Antigona, danas: Noć kada umjetnost prestane da bude samo kulturni događaj

Postoje večeri kada umetnost prestane da bude samo kulturni događaj i postane prostor za tihi, kolektivni uzdah.

Jedna takva noć dogodila se u sarajevskom Ateljeu Figure, mestu koje ima redak dar da ne pravi samo događaje, već da otvori prostor u kojem se umetnost zaista preživi.

Prikazana je “Antigona”, dokutragedija, film u režiji Gorana Gajića. Nastalo na temelju restauriranih snimaka pozorišne predstave iz Los Angelesa iz 1995. godine, ovo ostvarenje nam stiže pet godina nakon Mirinog odlaska, kao podsetnik da neke praznine nikada ne zarastaju, ali da mogu postati izvor duboke, bezvremene kreacije.

Veče su na okupu držali ljudi koji u tišini nose duh ovog prostora.

Gospođa Maja Anzulović, koja nevidljivim nitima povezuje ljude i rešava stvari iz senke, nikada nije u fokusu kamere. Ona nije u prvom planu, ali bez nje je pitanje kakav bi taj plan bio. I gospodin Slaviša Mašić, čije oči kao da neprekidno snimaju stvarnost, a čiji duboki, topli glas poseduje onu vrstu magnetizma koja trenutno utiša prostor. Nešto nalik Ljubi Tadiću, ali dublje i toplije. Kada se oglasi, kao da sam Svemir na trenutak progovara.

A onda se tiho mikrofonom pojavljuje bezvremena glumica i žena – Vesna Mašić. Čita potresno pismo Mire Furlan. Mirine reči, napisane početkom 90-ih u američkom egzilu, ponovo su pred nama. Ovog puta u Vesninom glasu. Dobijaju sopstveno telo, disanje i težinu.

Nakon ovih potresnih reči, na platnu se pojavila ona - Antigona.

Nakon tri decenije, tu ulogu gledamo potpuno ogoljeno.

Te 1995. godine, u malom pozorištu u Los Angelesu, Mira Furlan igrala je ženu koja je ostala bez ičega. Fizički, bila je hiljadama kilometara daleko od rodnog Zagreba koji je stavio na stub srama, i sa druge strane Beograda, koji je ćutao. U njenom pogledu bila su oba grada i jedna zemlja koja više nije postojala.

Ali taj egzil nije bio samo geografska odrednica. Bio je to krik bića koje je preko noći izgubilo tlo pod nogama.

Egzil o kojem nam Mira govori sa platna nije akademski pojam iz knjiga o migrantima. To je onaj mučan osećaj kada ti uzmu pravo na dom, pravo na jezik i pravo na prošlost. Na toj sceni, njen glas i njene oči nisu samo igrali antičku dramu. U njima se osećala stvarnost žene koja je kroz rat, raspad jedne zemlje i srušene mostove, nosila sopstveni žig.

Sofoklova Antigona nam je vekovima predstavljana kao heroina od kamena, ali u Mirinoj interpretaciji ona je bolno, ranjivo ljudsko biće. Ona strada jer odbija da prihvati da politički dekreti i ratne vođe mogu biti važniji od dostojanstva i ljubavi prema bratu.

To je, na svoj način, bio i Mirin stvarni greh devedesetih godina. U trenutku kada su se crtale nove, krvave geografske mape i kada se od svih tražilo da izaberu stranu, zastavu i pleme, ona je tvrdoglavo i uporno birala – ljude. Odbila je da njena prijateljstva i ljubavi stanu u granice koje su preko noći povučene oko njih. Zato njena Antigona i danas zvuči tako bolno savremeno.

Svet se oko nas ponovo deli, ponovo se traže neprijatelji i ponovo se od pojedinca zahteva da se odrekne sopstvenog moralnog kompasa zarad kolektivnog ludila. Gledajući njen pogled na platnu, vidimo strah, ali i apsolutnu rešenost žene koja zna cenu svog izbora. Ne zato što ne oseća strah, već zato što bi odustajanje od onoga u šta veruje značilo odustajanje od sebe same.

Za tu ulogu iz 1995. godine Mira je dobila prestižnu nagradu Dramalogue Theatre Award. Ali u sarajevskoj noći, dok smo gledali dokutragediju, ta nagrada je delovala gotovo nevažno naspram istine koju nam je ostavila.

Goran Gajić ovim filmom postavlja tiho, ali razarajuće pitanje: šta se događa sa čovekom koji odbije da izda ono što smatra svetim? I zašto neke istine umemo da čujemo tek kada prođu decenije? Možda zato što umetnost vidi dalje od vremena u kojem živimo. Možda zato što ponekad daje odgovore pre nego što smo spremni da ih prihvatimo. A možda i zato što neke priče ne završavaju onda kada se završi predstava.

One čekaju. Čekaju da ih dublje pogledamo. Da ih pažljivije čujemo. Da u njima, posle trideset godina, prepoznamo nešto što tada nismo umeli da vidimo.

Sofokle nam je još pre dva milenijuma sve napisao. Mira nam je sve prenela. Samo mi tada nismo razumeli.