Gaza: Rat je gotov dok neko ne trepne

Pretposlednjeg dana septembra američki predsednik Donald Trump je objavio svoj mirovni plan za Gazu, koji je, koji se, kako smo videli u poslednje dve nedelje, sprovodi. Ključni događaj desio se 13. oktobra - oslobađanje izraelskih talaca koje je zarobio palestinski Hamas, što je bilo osnovno opravdanje za nastavak ofanzive na Pojas Gaze u protekle dve godine. Od momenta objavljivanja, većina i eksperata i političara je bila više nego skeptična da li će Trumpova inicijativa uroditi plodom, ali događaji su ih demantovali, bar zasad.

No, osnovno pitanje je zašto je baš ova inicijativa pokazala prostor za postizanje bar privremenog mira, u odnosu na sve ostale. Drugo pitanje je koja joj je suštinska perspektiva. U ovom tekstu pokušaćemo da damo odgovore na to, koji u svakom slučaju su daleko od konkluzivnih imajući u vidu prirodu sukoba i činjenicu koliko on traje.

Igor Novaković/ AUTOR!!!

USPJEH IZRAELA: Izrael je tokom poslednjih godinu dana postigao nesumnjivo spektakularne uspehe u smislu eliminisanja neposrednih bezbednosnih opasnosti. Sam rat nije bio samo rat protiv Hamasa, koji upravlja Pojasom Gaze, već i rat sa svima onima koji su ga neposredno ili posredno podržavali. Druga stvar je što je sam rat protiv Hamasa imao i svoju duboku unutrašnju dimenziju, gde je Benjamin Netanyahu, po svoj prilici, koristio ovu krizu za opstanak na vlasti, ugrožen optužbama za korupciju, što ga je gurnulo u snažniji zagrljaj sa ekstremnim partijama koje aktivno promovišu eliminaciju i najmanjih naznaka buduće palestinske države i konačno stvaranje velikog Izraela. Uticaj Izraela na unutrašnju političku dinamiku u SAD-u doprineo je tome da je UN bespomoćan što se tiče konflikta (zbog veta u Savetu bezbednosti UN-a), dok je sama promena vlasti u Washingtonu otvorila prostor za radikalnije mere, ali ne zadugo.

Da podsetimo, Izrael se septembra 2024. obračunao sa Hezbolahom u Libanu, spektakularnom akcijom sa podmetnutim pejdžerima u kojoj su eliminisani ključni akteri u ovoj organizaciji. Potom je marta ove godine prekinuo primirje u Pojasu Gaze koje je ranije isposlovao Washington. U seriji poteza ojačana je potpuna blokada Gaze, izazivajući sveprisutne nestašice i glad, uzrokujući time i izbegličke talase prema granici sa Egiptom. I naposletku, napadom na nuklearna postrojenja u Iranu suštinski je prekinuta nova inicijativa Washingtona sa Teheranom, što je navelo i SAD da iskoriste priliku i dodatno bombarduju i postrojenja, a i navodna skloništa gde je deo opreme sakriven. Kako god, u tom momentu, u junu 2025, izgledalo je kako je Izrael u strateškoj prednosti, jer su operativne sposobnosti ključnih saveznika da pomognu Hamasu u tom trenutku bile svedene na minimum.

Konačno, hrana/ANADOLIJA

POSLJEDICE U SVIJETU: Ali, sve ima svoju cenu. Nepojmljiva brutalnost Izraelskih odbrambenih snaga prema stanovništvu Gaze (koje je i Hamas neosporno tretirao kao štit) kreirala je međunarodnu atmosferu koja je jačala pritisak na vlade širom sveta, te su mnogi američki saveznici bili prinuđeni da bar formalno promene svoju dotadašnju politiku. Posledica je bio talas priznanja palestinske državnosti, osuda brutalnosti u Gazi i otvoreno kvalifikovanje ovih zločina u javnom diskursu kao genocida, što je dovelo do najveće međunarodne izolacije Izraela u prethodnih nekoliko decenija. Samo retki državnici su u ovom periodu nastavili da održavaju aktivne kontakte sa Netanyahuom. Trump, do tada prilično tolerantan prema akcijama Izraela, bio je prinuđen da okrene ploču. Tri su ključna elementa koja su ga pogurala na akciju: ugrožavanje američkog uticaja na Bliskom istoku (pre svega sa Egiptom, Jordanom, Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima) kroz kontinuirane akcije Izraela u Gazi; opadanje podrške Izraelu unutar političkog establišmenta u SAD-u ne samo kod demokrata već i kod dobrog dela republikanaca; i posebno raketiranje Katara 9. septembra sa namerom da se eliminišu lideri Hamasa koji su došli u Dohu na pregovore sa SAD-om. Ovo poslednje, uz pokazanu bezobzirnost prema američkim interesima (a i garancijama koje je dala Kataru), navelo je Trumpa da se ozbiljnije angažuje oko ovog pitanja i stavi na sto do sada najsolidniju inicijativu za, bar privremeno, okončanje sukoba.

Obe strane su u ovom momentu prinuđene da mir, odnosno implementacioni plan prihvate. Izraelu je, bez obzira na uspehe, ostala međunarodna izolacija, uz rapidno opadanje podrške unutar političkog establišmenta SAD-a, postalo jasno da im je konstruktivno ponašanje jedino rešenje. Kako ističu neki inostrani analitičari, “Izrael jeste postigao sjajne vojne uspehe, ali je izgubio medijski rat”. Takođe, treba spomenuti da su isposlovane i neke garancije Netanyahuu što se tiče njegove političke budućnosti, te mu je otvoren put da se donekle otrgne iz zagrljaja ekstremista. Što se tiče Hamasa, tu su put isposlovale arapske države i Turska, koje su pritiskom jasno stavile do znanja da ova organizacija mora da se ponaša konstruktivno.

Palestinci na pijaci u izbjegličkom kampu Nuseirat/ANADOLIJA

ULTIMATUM I DIPLOMATIJA: Trump je prvo osigurao pristanak Izraela, te je 3. oktobra dao ultimatum Hamasu od 48 sati da sporazum prihvati, napomenuvši potom da Gazi preti potpuno uništenje ako se Hamas ne odrekne vlasti. Diplomatski i bezbednosni napori Turske i arapskih država urodili su plodom. Obe strane su konačno prihvatile Trumpov sporazum od 20 tačaka, te je prva faza plana pokrenuta, uključujući prekid neprijateljstava, oslobađanje talaca sa obe strane, razmenu posmrtnih ostataka i, konačno, delimično povlačenje izraelskih snaga iz Pojasa Gaze. Sve je to navelo Trumpa da pobedonosno izjavi da je “rat gotov”. Ali, da li je zaista tako? Sva je prilika da je jedina prava garancija toga stav i pritisak Amerike i interes njenih saveznika u regionu.

Druga faza je očigledno mnogo komplikovanija, jer postoji mnogo nedorečenosti kako treba da bude implementirana. Drugim rečima, mnoga mesta su opšta i otvorena i zahtevaju kontinuirani pritisak, kako na Hamas, tako i na Izrael, ali i konstruktivnost i posvećenost međunarodnih aktera. U ovom momentu jedino neosporno je da će humanitarna pomoć konačno ući na Pojas Gaze nakon okončanja blokade i da su se izraelske snage povukle na prvu demarkacionu liniju povlačenja (od ukupno tri). Ali dinamika političkog procesa će praviti probleme.

Prvo, vlast nad demilitarizovanom Gazom treba da preuzme “tehnokratski i apolitični Palestinski komitet”, sastavljen od Palestinaca čija se reputacija ne dovodi u pitanje i međunarodnih eksperata. Oni će biti pod nadzorom Odbora za mir, međunarodnog tela pod rukovodstvom predsednika Trumpa, kao i drugih sadašnjih i bivših lidera (pominjalo se u ovom kontekstu i ime bivše britanskog premijera Tonyja Blaira). Hamas će odustati od civilne i vojne uprave nad Gazom, nakon čega će uslediti opšta amnestija. Već kod ove tačke se vidi problem, a to je pitanje ko će ući u grupu Palestinaca koji će biti deo tranzicione uprave. Neki spominju da bi Palestinska uprava za Zapadne obale mogla biti korisna u ovom kontekstu, ali ne treba zaboraviti da ona nema apsolutno nikakav politički autoritet u Gazi od 2007. godine. Drugi izazov je međunarodni okvir pod kojim će se sporazum provoditi, pošto je prilično jasno da je UN isključen, odnosno da je za sada sveden na kanal za pružanje i distribuciju humanitarne i ostale pomoći.

Stotine hiljada Palestinaca vraćaju se na sjever Pojasa Gaze/ANADOLIJA

Drugo, demilitarizacija je izazovna pošto će povlačenje izraelske vojske teći u fazama koje nisu vremenski precizno definisane i nema potpune garancije da će ikad u potpunosti napustiti teritoriju Gaze (poslednja linija povlačenja je tzv. tampon-zona koja je na granicama, ali i dalje unutar Gaze). Sa druge strane, sporazum obuhvata Hamas, ali je sama organizacija vrlo decentralizovana, a na to treba dodati i druge palestinske grupe za koje je pitanje kako će se ponašati, a već smo videli sukobe između njih nakon povlačenja izraelskih snaga na prvu liniju 12. oktobra. Naposletku, prazan demilitarizovani prostor treba da popune nove Međunarodne stabilizacione snage (ISF), na čijem stvaranju će raditi SAD, zajedno sa arapskim i drugim međunarodnim partnerima, kao i nova palestinska policija koja će biti stvorena u posebnom procesu selekcije koji će voditi ISF. Pitanje je koje države će se usuditi da pošalju svoje trupe u zonu, bez sveobuhvatnog međunarodnog pravnog okvira, u kojoj situacija u svakom trenutku može da eskalira i gde će njihovi životi biti ugroženi. Takođe, pitanje je kako će Izrael reagovati na one koje će biti zainteresovane da pošalju svoje trupe. Turska, koja je već dala nagoveštaje interesa za tako nešto, sigurno je apsolutno neprihvatljiva za Izrael.

Treća faza podrazumeva rekonstrukciju Gaze i podršku svima koji tu žele da ostanu. Konačno, u četvrtoj fazi, Izrael se odriče okupacije ili anektiranja Gaze, dok se Palestincima obećava, u slučaju uspeha mirovnog plana, maglovit proces koji bi u konačnici doveo do samoopredeljenja i stvaranja palestinske države. Treba li reći da je i na sam dan oslobađanja talaca, u prisustvu Trumpa, premijer Netanyahu izjavio da od palestinske države, koje su neki “u suludom potezu odlučili da priznaju” nema ništa.

Trump se 13. oktobra našao u Izraelu, gde je dočekan kao garant mira na Bliskom istoku ne samo od zvaničnika Izraela već i od susednih Egipta i Jordana, koji su od rata u Gazi imali samo glavobolje i na spoljnom i na unutrašnjem planu. Možda mu jeste izmakla Nobelova nagrada za mir, ali Trump ima više nego čvrste razloge da nastavi da insistira i čuva sporazum koji je postignut. Prvi je unutrašnja situacija u SAD-u, gde on ne može da rizikuje pad popularnosti zbog tolerisanja akcija Izraela, a drugo su opšti geopolitički interesi, gde dalji rat onemogućava druge planove i akcije koji se odnose pre svega na Pacifik. Drugim rečima, Amerika i Trump su garanti mira i sva je prilika da su preneta i sasvim jasna upozorenja sa konkretnim posledicama obema stranama. A ona strana koja prekrši mir, rizikuje da izgubi sve što su dobili - Izrael bar privremeno eliminisanje bezbednosnih pretnji, a Palestinci trajniji mir i podršku međunarodne javnosti svom jedinom realističnom cilju - stvaranja nezavisne i međunarodno priznate Palestine. Ali do oba cilja, put je dug i pitanje je koja će strana prva trepnuti.

(Autor je direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove - ISAC fond)