Ne može se kafa u miru popiti: Odakle, kume, ovoliki osovi?

Banjac je, svega mi na svijetu, omanje čudo. Nema te tragedije koju ne umije prepakovati u komediju, nema te drame koju nije kadar prevesti u narodno veselje. Sedam podruma priča ima, a još ni prvi nije načeo kako valja. On nije kao drugi ljudi što su: ne okuplja oko sebe da bi imao što više dlanova za ispomoć, nego da bi sabrao što više onih koji će da pričaju i koji će da slušaju. Njemu je, pravo da kaže čovjek, najviše do priče i pričanja, ostalo su tek fusnote.

Kazandžijski posao

Pristavio, dakle, Banjac kot’o, ne baš on, nego njegov punac, a on je pozvao nas nekoliko da nam ulije, da nam nasiječe i da nas, što bi rekli stari, razgovori. Čudimo se njegovom kazandžijskom poslu: sve je proučio, sve je naučio, sve je, reklo bi se, i preučio, ali i za šljive, što bi rekla pokojna Ruža, treba neka škola. Ne može se rakija ispeći tek onako, s nogu, uz dvije lijeve ruke, nego i to valja oposliti kao sve što se opošljava: s knjigom u rukama i sa očima u slovima.

Pod ladarom je svakojako društvo kome je smijeh jedina briga. Priča se ono što se pričalo stotinu puta (šifra: Petrovo) i ono što se nije pričalo nikada. Banjac dominira i kada priča i kada sluša, jer je njegova astralna mapa naprosto takva. On bi se, čini mi se, smijao i sopstvenom zijanu. I ne samo da bi mu se smijao, nego bi od tog zijana ispleo najbolju priču. Jednu takvu, o kum-Mići i kum-Savi, ispričao je dok je četvrti kot’o lagano disao…

Peče kum-Mićo rakiju treći dan. Poranio prije sviju, ulio sebi jedan ćokanj, podložio vatru i pristavio prvi kot’o da pjeva. Navlači drva za ostatak dana, priprema crijevo za vodu, traži kečiju koju je sinoć zaturio, kad eto ti kuma Save kod kotla. Znaju se njih dvojica otkako su prohodali, staro je to kumstvo, porodično, jedan su drugom pomagali i kad pomoć nije bila potrebna, a sad sve češće zajedno ćute i sabiraju ono što su godinama prosipali.

- Dobro jutro, kume – veli kum-Savo.

- Dobro jutro, kume – odgovara kum-Mićo.

- Kako ide, kume? Je li prokapalo?

- Nije, kume, nastavio, evo, nema ni pola sata.

- Do kada ste sinoć pekli?

- U osam sam ja zadnji izvadio. Ja utekao u kuću, a Dragan ostao s ovima svojima da predu.

- Tako je i najbolje. Ne treba u noć puno ulaziti.

- Meni je šest kotlova za dan dosta. Ne treba nju goniti. Ona ide kako ona hoće.

- Dobro veliš, kume.

- Kako je kod tebe? Kako su tvoji? Hoće li ovamo?

- Ne znam, kume. Pravo da ti velim – muka me snašla.

- Šta je bilo, kume? Govori, pa da vidamo rane ako se mogu izvidati.

- Napao os, kume, kako nikada nije.

- Šta je napao?

- Os, kume, os. Gdje god da mrdnem – osovi. Na tavanu, pod strehom, u voću, pod ladarom, na njivi, u bašti. Za kvaku neki dan uhvatim, a ono os! Ne mogu živ od osova ostati! Ovo ovako nikada nije bilo.

- Jesi li zvao, kume, koga? Jesi li radio šta?

- Nisam radio, kume, nego radim i dan i noć. Nema šta ti nisam probao. Palio gume, prskao vodom, stavljao ono protiv komaraca i ostale gamadi. Ništa, kume. K’o da nije os nego međed. Ne možeš ga otjerati da si božji.

- Sad će tebi tvoj kum reći šta ćeš i kako ćeš. I mene tako jedne godine napali i da nije bilo Dragana – ja bi i danas jaukao. Čim nešto žulja, on odmah za knjigu da vidi šta je.

- Spasavaj, kume, ne može se više ni dana. Čuj mene dana! Ne može se kafa u miru popiti.

- Slušaj ovako: uzmeš jedno tri kile plavog kamena. To ti je ono što se njime grožđe prska. I potopiš u tako, šta ja znam, jedno trideset litara vode. U bure potopiš u kojem kiseliš kupus. Ostavi da prenoći. Sutra samo pređi ili poprskaj gdje se kote i jednog neće biti dok si uspravan.

- Hvala, kume, odo odmah! Hvala ti đe čuo i đe ne čuo.

Ode kum-Savo da uradi kako mu je rekao kum-Mićo, a kum-Mićo ostade kraj kotla. Imao je još, brat bratu, tri dana posla, ali nije htio da leti. Drago kum-Mići što je pomogao kum-Savi. Zna on, dobro zna, kakva je napast os! Prije tri-četiri godine i pod njegov je crijep sletio oblak osova. Pet dana nije mogao nikuda iz kuće. Ako samo otvori vrata ili prozor, eto ih odmah unutra. Ne možeš s njima na kraj nikako. Kao da je sve osova što ima u Krajini došlo kod njega na stan.

Dođe petog dana Dragan, zet u njega, i kaže mu da uradi onako kako je on rekao kum-Savi. Kakav, pita on zeta, plavi kamen kad je to za grozd, a ne za osove? Samo ti, veli njemu zejo, samo ti uradi kako sam ti ja rekao i ništa ne brini. I uradi kum-Mićo kako mu je rečeno. Opruži se poslije dnevnika kad ujutro ima šta i da vidi – nijednog jedinog osa više na njegovoj adresi! K’o da ih je neko sve skupio u jednu kantu i negdje prosuo.

Nema zeta u blizini

Peče kum-Mićo i zadnji kazan kad eto ga u dvorište kum-Savo. Namrštio se, usukao se, jedva nogu pred nogu gura. Nekako se dovuče do kazana, podbi jedan panjić pod sebe, izvuče cigaru, ukresa je i izduva dva-tri dima. Gleda ga kum-Mićo i ne zna s koje bi mu strane prišao. Vidi da je nešto, ali ne zna šta je ni kako je. Ćute dva kuma k’o dvije pritka. Tek odjednom kum-Savo zagudi:

- Lijepo ti mene, kume, nasuka.

- Šta je bilo, kume, pobogu si brate?

- Sve sam ja uradio kako si mi ti rekao. Sve.

- I?

- Šta i? Potopim ti onaj plavi kamen u bure, razmutim ga, razmeljam ga, sve kako si mi rekao. Ostavim da prenoći, pa ujutro pošpricam i po tavanu, i po fasadi, i po ladari, i po voću… Njih je, kume, sad tri puta više! K’o da sam medom prsk’o, a ne otrovom! Gdje je bio jedan os, sad ih je tri! Đe su bila tri, sad ih je šaka!

Gleda kum-Mićo pred sebe i ćuti. Nema zeta u blizini da ga udavi golim rukama, a i kao da bi to nešto pomoglo. Gleda u zemlju, gleda malo u curak iz kojeg curi rakija, gleda malo u ruke. Zamisli se, pa reče kumu:

- A, kume, nisu to ti osovi!