Kako Aleksandar Vučić i Milorad Dodik glume rezervnog Vladimira Putina

Predsjednik Srbije je tokom trodnevne posjete Republici Srpskoj i srpskim povratničkim sredinama u Federaciji BiH nastupao kao politički zaštitnik Srba s obje strane Drine. Je li riječ o predizbornoj mobilizaciji i nastavku koncepta srpskog sveta drugim sredstvima ili se krije još opasnija politika Beograda prema BiH?

- Vučić je tamo u Bugojnu okupio gubitnike iz Bosne i Crne Gore. Svaki izlazak srpske politike u susedstvo postaje potvrda njene nesposobnosti da se promeni. Kad je poručio da nema namere da utiče na promenu granica, računao je na beogradsku čaršiju za koju je Dodik ne samo neformalni, a stvarni namesnik dela susedne države, nego pre svega čuvar ratnog plena. Politika srpskog sveta, kad je pominjete, doktrina je koju Putin sprovodi u postsovjetskom susedstvu od 2008, u Srbiji ozvaničena poklonom Naftne industrije Ruskoj Federaciji. Usledio je prodor ruske propagande i uticaja u medije, institucije, akademske krugove, sav javni diskurs.

Šibicarenje sa EU i SAD-om

Za Vučića je poražavajuća činjenica da Srbi danas žive bolje u Sloveniji, Hrvatskoj ili Crnoj Gori, nego u Banjaluci i Beogradu. Sudbina Bosne i Hercegovine kao da je zapisana u sličnim okolnostima, da Bošnjaci bolje žive u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, možda i u Srbiji, nego u Bosni. Ali to, kako živimo, kakvi smo, gde su nam perspektive, nije tema ni Sarajeva ni Beograda.

Je li Milorad Dodik Vučićev saveznik, politički instrument ili potencijalni teret koji Beograd održava sve dok mu koristi?

- Dodika nije trebalo potcenjivati. Sav taj njihov folklor, Vučićev i Dodikov, kampanja je u kojoj šibicare u odnosima sa EU i SAD-om, glume rezervnog Putina, i oblikuju opoziciju prema samima sebi. Bilo ko da ih pobedi na narednim izborima, oni ostaju politički pobednici. Vučić će da kupi pola opozicione i pola Studentske liste, sve ih on zna bolje od mene, i mirno da spava.

Aleksandar Vučić najavljuje odlazak s mjesta predsjednika Srbije i izbore u narednim mjesecima, ali istovremeno ostavlja otvorenom mogućnost povratka na mjesto premijera. Gledamo li stvarnu političku tranziciju ili pokušaj da se promjenom funkcije sačuva isti režim i izbjegne odgovornost za krizu koja trese Srbiju?

- EU se već oglasila o tom pitanju, da rokada na funkcijama ne dolazi u obzir, ali je nejasno kako će se odnositi prema takvoj jednoj vladi. Vučić računa da će se EU ipak pomiriti sa stvarnošću: gomila ludaka ući će u Narodnu skupštinu, pre svega na opozicionoj Studentskoj listi, plus Putinove stranke i koalicije. Tranziciju koju pominjete može pokrenuti samo opredeljenje naredne vlade za EU, a politika integracije je pre svega unutrašnja politika reforme i demokratizacije institucija, i širenja sloboda, ekonomskih, političkih, kulturnih. O takvom opredeljenju mi nemamo konsenzus političke i akademske elite, naprotiv. Štaviše, Vučić se ne ustručava da se pojavljuje sa simbolima EU u zvaničnim obraćanjima, nasuprot njemu, opozicioni pokret akademske zajednice paradira simbolima Putinove Rusije i političkog svetosavlja.

Nakon višednevne skupštinske rasprave, nepovjerenje Vladi Đure Macuta podržalo je samo 40 poslanika, 135 je bilo protiv. Je li parlament postao samo kulisa za politički marketing režima?

- Vučić kao da je izabrao Macuta da bi se narugao pobunjenim univerzitetima i svetio im se. Macut je samo jedan od izdanaka beogradske čaršije u kojoj se rodite, školujete, uživate socijalne i ekonomske privilegije, vidite sveta, ali taj svet ne ulazi u vas, i od vas ostane samo Macut. Ima mišljenja da je prenosom skupštinske rasprave o nepoverenju Macutovoj vladi Vučić sebi naneo političku štetu, ali mi imamo tu opozicionu javnost koja ga potcenjuje na onaj način na koji Sarajevo potcenjuje Dodika. Bosna i Srbija se kuvaju u paklu izolacije, začepljenih granica, pameti i svih krvnih sudova. Inače, poslanici u Narodnoj skupštini ne zastupaju nikoga konkretno, jer su, umesto da budu birani, imenovani na partijskim listama. Prednost takvog sistema je stvarna moć premijera, da vodi politiku i ne pita nikog.

Šešeljizirana opozicija

Evropski opredeljen premijer, svestan potrebe da se ekonomija prepusti privatnoj inicijativi, tržištu i inovacijama, da se ulazi u institucije EU, NATO i Schengen, on neće pitati za mišljenje ni ekonomsku zajednicu, a sigurno ne one koje Vučić okuplja po seoskim vašarima, mislim upravo na Đinđićevu etiku odgovornosti. Vučić je imao nameru da bude drugi Đinđić, i žao mi je ako je izneverio ključno načelo demokratije, da je svrha demokratske politike da menja i javne institucije, i lična uverenja, i širi slobode.

Ko danas više određuje politički ritam regiona: protesti i građani ili Vučić i Dodik svojim krizama?

- Protesti su preuzeli Vučićev algoritam ucene biračkog tela izazivanjem kriza i upućivanjem pretnji. Sve poruke Studentske liste, koje smo čuli na ogromnim mitinzima na Slaviji, staju u Memorandum SANU od pre 40 godina. Zastrašujuće je da neformalni spikeri akademske zajednice nisu u stanju da iskorače iz dokumenta koji je bio i politički i umno zaostao u trenutku kad se pojavio. Nikad više studenata i gimnazijalaca nije bilo spremno da beži, i od vlasti, intuitivno i od svojih, ako ne svesno. Vučić nije imao akademsku, intelektualnu podršku za reforme koje je obećavao kad se vratio na vlast 2012. Suočen s potencijalnom snagom studentskog pokreta krajem 2024, on je tu novu opoziciju šešeljezirao, kako bi sebi dao više prostora i u unutrašnjim i u spoljnim poslovima. Slično je postupao Dodik, učinivši svoje konkurente luđim od svojih najbizarnijih saradnika, kojih se sad oslobađa.

Da li je region danas bliži saradnji ili novim podjelama, šta najviše koči izgradnju dobrih odnosa među susjedima?

- Mi imamo identične interese za budućnost. Odlično se razumemo i kad se uopšte ne razumemo. Vučić je 2017. u poseti Sarajevu izjavio da “BiH u Srbiji ima pravog i iskrenog prijatelja”, i da nas vezuje zajednička evropska budućnost. Ali u njemu više nema tog života, nikad nije imao dovoljno podrške da menjajući sebe menja i Srbiju. U međuvremenu se Srbija već sva okrenula Putinu. Vreme koje predstoji moralo bi da prevaziđe razlike u mišljenjima o prošlosti. Mi smo i za meditacije, o najboljim i najgorim vremenima, izgubili svako vreme, bez namere da potcenjujem žrtve na svim stranama, niti da relativizujem odgovornost. Potrebni su nam duboki zahvati, manja i jeftinija vlada, deruralizacija i racionalnija upotreba sistema, ulazak u Schengen, usklađivanje sa spoljnom politikom EU. Engleska i Nizozemska su veliki deo pomenutih poslova završile pre četvrt milenijuma, u Srbiji lokalni šerif iz Obrenovca pokvari parnu mašinu u termoelektrani. Nijedno važno pitanje nećemo zatvoriti izvan evropskih okvira, to nije samo suma naših nesposobnosti, takav je svet oko nas, a najbolji je, od svih mogućih.