Surovi pajac

Politička karijera Ivice Dačića, ako je nje uopšte bilo, uvek se odvijala mimo njega. On je bio predmet svog kretanja kroz lavirinte, smetlišta i prolaze, ali su mu svetlo, a posebno tamu pokazivali drugi. Naročito tamu, naročito oni za koje se opsesivno lepio, očekujući da ga negde odvedu. Na vrh, ako je to moguće, ili negde sasvim blizu.

Više od trideset godina posle početka, Dačić se nigde nije pomerio jer nigde nije ni išao. Njegov vrednosni okvir neprestano je bio parče vlasti i iluzija o moći koja odatle dolazi. Za sve te godine od Slobinog kurira dogurao je do dahijinog klovna, jeftinog dvorskog zabavljača i policijskog nasilnika. Meko tkivo koje opstaje promenom izgleda i zapremine, ništa više od slučajnog uljeza u svoj neobjašnjivi život.

Čak i ako ga neovlašćeno oslobodimo teških hipoteka i osnovanih sumnji iz prve etape njegove avanture, savremeni Dačić bi morao makar sebi da objasni svoj preobražaj u Kafkinog Gregora Samsu, odevenog u policijskog oklopnika. Samsa se jednog jutra probudio kao kukac, nesposoban da se pokrene, a Dačić je svoju inertnost i nemoć prema onome koji mu je udelio resor legitimne sile, znatno inovirao u odnosu na bitne osobine Kafkinog junaka: postao je insekt sa šlemom, vizirom štitom i batinom.

Pretvorio se u stvorenje lišeno sopstvene volje ili sposobnosti da donosi odluke i odbije naloge koji se inače ne prihvataju. Ako to nije tačno, dakle ako je za autonomne lične stavove sposoban, a odbija da ih ispolji – onda stvari stoje mnogo gore. Ako je ostao bez osobina, morao bi da kaže da je lišen svega što ga je možda činilo i prepušten na nemilost neljudskoj sili. Morao bi da zatraži pomoć ako je zarobljen u oklopu.

Dačiću je data policija na upotrebu protiv građana, on je valjda svoju neotpornu volju stavio pod dahijinu čizmu, stao na čelo torture ne bi li amnestirao hulju za masovni teror nad građanima Srbije. Nikada nije rekao koje od nedela nije njegovo, ako neko nije.

Nije moguće da ministar, čak i ako je od viška poniznosti ostao bez dovoljno lične snage da se sretne sa velikim zlom – nije dobro razumeo o čemu se radi i dokle dopire njegova upotrebljivost. Bio sam uveren da će nekadašnji dečko iz Žitorađe imati makar malo smelosti da se odupre čudovištu, osim ako mu se posrećilo da i sam postane takav.

Povodom uvida u materijal od koga je sačinjen Ivica Dačić, potpuno sam promašio u svom blagom optimizmu. Najpre je lagao da policija nema sonični top. Ustvari, ima ga, ali nije ni isteran iz magacina. Ustvari, jeste, bio je tu da se narod ohrabri kad vidi šta sve policija ima. No niko nije koristio tu stvar, taman posla. Možda i jeste, ali on to ne zna. Ustvari, zna, ali ne sme da kaže.

Dačić je rukovodio svim prebijanjima. Na njegovom su računu svi lomovi kostiju vilica, rebara, modrice, ponižavanja, samovoljna hapšenja i mučenja. Dockan je da se poziva na vrhovnog komandanta nasilja, i nije se ni pozivao. Više puta je pohvalio policiju za nežnost i pravičnost, rekavši čuvenu tupu rečenicu da “policija čuva građane i vodi računa o njihovoj bezbednosti”.

Možda je tek na ovoj dužnosti Dačić konačno počeo da ispisuje sebe iz ljudi. Morao bi da zna da ističe vreme u kome je bio uz vladare. Kad padne ovaj, više nikome neće biti potreban. Ali, on to ne zna, ne zbog toga što je glup, mada otupaveo jeste i bilo bi čudo da nije, nego zato što surove ulizice na njegovom mestu osim deluzija nemaju drugu viziju. Jednom, pre 25 godina, već je bio pred vratima pakla i čudnom naopakom evolucijom ponovo se vratio među one koji su okoreli kao zločinci. Možda je uveren da će njegov prevrat ponovo da bude uspešan ako jednom već jeste bio i da će oklopljeni insekt Gregor Samsa da se premetne u truta Ivicu, spremnog da sleti na svaki deo tela svakog vladara.

Nekoliko večeri u Novom Sadu ljudi se okupljaju ispred stanova i kuća nekih glavara SNS-a koji imaju strašne biografije. I još ih obogaćuju nedelima i prete novim prebijanjima ne bi li se potpuno uparili sa sablasnim gazdom.

Dačić Ivica je izašao i javno rekao da su ti ljuti protesti pokušaj linča i najava građanskog rata.

Rekoh već, nije poznato gde je krenuo Dačić, ali je već stigao do kraja. Nema gde dalje. Ustvari, možda i ima. Da se odmah povuče, baci štit i toljagu u trnje i kaže šta se sve događalo. Ko mu je naređivao da čini zločine i zašto ga je poslušao?

Tako bi makar spasao svoje poslednje ljudske ostatke. Ako je bilo šta ostalo.