Od mržnje do ljubavi

Mrzim smrdljive martine. Mrzim kada moram napolje po kiši, jer mrzim kišobrane. Mrzim ručak bez mesa. Mrzim japanke. Mrzim japanke uz farmerke. Mrzim mlak špricer. Mrzim podgrijano meso. Mrzim ananas iz konzerve. Mrzim ljude koji ne daju žmigavac. Mrzim kreme za ruke, lice i tijelo. Mrzim vlažne maramice. Mrzim kravatu. Mrzim EGR ventil i turbinu. Mrzim: Ajmo, ljudi, fajront je! Nije baš da mrzim, ali očima ne mogu da vidim babe u gradskom prijevozu. Mrzim mladi kupus na paradajzu bez junetine.

Doživotna robija

Beskonačan je spisak onoga što ne volim i što ne mogu nikako. Mrzim kukavice. Poltrone. Slabiće. Mrzim one koji u kafani uvijek naručuju čaj samo da ne bi nikada platili turu. Mrzim smjene na granicama. Mrzim drske konobare. Mrzim tanku kafu. Mrkvu u pasulju. Celer u pasulju. Praziluk u pasulju. Čorbast pasulj. Katalog omrznutog može da se širi geometrijskom progresijom. Kraja mu naprosto nema. A na vrhu te liste, na prvom mjestu koje je okovano prenapregnutim betonom, nalazilo se – šetanje.

Do prije godinu dana šetanje je bilo moj državni neprijatelj broj jedan. Ako sam ja bio Zvezda, šetanje je bilo Partizan. Ja NOB, ono Švabo (u dotiranom filmu). Ja mesožder, ono vegan. Meni je do akcije, njemu do kontemplacije. Mrzio sam šetanje kao što grbavi crkvenjak mrzi djecu koja ga zadirkuju. Šetao sam samo kada sam morao, a i tada nerado, namrgođen, težak i sebi i drugima. Šetanje je za mene bila doživotna robija bez mogućnosti pomilovanja. Radije u šumu nego u šetanje. Radije u solanu na ostrvu nego u promenadu.

Nikada nisam razumio ljude koji šetaju. Zašto šetaju? Kuda šetaju? Šta hoće oni? Kome prkose? Zašto to rade? Šta se ima šetati? Kakav to moraš čovjek da budeš, pa da šetaš? Zašto bi šetao kad možeš da sjediš? Ili da ležiš? Kome se šeta? U ime čega? Stotinu pitanja i samo jedan odgovor: oni koji šetaju nisu u vinklu. Šetanje samo po sebi nema svrhu, besmisleno je, nema cilj, nema zadatak, nema ništa osim samoga sebe. Šetati je glagol kojem ne treba ni subjekat, ni objekat. Ideja bez temelja, bez potpornog stuba, bez krova.

Nikada nisam prihvatao pozive u šetnju. Lagao sam šta sam stigao. Govorio sam da nisam tu, da sam na službenom putu u Kopru ili u Tučepima, tvrdio sam da imam temperaturu i razarajuću glavobolju, vadio sam se nebrojeno puta na mamurluk, odbijao sam pozive pravdajući se ranijim dogovorima, ali iza svega je stajala samo jedna namjera: nikada u šetanje! Hoćemo li na Šehove, pitalo me sedam hiljada puta. Nećemo na Šehove, šta ću gore, kome i zašto da se verem uz brdo i kroz šumu? Da vidim kako izgleda grad “sa visine”? Neka, hvala, ima na razglednicama.

Dok sam mogao - za loptom sam trčao satima, ali to mi nije teško padalo na srce i na stomak, jer sam znao zbog čega trčim: da zabijem go više ili da dam koš više. Mogao sam se satima seliti sa jednog igrališta na drugo, ići s jednog kraja grada na drugi da bih odigrao još jedno poluvrijeme, ali šetati niti sam kad mogao, niti sam kad volio. Bicikl, autobus, taksi – sve sam osim tabananja prihvatao i svemu sam se osim šetanju radovao. Gubljenje vremena mjerio sam satima provedenim u šetanju, a kome je još stalo do toga da gubi vrijeme?

Ali, tko bi gori, eto je doli. Ima neko vrijeme, a ja ne mogu da zamislim sedmicu bez – šetanja. Ne znam kako je počelo, ne znam zašto je počelo, ali počelo je i ne staje. Ako je dan vedar, kao u pjesmi Bore Kapetanovića, i ako s večeri ne moram na trening, šetanje je neminovno. Spustim se autom do kafane, jer mi je na povratku mrsko ići uz Luško brdo, a onda pustim noge pred sebe da idu kuda hoće. Jednom okrenemo prema Malti, drugi put ka Boriku, treći put na Mejdan. Nema pravila i dobro je što ih nema, jer siromaštvo mašte, veli Unamuno, počiva u napamet naučenim pravilima.

Neću da kažem da se početni pakao preobrazio u rajski vrt, ali hoću da kažem da mi hodanje više nije muka duhu. Shvatio sam da i besciljno lutanje ima cilj upravo u besciljnom lutanju. Ne vodi svaki korak do pećine, baš kao što ni svaki kupljeni loz nije garancija dobitka. Ko dobro poznaje zakone matematike, a ja ih poznajem malo više od tek rođenog djeteta, zna da je ponekad jedino rješenje kakvog teškog zadatka kada bude utvrđeno da zadatak naprosto nema rješenje. Tako je i sa šetanjem: ono ne mora da vodi nekuda, jer nije ni potrebno da vodi nekuda. Šetanje je aktivni oblik dokolice, odmor u pokretu, kratki godišnji na nogama.

Od devet do jedanaest

Radnim danima najradije tabanam naveče. Što kasnije, to bolje. Od devet do jedanaest. Ako mogu da biram savršene uslove, onda svemu tome dodajem i bar minus pet. Čim ostavim auto pred kafanom ili u Nidžinom dvorištu, iz džepa izvadim slušalice i put za uši. Ne znam da li bih mogao niz cestu i uz nju bez muzike, ali s njom mi ni dva sata nisu mnogo. Lutao bih i više, ali koljena na drugom satu počinju da škripe i da uzdišu i priča se mora privoditi kraju. Posljednji metri nisu najugodniji na svijetu, ali je kasnije spuštanje u krevet daleko slađe i poželjnije.

Prije nego što sam kupio auto, šetao sam daleko više, jer sam tabanao gdje god sam stigao. Do pijace, u biblioteku, prema Narodnoj skupštini – ruksak na leđa i nogu pred nogu. Tražio sam nove ulice i nove prečice. Ponekad sam ih pronalazio, ponekad sam morao da se vraćam na raskrsnicu sa koje sam skrenuo, jer bi novi put vodio u zid ili u vrata zapuštene garaže. Šetanje i nije toliko opasan čin ukoliko čovjek koji ga izvodi nije poput ćumura. Otkako šetam lakši sam sam sebi, lakši sam gradu kroz koji šetam, a i grad je meni sve lakši i ljepši. Valja hodati, pa makar i bez cilja, jer on, cilj, ponekad i nije najvažnija stvar u ovim našim jedva životima.