekidno dolazi do premeštanja proizvodnje i kapitala u države gde se može ostvariti najveći profit. Negativne posledice su nesagledive. Koristeći različite vrste političkih pritisaka, pretnji i ucena, kapital preko vladajućih struktura te zemlje vrši uticaj na unutrašnje društveno-političke i ekonomske prilike, urušavajući društvene odnose, a profit ostvaruje uz bezobzirnu eksploataciju radne snage, neograničeno korišćenje prirodnih resursa i nekažnjeno uništavanje životne sredine. U tome mu pomaže lokalna politička i ekonomska elita koristeći priliku da uveća sopstveno bogatstvo i moć. Ne čudi zbog toga porast autoritarizma i erozija demokratije na globalnom nivou, koji se odvijaju uz uspon populističkih vođa i slabljenje institucija direktno podrivajući ljudska prava i slobode.

Da bi lakše vladali, autokrate se u obostranom interesu povezuju sa sličnim režimima u regionu i svetu, a naročito se trude da se dodvore najmoćijima, sa kojima prave dilove često na štetu vitalnih interesa sopstvene države. U takvim društvima se u današnjem vremenu događa nešto što je veoma opasno. Političke elite uzurpiraju državu i institucije postavljajući u sve državne, ekonomske i društveno-političke strukture lojalne kadrove, kontrolišu medije i polarizuju društvo. Kada se u njihovu aktivnost uključe i verske organizacije, podržavajući njihovu politiku i promovišući ekstremni tradicionalizam i nacionalizam, takva društva ulaze u duboku sveukupnu krizu čiji je ishod neizvestan. Najbolji primer za to su društva u zemaljama Zapadnog Balkana, pri čemu su u pojedinim zemljama društvena polarizacija, ekstremizmi i sprege vlasti sa verskim organizacijama negde više, a negde manje izražene.

Bahatost pohlepnih vlasti

Nakon više vekova tutorstva verskih institucija nad svim ljudskim aktivnostima, naučnici su uspeli da oslobode ljudski um, da bi ubrzo potom došlo do snažnog naučno-tehnološkog razvoja civilizacije. Posle studentskih demonstracija 1968. godine usvojen je novi koncept obrazovanja u kojem dominira rad na naučno-tehnološkom razvoju, pri čemu je od strane najrazvijenijih zemalja svesno zapostavljen razvoj humanitarnih nauka, mentalne strukture ljudi, a naročito kritičkog mišljenja. Pod uticajem globalizacije, prethodnih decenija su sve ranije važeće vrednosti dovedene u pitanje, a kao prioritet se u svim društvima isticalo povećanje životnog standarda, negovao se potrošački mentalitet i uvodili su se različiti sadržaji masovne zabave. Pri tome se skoro sve tretiralo u odnosu na profit i korist koju donosi, odnosno kao roba čija je vrednost, umesto u kvalitetu života, izražena u novcu kao u vrhunskoj vrednosti.

Danas je kapital u rukama političkih i ekonomskih moćnika podredio svojim interesima civilizacijske tekovine i naučna dostignuća, a kontrolu uspostavio nad medijima i na univerzitetima. Ovo nehumano stanje je velikim delom posledica zapostavljenog razvoja mentalne strukture savremenog čoveka. Čovek današnje civilizacije je zbunjen brzim promenama i događajima u svetu i okruženju, a zbog ogromne količine informacija nije uvek u stanju da donosi kvalitetne odluke. Propaganda i različite manipulacije koje se vrše preko interneta i drugih medija mnogima su zamračile stvarnost. Umesto virtuelne stvarnosti i masovne zabave, svaki bi pojedinac trebao da se posveti radu na sebi i problemima u svom realnom životu, ako želi kvalitetniji život i bolju perspektivu.

Obrazovni sistemi danas ne prate veoma dinamične promene na civilizacijskom nivou, kao ni sve veća naučno-tehnološka dostignuća uz uvođenje veštačke inteligencje u svakodnevni život, koja donose nesagledive mogućnosti, ali i velike, još nedovoljno poznate, globalne pretnje i izazove. Savremenim obrazovnim sistemima nedostaju odgovarajući vaspitno-obrazovni sadržaji u domenu humanitarnih nauka. Nedovoljna pažnja se danas poklanja etici, afirmaciji tolerancije, empatije, morala, istine, pravde… kao i podsticanju kritičkog razmišljanja, razvijanju samopouzdanja, samosvesti, kreativnosti, radnih navika i veštine komunikacije, odnosno onih sadržaja koji su ključni za uspeh svakog pojedinca u ličnom i društvenom životu. Svaka anomalija u vaspitno-obrazovnom procesu ostavlja posledice na pojedinca i zajednicu i vodi različitim ličnim i društvenim krizama. To odgovara savremenim režimima koji zloupotrebom političke moći vrše razne manipulacije u javnom prostoru. Iluzije i obmane moćnih mogu se srušiti samo razotkrivanjem stvarnosti u kojoj živimo, a veliku ulogu u tome bi trebalo da imaju akademska zajednica i ugledni pojedinci u svojim sredinama.

Sve dok se u oblasti obrazovanja ne pokloni veća pažnja humanitarnim naukama neće biti ni ozbiljnijeg pozitivnog pomaka u savremenim društvenim odnosima, a rezultati povremenih pobuna ugnjetenih ljudi neće biti zadovoljavajući. Na vlast će ponovo dolaziti slične samovoljne, bahate i pohlepne strukture, umesto da u revolucionarnim procesima nosioci promena budu do kraja dosledni u nameri da ostvare kvalitetniji život i bolju perspektivu za sve ljude.

Mada danas tako deluje, ljudska prava i slobode nisu utopija već cilj kojem treba da teže svi pojedinci, društva i savremena civilizacija. Kada će započeti proces oslobađanja od savremenog globalnog i lokalog tutorstva, ostaje da se vidi.