Kod Lele i Ipeta

Otegla se noć u kafani kod Rize. Razišla se većina gostiju, ostalo nekoliko njih, najuporniji, ali već su dosta popili pa im glava svako malo pada na stol. Više kunjaju, negoli spavaju, a nad njihovim stanjem lukavo bdije konobar Ipe.

Bilo je nekoliko sitnih svađa, bučnih psovki, bilo je i pjesme i smijeha. Kafana k’o kafana i jeste zamišljena kao prostor gdje ljudi traže radost, utjehu, prijatelje… Ponekad je kao neki poligon gdje se nadmeću gazije raznih profila. Ko može više popiti i pojesti, ko mudrovati, ko šalama nasmijavati…

Ipe je stari konobar i šmeker. Kafana se nalazi u blizini raznih stanica: autobuske, željezničke i tramvajske. Radi bez voznog reda, dok ima gostiju i zarade.

Odavno je Ipe u penziji. Skrasio se uz svoju Lelu, televiziju i internet. Nemaju djece, nego samo jedno drugo. I ne žale se jedno na drugo. Nego samo na vrijeme ovo sada, budi bog s nama, na šta je izašlo i šta će biti?

“Daj, Lelo, pusti tešku priču, naspi Toniju viski… Taaaaakooo! Haj’mo, živio ti meni, paša moj! A nisam ti nikad pričo, hej, ja se i dan-danas smijem kad se sjetim…”

I evo nas opet u kafani kod Rize. Ipe je miljenik gazde, jer gazda voli mangupe, a Ipe je pravi mangup. Opisao je on meni tu poznatu kafansku atmosferu s početka priče. Nema još Rize, a ponoć prošla. Mora ga čekati, takav je dogovor. Ona trojica što kunjaju mirni ko bubice, a Ipe se naslonio na šank i - čeka. I smišlja. Dosadno mu. U jednom trenutku uzme konobarsku bijelu krpu, priđe za sto prvome što kunja, ošamari ga krpom i kaže:

“Haj’mo, fajront je, daj da naplatim.”

Kad i kad je on njemu naplatio, ali pijana glava, šta ona zna. Odoka mu nabroji, izračuna, stavi račun pred njega i pljune cifru: “Ostalo ti je dvajsosam maraka”.

Pijana glava posegne za novčanik, izvadi tri cenera, kaže: “Uredu je” i opet se vrati u položaj, nit’ je budan, nit’ spava, samo pijan.

“Tako ja obradim jednog, pa drugog, pa trećeg. I onda se vratim za šank, čekam Rizu. Prođe po sata, a ja opet krpu u ruku i do prvog:

- Haj’mo, fajront je, da naplatim. On digne glavu, nije mu nešto jasno, možda bi se i sjetio da je platio, ali ja mu kažem: “Jebote, vidiš zbog vas trojice ja ne idem kući, puštam te da spavaš k’o da si u svojoj kući, haj’ plati pa još malo odmori i onda te više neću čekati. A on vadi novčanik, prebire, broji, vidim ima još dosta para… Ja pojačam račun, napišem i kažem, ostalo ti je još 35 maraka duga. I on uredno plati. “Haj’, još malo, dođi sebi, pa kući, vidiš koliko je sati.” A on opet jedva čekao da glavu spusti na sto.

I tako ti ja, moj Toni, po tri-četiri puta obiđem papke i čekam Rizu. Kad on dođe, ja ih onda jednog po jednog dignem iza stola, pitam ho’š taksi da zovnem i zovnem. I onda ih lijepo ispratim, jednog po jednog. Pa ih malo ružim, malo hvalim. “E, jesi se napio, jebo ti sebe i mene si zajebo. Mog’o sam davno biti u svojoj kući… Nego, zbog tebe ovdje čepim.” Oni nešto mrmljaju “hm, hm i ja… e neću… a ti… eh jebi ga…haj…”, znaš kako je s pijanim čovjekom, ne može on rečenicu sklopiti.

I onda ostanemo Rizo i ja. Pred njim nema tajne. Sjednemo za sto, hoćemo li po jednu pivu, hoćemo, ja izvadim novčanik i račune da mu predam pazar. Saberem, izbrojim, njemu njegovo, a meni ostalo, bogami skoro k’o pazar.

- Čekaj, Ipe, otkud tebi toliko para da ostane? Nemoj mi govoriti da je bakšiš? Otkud?, pita gazda Rizo.

- Ti znaš da je nemam pred tobom tajni. A da ti kažem, ti si najviše kriv što mi je ovoliko para ostalo.

I onda Ipe ispriča Rizi ovo što je meni, a ja vama.

- E, jebote, Ipe, većeg lopova od tebe nikad nisam zaposlio. I sad ćemo drmnuti po jedan viski, al’ na moj račun.

- Takav je bio Rizo. I još me časti. A vjeruj mi, mogao sam ja i njega zavrnuti. Al, nikad ni marke, kunem ti se!

“Leloooo”, zove svoju ženu. Ona nas pustila da na miru pričamo i otišla u kuhinju.

“Naspi, bona, Toniju još jedan viski, vidiš da mu je prazna čaša.”

“Kako ću vidjeti kad sam u kuhinji”, odgovara Lela, a glas joj mekan, poslušnički…

“Toniiii”, preuzima Lela inicijativu, “ho’š, bolan, da ti dam tanjir graha, maloprije skuhan?”

“Što ga pitaš, naspi, donesi, neće valjda cijeli dan na golo piti!”, zapovijeda Ipe.

Da vam kažem, voli Ipe svoju Lelu, ali njegova mora biti zadnja.

Eto i graha, eto i salate.

“Probaj Lelin grah, Toni, pa mi reci jesi li ikad igdje boljeg jeo?”

“Eh, Ipe, našo si me hvaliti s grahom. Ma, Toni, pusti ti njega, kakav grah, da ti nama dođeš kad ja klepe il burek spremim… ma tu sam ti majstor…”

A drago Leli kad je Ipe hvali. No, kratko to bi.

“Lelo, hvala ti, al haj’ ti sad opet u kuhinju. A, Toni, nisam ti nikad pričao kad sam radio na tomboli. E, moj Toni, koja se tu lova okretala.”

Lelin grah stvarno vrhunski, viski k’o viski, ko ga voli, neće ga nikad kuditi, a Ipetove priče daju se u najmanju ruku sa zanimanjem slušati.

I tako me Lela i Ipe nahranili, napili, dobio, evo, i priču, a kad sam pošao, grle me oboje: “E, dragi Toni, nek’ si nam doš’o”.