Milomir Kovačević Strašni: Hroničar kulture pod opsadom

U Umjetničkoj galeriji Bosne i Hercegovine sinoć je otvorena Vaša nova izložba koja nosi naziv “Kultura u ratu”. Naslov dovoljno govori, ali ipak me zanima, iz Vašeg ugla – šta nam donosi izložba?

- Izložba govori o raznim kulturnim događajima u ratnom Sarajevu od 1992. do 1995. Ima tu i dosta portreta važnih ljudi iz inostranstva koji su dolazili u grad, poput Brucea Dickinsona, Susan Sontag, Annie Leibovitz, Bibi Andersson, Bernarda-Henrija Levyja, Joan Baez, Christiana Boltanskog, kao i portreta domaćih pisaca, umjetnika, muzičara. Izložba donosi i mnoštvo fotografija sa koncerata, pozorišnih predstava, modnih revija...

Odakle ideja za izlaganje baš ovih zapisa iz perioda opsade?

- Odavno sređujem arhivu i prošle godine sam prvi put imao sve kontakt-kopije svih filmova koje sam uspio sačuvati iz tog perioda. Počeo sam prvo sa portretima, ali kasnije sam se okrenuo koncertima, pa onda pozorišta i shvatio sam koliko toga ima. Logična mi je bila ideja da se nekada napravi izložba.

"Kultura u ratu" u Umjetničkoj galeriji BiH/Halid Kuburović/

Značajni trenuci

Bilo je raznoraznih obećanja, ali, nažalost, ništa nije bilo od toga. Kada sam u decembru posjetio galeriju, pitali su šta bih im mogao predložiti za izložbu povodom 80 rođendana galerije, bilo je evidentno da je to idealna izložba za tu priliku.

Koliko je bitno podsjećati se na te pozitivne trenutke memorizirane unutar opšte agonije kroz koju smo prolazili?

- Meni je jako bitno, a vidim i velikoj većini prijatelja koji su preživjeli rat u Sarajevu. Nama su ti momenti bili jako, jako značajni.

Šta je Vama ostalo najdublje upisano u sjećanje od tih kulturnih dešavanja tokom agresije?

- Teško je na to odgovoriti, sve nam je bilo jako bitno. Možda je ipak najbitnije bilo to druženje, prijateljstva, sreća kada se vidimo na nekom od tih događaja i vidimo da smo još živi i zdravi i da smo željni kulture uprkos ratnoj svakodnevnici.

Svi govore, a i neki jasni pokazatelji su tu, da su kulturne prilike ne baš bajne, više od tri decenije nakon završetka sukoba. Kako Vi gledate na kulturu danas u Bosni i Hercegovini?

- Ja sam, uglavnom, vani, ali dosta pratim šta se dešava u kulturi. Osim toga, vrlo sam aktivan i sa svojim izložbama. Činjenica jeste da je situacija jako teška, komplikovana za umjetnike, što administrativno, što finansijski. Naravno da to nije razlog da se ne radi i stvara.

Vaša arhiva, koju ste spomenuli maločas, čini se neiscrpnom – baš kada mislimo da smo vidjeli sve, Vi nas iznenadite novom izložbom. Kolika je, ustvari, Vaša arhiva i šta još nismo bili u prilici vidjeti?

- Nažalost, dosta toga je stradalo u ratu, ali ima i dosta sačuvanog materijala. Uglavnom, ono što je bilo sa mnom, sačuvano je. Ima još dosta neobjavljenih serija i nadam se da će se i to u narednom periodu pokazati. To zahtijeva mnogo posla i ulaganja, a kako nema podrške od institucija, snalazim se kako znam i umijem.

Onda je ovo dobra prilika da skrenemo pažnju tim istim institucijama. Da li ste uspjeli digitalizirati cijelu arhivu?

- Nisam uspio sve digitalizirati, radim na tome, mada je to težak, dug i mukotrpan posao, naročito sa ratnim materijalom. Uglavnom mi izložbe služe kao dodatna motivacija pa tako i radim seriju po seriju. Samo za ovu izložbu sam sredio, očistio i spremio za štampu preko hiljadu fotografija, što je bio ogroman posao.

Nedavno je u Francuskom institutu otvorena i Vaša stalna postavka “Paris, Paris, Paris”. Kako je došlo do te saradnje i kakva inspiracija stoji iza tih fotografija?

- Sa Francuskim institutom imam odličnu saradnju koja je započela još tokom rata, dolaskom Francisa Bueba u Sarajevo. Ta saradnja se nastavila i u Parizu kroz brojne projekte, izložbe, knjige i druženja, i nikada nismo prestali sarađivati. Ove godine obilježava se 200 godina od nastanka prve fotografije, pa je želja Francuskog instituta bila da tu godišnjicu obilježi mojom izložbom fotografija o Parizu, u okviru Dana frankofonije.

Ferida Duraković., Strajo Krsmanović i Strašni/Halid Kuburović/

Pun kalendar

Naravno, bila mi je velika čast da, pored toliko vrhunskih francuskih fotografa, upravo ja budem taj koji će obilježiti ovu značajnu godišnjicu. Fotografije su snimane na filmu i ručno su izrađene u Parizu, u mojoj laboratoriji, što mi je predstavljalo poseban užitak.

Na čemu trenutno radite? Da li je na pomolu neka nova postavka?

- Ove godine sam uključen u veliki broj izložbenih projekata, tako da sam već sada poprilično zauzet i naredne godine. Iskreno, ni sam ne znam kako ću sve stići. Već u junu slijedi Pariz, zatim u julu Beč, a u avgustu Split, Podgorica i Sarajevo. Nakon ljeta planiran je Prag, a potom i Sarajevo povodom 25. novembra. Posla ima za onoga ko želi raditi. Uz sve to, kontinuirano fotografišem i završavam već započete projekte u Parizu, Sarajevu, Pragu...