Pogled na proteste u Srbiji 2025: Nasilje policije u prvom planu

Od novembra prošle godine, nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu koja je ubila 16 ljudi, Srbijom odjekuju protesti, u različitim formama, od početnih studentskih komemorativnih, preko masovnih na poziv studenata, profesora i srednjoškolaca do učestalih u organizaciji zborova građana raznim povodima. Uz stalni zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Zajedno s promenama u organizaciji, pa i prirodi protesta, očita je i promena u odgovoru vlasti na njih.

KORDONI: U Beogradu se osetila promena u prirodi protesta 13. avgusta, iako te večeri nije bilo nasilja. Počelo je okupljanje ispred Pravnog fakulteta oko 20 sati, manja grupa nego što je inače bilo na ulicama. Malo posle 21 sat velika grupa žandarmerije se pojavila iz mraka pored Skupštine i počeli su da trče ka Pravnom fakultetu.

Zaustavili su se na početku Bulevara i formirali kordon dok su demonstranti s Pravnog fakulteta pristizali. Stajali su jedni naspram drugih oko sat dok se demonstranti nisu spontano razišli. U vazduhu se osećala tenzija kao da počinje novi, radikalniji oblik protesta.

Gledajući unazad, naredna noć delovala je kao nastavak prethodne. Protesti su bili organizovani u više gradova, a u Beogradu na tri lokacije: na Autokomandi, na Novom Beogradu i kod zgrade Generalštaba.

Za razliku od prethodnih okupljanja, ovog puta su kordoni Žandarmerije bili raspoređeni između demonstranata i velike grupe pristalica Srpske napredne stranke (SNS), okupljenih ispred stranačkih prostorija. Bili su to nabildovani muškarci, svi u crnim majicama s palicama u rukama, koji su povremeno usmeravali zelene lasere ka demonstrantima dok su ih demonstranti provocirali da se približe ako smeju. Stajala sam u prvim redovima, neposredno ispred kordona žandarmerije.

Atmosfera je bila napeta, ali mirna. Ispred Žandarmerije su se nalazili različiti profili ljudi: muškarac u invalidskim kolicima, tinejdžeri koji su se smejali i fotografisali ispred kordona i žene koje su povremeno provocirale žandarmeriju. Ovakva slika mirovanja i tenzije bez sukoba trajala je oko dva sata.

Oko 22.45 situacija se naglo promenila. Maskirani muškarac se odvojio iz grupe pristalice SNS-a i bacio petardu u pravcu građana. To je bio okidač. Ubrzo su počele da lete nove petarde, a zatim i flaše, sa obe strane kordona. U trenutku se mir pretvorio u haos. Građani su počeli da beže niz ulicu Kneza Miloša, žandarmerija je krenula za njima. U gužvi su se čuli uzvici: “Jurite njih! oni gađaju nas!” i “Suzavac, brate!”

Dok je deo okupljenih pokušavao da se skloni, druga grupa zadržala se na raskrsnici i nastavila s provokacijama uz povike i dobacivanja.

Zanimljivo je da je protest okupio širok dijapazon ljudi, od bake koja je došla sa unučicom, penzionera, ratnih veterana do srednjoškolaca. To je bio narod koji je došao na mirne proteste, ne kritična masa željna ozbiljnog sukoba sa žandarmerijom. Ipak, dovoljan je bio mali broj pojedinaca da izazove incident koji je eskalirao u bacanje petardi, flaša, a potom i upotrebe suzavca.

SUZAVAC I “SUZAVAC”: Ista šema, gotovo kao po scenariju, ponovila se naredne večeri ispred Generalštaba. Razvoj događaja bio je gotovo identičan, kao režirani film koji se reprizira.

Za razliku od večeri ispred Generalštaba, protest na Novom Beogradu 15. avgusta trajao je kraće i završio se mnogo bržom intervencijom žandarmerije. Grupa demonstranata, brojčano manja nego u prethodnim danima, kratko se zadržala ispred prostorija SNS-a, gde je stajao kordon od oko dvadesetak policajaca. Učesnici protesta su potom nastavili da se kreću ka blokovima. Delovalo je kao da će se okupljanje razići bez incidenata. Ali odjednom panika. Neko iz mase je povikao “Ima pištolj!” i ljudi su počeli da se kriju iza parkiranih automobila i da beže. Nekoliko trenutaka kasnije pojavio se veliki kordon Žandarmerije u formaciji, trčeći ka demonstrantima i bacajući suzavac. Pridružila su im se dva oklopna vozila puna pripadnika specijalne policije sa suzavcem.

Ulice su bile prekrivene suzavcem i dimom. “Šta je ovo; ovo nije običan suzavac”, rekao mi je kolega fotograf dok mi je pružao rastvor vode i soda bikarbone. Stajali smo sa strane, sa pres-prslucima i mirno snimali, ali i mi smo osetili jačinu hemije u vazduhu. Prolaznici su se sklanjali u obližnju Maxi prodavnicu da izbegnu suzavac. Oklopna vozila su se niz ulicu kretala dok je žandarmerija brzo i agresivno rasterivala ljude. Za razliku od prethodnih večeri, ovde nije bilo čekanja i taktiziranja; sve je rešeno u minutima.

U Beogradu tri noći zaredom petarde, pretnje, baklje, suzavac, prevrnuti kontejneri, hapšenja, i onda ništa. Tišina. Niko nije znao šta da očekuje. Izgledalo je kao da su se demonstracije preselile u Novi Sad.

S tim na umu, krenula sam za Novi Sad 5. septembra i primetila da je na autoputu bilo znatno manje automobila nego što sam očekivala. Početak protesta je bio najavljen za 20 sati, a već od 17 je desetak pripadnika policije stajalo ispred Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje (DIF). Nekoliko mladih ljudi su sedeli na ivičnjacima ispred DIF-a.

Ljudi svih uzrasta počeli su da pristižu, mnogi na biciklima, mnogi su doveli i pse. Kao i na prethodnim protestima, okupljeni nisu odavali utisak mase spremne na sukob. Jedini znak da bi nešto moglo da pođe po zlu bio je gotovo nadrealan: desetine vrana koje su neprestano gakale i kružile iznad okupljenih tokom 16 minuta tišine.

Protest je dva sata proticao bez ikakvih incidenata, ispred Filozofskog fakulteta, uz prisustvo dvostrukog kordona žandarmerije postavljenog ispred same zgrade. Međutim, kao i u prethodnim slučajevima, sve se promenilo u trenu kad je nekolicina pojedinaca napala kordon i počeo je već poznati haos.

OBRAZAC: Ono što svi ovi protesti imaju zajedničko jeste obrazac ponašanja žandarmerije: puste okupljene da mirno stoje dva sata, da provociraju, da dobacuju, zatim dolazi do incidenta, najčešće napada na žandarmeriju od pojedinaca, potom sledi brzo i snažno rasterivanje. Deluje gotovo kao unapred pripremljen scenarij, poput scene iz filma. Odakle se ti provokatori pojave i da li im je zadatak upravo da stvore povod za intervenciju žandarmerije, izgovor za suzavac i sve što sledi, nije jasno. Sa druge strane, poznata je činjenica da se u skoro svim mirnim društvenim pokretima pojave radikalni elementi koji se nameću i guraju narod u obračun.

Jedna od najzanimljivijih i najviše uznemirujućih slika sa demonstracija nije došla iz prvih redova ispred kordona već s periferije događaja. Samo nekoliko ulica dalje od suzavca, dimnih bombi i trčeće žandarmerije, kafići i restorani u Beogradu i u Novom Sadu bili su puni. Jesu li građani znali šta se dešava? Da li im je bilo svejedno? Jesmo li kao društvo došli do tačke gde istovremeno možemo da se smejemo i trčimo od suzavca, samo zavisi gde sednemo te večeri?

U Beogradu i u Novom Sadu, dok se kod Generalštaba i na kampusu čula vriska, nekoliko stotina metara dalje čula se glasna muzika. Svečano obučeni ljudi su pili, jeli, smejali se. Taj razmak od nekoliko ulica izgledao je kao razmak između dve potpuno različite stvarnosti. U jednoj se boriš da dišeš dok trčiš ka autu, u drugoj naručuješ još jedan koktel. I obe se dešavaju istovremeno u istom gradu, u istom vremenu, u istom sistemu.