Crtice o suzi i tuzi
Nikada nisam zajahao ni na jednom valu euforije kolektivnog tipa. Ni na, bože me sačuvaj i zakloni, nacionalističkom, ni na estradnom, ni na sportskom. Slušao sam, doduše, ostrašćene nacionaliste, gledao trans lica na stadionima izazvan instrumentima i vokalima ili driblinzima i zabijenim golovima “našeg” tima, ali sam se nisam ili umio ili htio, kako kažu, “nabrijati” za takve situacije. Naprosto, sve se to odbijalo od mene. A daleko sam od, pomislićete, ledenog, kamenog srca i duše: zna mi suza skinuti naočale da obrišem oči nad mnogokojom emotivnom slikom, pričom, gestom...
“Je l’ to ti, stari, plačeš?”, gledajući s nevjericom i spremnom ironijom, pita me ona.
Meni bude neprijatno, pokušavam uozbiljiti glas, unijeti malo ležernosti:
“Ma jok, bona... naočale mi se malo orosile.”
“Aaaaa, vidi ga, vidi, plače... e jesi p...ca”
A sadržaj filmski, režiran, znam i jasno mi je, no mene je ponio i odjednom se probio do nekih predjela u duši, autonomnih, moćnih... nad kojim naprosto nemam nikakvu kontrolu. I odjednom, krenu suze.
Ali, ali... nije ni ona srca kamenoga. Ima ona svoje emotivne tačke koje joj izazovu i glas drhtavi i suzu... a ja ostanem miran i pribran.
Kad god se sprema Majdi na grob, pa joj pravi ikebanu od listova, cvjetova i grančica, uvijek je orosi i suzom: “Eeee, moja Majdo”.
Ili dovoljno je da “pronađe” kakav ostatak od naše psice Bele, povodac, ovratnik... drži to u rukama, kaže: “Vidi” i počne plakati.
E, tu sam ja, mogu reći, srca kamenoga. Racionaliziram smrt, prihvatim kao činjenicu, bude mi teška tužna misao da njega ili nje više nema, ali mjesta za emotivni stres i suzu u meni naprosto nema.
Tako je to kod mene još od odlaska najdražeg i najvažnijeg bića: majke Zlate. Plakao sam najviše kada sam vidio kako je okrutna bolest došla po nju da mi je uzme, kasnije sam postajao sve više i svjestan i pomiren da se kraj bliži... a kad smo je ostavili na bugojanskom groblju u Slavinovićima, suza više nije bilo. S vremenom, a prošle su mnoge godine, nastavio sam druženje sa Zlatom, kako kad, dođe mi u san, a pričam s njom i na javi. Nekad sam i ljut na nju, nekad je zezam, a često mi bude nekako teško kad analiziram njen nesretni život.
Pisao sam već o svojoj komšinici Lauri, zgrada preko puta, stan na petom spratu. Spleli smo bakica i ja familijarno-prijateljske odnose. Čujemo se i vidimo skoro svaki dan. I svjedočim njenom gašenju. Sve teže hoda. Do prije pola godine znao sam otići po nju i mic po mic, odvesti je na kafu, sad jedva dođe do vrata da mi ih otvori. Ali, ali, koja je to energija, koja dobrota, koji duh. Zeza me i naziva Bosančekom.
“Pitala sam se gdje je moj Bosanček?”
Čitala je i moje priče prevedene na slovenački.
“Oooo, ti si pravi pisatelj”, pohvalila me nebrojeno puta.
Majčinski mi savjetovala i molila da prestanem pušiti jer: “Oh, Toni, kad god vidim cigaretu, sjetim se svog brata Stanka, bio je doktor i pušio, a umro u strašnim mukama od raka pluća. Tako bih voljela da zaboraviš cigaretu...”
Nedavno je napunila 98 godina. I javila mi se tihim, jedva čujnim glasom:
“Joooj, Toni, ne znam šta mi se desilo baš za rođendan... pala sam s kreveta i moji su me našli na podu... Ali, znaš, Toni, ja imam puno godina i sve je to normalno... nazvala sam te samo da ti kažem: Hvala i adio.”
Ojoj... to je bio onaj trenutak kad su mi krenule suze, kad se pojavila poznata bol. Spoznaja da nekog dragog gubim.
Rekla mi je da, ako i kad joj bude bolje, želi da me vidi.
I ja je nazovem svakoga dana. Glas joj se malo ko oporavio, kaže da je bolje... nadam se i želim da mi još poživi.
Opisao sam već kako sam jedno jutro, šetajući psa, sreo bakicu sa štapom. Pognuta pratila je svoje kratke korake. Iznenadio sam je glasnim pozdravom: “Dobar dan, bakice!”
Pogledala me radoznalim, živahnim očima, odzdravila “dobar dan” i videći me (izašao ispod tuša, razbarušen i šlampav), upitala: “Mogu li vam nešto reći a da se ne uvrijedite?”
“Možete” (bio je to valjda jedini put kad smo bili na vi).
“Kad ste već izašli napolje, zašto se niste bar počešljali... hahahaha?”
I od tog trenutka otvorene su stranice jednog prijateljstva. Pričala mi jezikom mudrim od iskustva o svom životu, rečenicama često znala dodati začin duhovitosti, milina mi bilo slušati Lauru. A bila i radoznala, znala me pitati o svemu.
Bila je i junakinja u televizijskoj seriji “Uspomene”. I pet punih sati, u dva nastavka, pripovijedala o svom životu. S kakvom nevjerovatnom memorijom, smislom da izdvoji poučne, zanimljive anegdote... sa obiljem imena, datuma, tačnih opisa mjesta događanja. Ma čudo jedno od vitalnosti ljudskog duha.
“Čekaj, čekaj, Toni, zar nisi jučer rekao da ćeš...”, podsjetila me na sadržaj nekog razgovora koji sam ja izgubio u svojoj memoriji.
Kad bismo se čuli, ja bih je pitao za dnevni raspored i eventualno vrijeme za moju posjetu.
“Ja sam tebi rekla da imaš basplatnu kartu za cijelu godinu... I samo dođi, hahaha.”
Eto, toliko za sada o sastancima, rastancima, tuzi, prijateljstvu itd.
