Od mitske tešanjske tvrđave Gradine do Potale

Svaka velika planetarna odiseja počinje malim, naizgled običnim trenutkom. Za Ahmeda Bosnića, ta odiseja je začeta na prozoru jedne kuće u Tešnju.

Zvijezde iznad tešanjskih zidina

Dok je svet spavao, dečak je sa prozora opčinjeno posmatrao zvezde, dok se nad njim nadvijala Gradina – mitska tešanjska tvrđava. Ona za njega nije bila samo nemi kameni spomenik prošlosti već kapija za maštu i večna fascinacija. Ta bliska, a opet nedokučiva istorija koja je bdela nad gradom, usadila je u njega nezasitu radoznalost.

Dečak koji je posmatrao zvezde i zidine rano je shvatio da se tajne sveta moraju tražiti i otkrivati po čitavoj planeti - daleko od njegovog prozora i znanih zidina tešanjske tvrđave.

Tešanj nije samo grad, to je za ovog čudesnog putopisca mesto koje nosi strukturu unutrašnjeg sveta. To nije samo mesto prvih sećanja, već temelj njegovog bića.

Tešanj nije samo toponim, njegova tajna se krije u prvoj unutrašnjoj rezonanci koju je probudio u jednom detetu. To dete, kad odraste, sa tom frekvencijom će krenuti u svet - zato će ga rodni grad “pronalaziti” i na samom kraju sveta.

Njegovo pisanje često odiše magijom priča iz “1001 noći”, koje je poneo iz detinjstva slušajući pripovedanja svog tetka.

Koračajući legendarnim Putem svile, Bosnić je oživljavao minule vekove u kojima su pustinjski karavani spajali svetove. Posebno mesto u njegovim putopisima zauzima drevna Buhara, kao i Samarkand, sa svojim tirkiznim kupolama i raskošnim medresama, gde se miris začina mešao sa mudrošću drevnih učenjaka. Kroz njegove reči, ta istorijska čvorišta nisu samo geografske tačke već živa mesta gde se prošlost i magija dodiruju.

Oluja na Mekongu

Hrabrost i avanturistički duh Ahmeda Bosnića iskovani su u dečačkim danima. Skočiti sa Zvečaja, sa visine od deset metara, u hladne talase Tešanjke, bio je čin čistog prkosa i slobode jednog desetogodišnjaka. Taj skok u dubinu bio je uvertira za sve njegove buduće, opasne skokove u nepoznato. Zato godinama kasnije, tog istog dečaka, sada zrelog istraživača, zatičemo kako plovi po zloglasnom Mekongu.

Veslajući po zloglasnom Mekongu, Bosnić nije tragao za ljudima, već za zaboravljenom istorijom – kamenim diskovima skrivenim na drugoj strani reke. U toj opasnoj zoni, gde su vrebačke zamke bile svakodnevica, priroda kao da je stala na stranu istinskog istraživača. Grmljavina i nezapamćeni pljusak koji su se sručili nad rekom, postali su njegov štit, sakrivši ga od neželjenih pogleda zloglasnih narkodilera i sačuvavši mu život dok je plovio ka svom cilju.

Potraga za tragovima drevnih civilizacija vodila ga je u najudaljenije kutke planete.

Amazonija je dugo bila Bosnićev san. Ta nepregledna živa tišina, u kojoj priroda govori prvim jezikom sveta, dočekala ga je početkom 90-ih, podižući svoje tajanstvene velove pred njim. U njenim vodama i krošnjama on će osetiti pulsiranje sećanja planete na sopstveno rođenje.

Put ga je dalje vodio ka Andima, Africi i Pacifiku - okeanu koji uči čoveka poniznosti pred beskrajem. U Papua Novoj Gvineji, domoroci su mu pružili ruku prepoznavši u njemu iskrenog istraživača čistih namera. Ti potomci kanibala su otišli i korak dalje: pred njega su izneli svoju svetinju u znak poštovanja!

Istraživački duh će ga u dva navrata dovesti na Tibet. Susret sa Lasom će mu otvoriti vrata nepoznate dimenzije postojanja. U srcu Lase se uzdiže Potala. To magično zdanje koje čuva tajna znanja, budističke tekstove, tantričke zapise i učenja koja se ne izgovaraju glasno svima, zapravo je magična iz drugog razloga. Njena tajna je u punini tišine. Ovo zdanje sagrađeno ni na nebu, ni na zemlji čuva dah koji postaje molitva u tišini koja nije prazna, već gusta od prisustva. Ona je ponajmanje palata ili već zgrada - ona je živo prebivalište svesnosti. Dok je Potala pred njim otvarala svoje strogo čuvane tajne, Bosnić je spajao deliće slagalice o ljudskom postojanju, noseći u srcu duhovno blago dalekih naroda.

Još jedno mistično zdanje će i te kako uticati na našeg putopisca. U lamaseriji Sakija, u tišini hrama, glavni lama će mu uručiti sveti dar – zvono čiji zvuk odzvanja vekovnom mudrošću. To je dar koji se predaje spoznajom, a prima dušom. U tibetanskoj tradiciji postoji razumevanje da se najdublje istine ne mogu izgovoriti, jer se gube u zvuku.

I Sakija i Potala su oduvek umele da nadmudre vreme - umele su da ćute... Ovo su oči tešanjskog dečaka već videle - što je Gradina bila za dečaka, za odraslog je bila Potala.

Čarobnjak naših dana

Ahmed Bosnić je čovek koji je celog života nesebično delio saznanja do kojih je dolazio na dalekim meridijanima. Ako pažljivo čitate njegove redove, prepoznaćete suptilnu, ali snažnu poruku koju šalje svetu: otvorite srca, prigrlite sve boje, kulture i religije ove planete!

On nas neumorno podseća kako da živimo u skladu sa svetom, kako da razumemo ono što nam je naizgled strano i kako sebi da približimo ono što nam je daleko.

Kroz svoje tekstove i život, on nas uči onoj najvećoj, iskonskoj vrednosti - šta zaista znači biti čovek. Zato je on za sve nas, s pravom, istinski čarobnjak naših dana.

Nakon što je proputovao ceo svet, preplivao opasne reke i dodirnuo vrhove sveta, dragocenosti sa svih tih meridijana našle su svoje trajno utočište. Ispod tešanjske Gradine, one iste koja ga je hipnotisala u detinjstvu, muzej je otvorio vrata njegovim darovima. Te prostorije, s pravom nazvane “Soba Ahmeda Bosnića”, danas stoje kao svetionik za nove generacije - to je svetlo koje nepogrešivo pokazuje put ka jezgru srca.

Danas, u svojoj 83. godini, Ahmed Bosnić ne miruje. Dokazujući da je mladost stanje duha, on i dalje piše istim onim žarom sa početka karijere. Njegove reči i dalje svetle istim sjajem kao one zvezde koje je kao dečak posmatrao sa prozora, podsećajući nas da potraga za čudima i znanjem nikada ne prestaje. Kada ga pitate gde je traganju kraj, odgovoriće: nema ga! Kada se zapitate: kako je to moguće... Odgovor će se nametnuti sam – moguće je jer je beskraj njegova mera!