Za Vučića još nije kasno da se povuče i raspiše vanredne izbore
Nenad Kovačević AUTOR
Imao je priliku, ali nije je iskoristio. Umesto da se 1. septembra konačno, kao predsednik države, obratio javnosti i priznao krivicu svog režima za smrt nedužnih žrtava u Novom Sadu i raspisao vanredne parlamentarne izbore, Aleksandar Vučić je rasplamsao sukobe u Srbiji koji slute na crne scenarije.
Srednjoškolci, studenti i drugi građani su 1. septembra masovnim komemorativnim skupovima i šetnjama širom zemlje podsetili na tragediju u kojoj je na taj dan, pre deset meseci, u padu nadstrešnice tek rekonstruisane zgrade železničke stanice u Novom Sadu poginulo 16 ljudi. U tišini, osim tuge za nastradalima, “čuli” su se ponos, bes i krici za slobodom. U Novom Sadu baš te večeri, koja je trebalo da bude ne samo pomen nego i opomena, Vučićeva policija je tukla studente.
Teška betonska nadstrešnica postala je simbol sistemske korupcije i nepodnošljive težine života u Srbiji. Zbog toga su građani deset meseci na ulicama. Jauču slomljenih vilica, stenju pod čizmama žandarma i maskiranih batinaša. Hapse ih na ulici, fakultetu, u školi, kafiću, taksiju, pale njihove radnje. Ostaju bez posla i plata. Ali ne odustaju.
Inati se i Vučić. Srpska policija umesto da zaštiti građane, štiti njega i njegove iz vladajuće Srpske napredne stranke i njihove batinaše, čak i onda kada kamenicama i pirotehničkim sredstvima, osim učesnika demonstracija, gađaju i policajce.
RTS fingira da je javni medijski servis cele Srbije. Preživele nezavisne medije Vučić pokušava da potčini, što dokazuje snimak telefonskog razgovora čelnika United Group Stana Millera i državnog Telekoma Vladimira Lučića, dok državnim parama plaća sejanje mržnje u medijima pod njegovom kontrolom. U pauzama obračuna sa demonstrantima poziva ih na dijalog. Istovremeno ih naziva fašistima, ustašama, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, učesnicima obojene revolucije...
Po receptu režima Slobodana Miloševića, u kojem je devedesetih kao radikalski ministar za informacije – ne informisanja, kako se obično kaže – organizuje kontraproteste svojih pristalica protiv učesnika demonstracija i blokada. Učesnike naprednjačkih i bizarnih povorki, otkrili su novinari, plaća po 50 evra, a svima nama obećava bolji život – veće penzije i plate, jeftinije životne namirnice i kredite.
Takva Vučićeva politička travestija i želja da sačuva vlast bar godinu ili dve ne može još dugo da traje. Niti može dobro da se završi. Svi to vide i čekaju epilog. Iako je njegova pozicija sve slabija, još kontroliše državnu silu. Sa druge strane, građani su odlučni da se izbore za izbore i ostale demokratske vrednosti. Ne žele sukobe već mirne i korenite promene. Nakon njih bi, poručuju, korumpirana Vučićeva svita završila iza rešetaka.
To nisu pozicije s kojih je moguće uspostaviti bilo kakav dijalog i društveni konsenzus. One slute na barut, krv i još smrti. Za jednu od najrazornijih kriza u Srbiji nisu krivi građani, koji traže poštovanje Ustava i zakona, već Vučić i njegov režim, koji ih krše.
Da se jezive slutnje ne bi ostvarile, Vučić bi konačno trebalo da dokaže svoju veliku ljubav prema Srbiji, kojom se diči, i da uživa u političkoj penziji, kako je to u vreme svoje krize učinio Milošević. Srbija je, tvrdi, iznad svih i svega, pa je i to možda moguće. Za takav scenario još uvek nije kasno.
(Novi magazin, Beograd)
