Patrijarh u jesen
SNEŽANA JOKSIMOVIĆ/ AUTORICA!!!
“Nisu romani zrcala stvarnosti, nego se u stvarnosti zrcali roman”, kaže pisac Miljenko Jergović.
Beše davno kad sam se, u periodu ranog sazrevanja, a nakon čitanja “Sto godina samoće” gutajući sve što dolazi od Márqueza, dohvatila romana “Jesen patrijarha” i kad mi ni na kraj pameti nije moglo biti da ću ovo za mene tada potpuno nadrealno štivo, a danas mit o moći i njenom truljenju, živeti u Srbiji gotovo pola veka kasnije. Jergović upozorava da čitanje romana nije potraga za stvarnošću, već da se stvarnost ponekad uhvati u njegovom ogledalu. U našem slučaju, to ogledalo se pokazuje brutalno vernim.
Márquezov patrijarh, bezvremeni diktator neke latinoameričke zemlje, nije lik, već je stanje: mreža straha, apsurda i beskrajnog i nasilnog produžetka vlasti. Jergović u svom tekstu o Putinu, Lukašenku i Škugorovoj opisuje autokrate kao osobe kod kojih “svijet postoji samo onoliko koliko stane u njihovu opsesiju”. Vučićev svet meri se rejtingom, beskrajnim monolozima i besom prema svakom ko se usudi da mu protivreči.
“Bio je sam u palati veličine grada, sam sa svojim strahovima”, pisao je G. G. Márquez. Vučić, kao i Márquezov patrijarh, projektuje sliku svemoći, a suštinski gradi neprobojnu ljušturu izolacije. Iako opsednut masama i kamerama, on je usamljeni monarh, okružen ljudima koji mu služe kao ogledala. Njegova javna pojava često otkriva unutrašnji nemir, tu su prenaglašene emocije, teatralni izlivi besa ili samosažaljenja, stalno ponavljanje fraza tipa “Ako ja odem, sve(t) će se srušiti”.
Márquezov patrijarh “je bio otac zemlje, i zemlja je bila njegovo telo”. To je psihološki obrazac opsesivne kontrole i paranoje, svest da moć traje dok traje strah koji izazivaš. Jergović o takvima piše: “Svijet im je zatočen u duši manijaka”. Sve što se događa, događa se unutar njihove psihe. Kod Vučića, to vidimo u neprestanom glumljenju žrtve. Svaka kritika postaje napad na Srbiju, a svaka lična slabost pretvara se u nacionalnu borbu.
Psihološki profil autokratskog vladara uključuje i grandioznost, potrebu za stalnom validacijom, manipulisanje emocijama mase i zatvaranje u hermetički krug lojalnih savetnika. Njihova politika je beskonačna predstava u kojoj publika ne sme da vidi kulise. I u romanu i u realnosti, prošlost se briše, budućnost ne postoji, sve je jedna neprekidna sadašnjost vođe.
U romanu, patrijarh drži zemlju u večitom stanju dvosmislenosti, narod ne zna da li je moćnik mrtav ili živ, da li ih spasava ili uništava. On naređuje da se satovi u celoj zemlji pomere, kako bi narod izgubio osećaj stvarnog vremena. “Naredio je da se menjaju kalendari, da se brišu godišnja doba, da sunce izlazi kad on kaže.” Vučić održava sličan ambijent pomoću kontrole medija, neprekidnih direktnih obraćanja, da objasni “da narod razume” i nametanja osećaja da je svaka odluka, od cene mleka do Kosova, u njegovim rukama.
I kod jednog i kod drugog, propagandna mašina ima religiozne dimenzije. Vladar postaje jedini posrednik između naroda i spasa, vlasnik i nesreće i sreće svojih podanika.
Jergović piše o Putinu, ali i to se savršeno uklapa: “Oni ne vladaju svijetom izvana, nego svijetom zatočenim u njihovoj duši.”
Patrijarh u romanu izdaje dekret da je “more osušeno” iako svi vide vodu, i svi se prave da mu veruju. Vučić nam govori kako “nikada nije bilo bolje, mi smo ekonomski tigar, plate i penzije su nikad veće, investitori hrle”, dok realnost pokazuje rapidan pad životnog standarda, propadanje i sve veću podelu na bogate i siromašne.
Kad patrijarhu ponestane bajki, kad ni more prodato strancima ne može da ga održi u životu, ostaje mu samo batina. Ali batina ima dva kraja, svaki udarac istovremeno udara i po temelju vlasti. Kod Márqueza to vodi u grotesku, kod nas u realnost u kojoj država liči na palatu u raspadanju, spolja sjaj, iznutra strah i vlaga.
Progon, zatvaranje i zastrašivanje su mehanizmi koji naizgled učvršćuju vlast, ali je zapravo urušavaju. Primeri iz Novog Sada, Valjeva, Čačka, Kraljeva i mnogih drugih gradova, svedoče o tome da kada protest preraste u ozbiljniji izraz građanskog nezadovoljstva, odgovor države je prekomerna upotreba sile. Korišćena su nedozvoljena hemijska sredstva umesto suzavca, što vlast demantuje isto kao i upotrebu zvučnog topa 15. marta 2025. u Beogradu. To su verovatno prelomne tačke svake autokratije kad propaganda gubi snagu pa represija postaje jedini preostali instrument vladavine. Ali upravo tada vlast ulazi u paradoks: što je represija intenzivnija, to je njen legitimitet tanji, a horizont političke jeseni bliži. Paralelno sa ovim procesima dolazi i do potpunog urušavanja kulture, obrazovanja i svega onoga što čini jedno društvo vitalnim.
Márquezov patrijarh umire sam “među sopstvenim senkama”, dok narod tek tada shvata koliko je dugo živeo u laži. Dakle, Márquezov patrijarh umire politički mnogo pre fizičke smrti. On umire onda kada se uruši iluzija nepobedivosti, a to se događa tek kada i publika i glumci shvate da je scena prazna. “Bio je mrtav, a nije znao da je mrtav.” Kad nestane moći, nestaje i mit. A nestaće je usled dugotrajnog javnog pritiska, pucanja lojalnosti u vrhu i međunarodnih promena koje menjaju ravnotežu moći. Jesen je počela, a koliko će da traje, to ne zna niko. U autokratskim sistemima ona traje godinama, a stvarna smena može delovati kao formalnost koja samo potvrđuje ono što je odavno jasno.
Ako roman uči ičemu, to je da apsolutne predstave ne traju večno. Ali i da se zavese same ne spuštaju. Potrebna je publika koja se usudi da ustane i - ode. Kao u Narodnom pozorištu: ne pristajemo! Nije Márquez pisao o Vučiću, ali kao što Jergović kaže, ponekad se život postara da roman postane scenarij naše svakodnevnice. Kad patrijarh jednom ostane bez svog naroda, ne zato što narod nestane, nego zato što prestane da mu veruje, završava se i vladavina. A tada, bez tog ogledala koje ga hrani, autokrata ostaje sam sa sobom.
I to je, možda, najstrašnija presuda.
