Krvave su vam ruke: Smrt 15 nedužnih ljudi zauvijek će obilježiti godinu iza nas
Tone betona otpale su sa zdanja koje je svečano otvarano dva puta poslije rekonstrukcij/Anadolija
Krvave ruke, studentski protesti, smrt 15 ljudi, nadstrešnica koja ubija i vlast koja ne smatra važnim ni građane, ni pravdu ni istinu. Ovo će zauvek ostati pečat 2024. godine, godine u kojoj su posle skoro tri decenije šutnje ponovo progovorili oni najpametniji, najsposobniji i najspremniji za budućnost – mladi. Godina u kojoj je u nekoliko minuta poginulo 15 nevinih duša među kojima i sestre od dve i pet godina. Usmrtila ih je 1. novembra nadstrešnica sa rekonstruisane železničke stanice u Novom Sadu dok su mirno i sasvim bezbrižno čekali autobus.
Sjećanje na devedesete
Tone betona otpale su sa zdanja koje je svečano otvarano dva puta posle rekonstrukcije tako kvalitetne, valjane i stručne da je samo tri meseca nakon poslednjeg presecanja vrpce 15 ljudi ubijeno. “Ubio ih je režim”, ječi Srbijom od dana tragedije. Ubila ih je korupcija, muljanje, kumovske veze, poslovi ispod žita i nestručnost. Ubio ih je nepotizam, vlast jednog čoveka, nerad i apsolutna nebriga za javni interes. Ubilo ih je udvorništvo, kult ličnosti, pritisci i ucene kojima godinama unazad vlast slama sve koji bi da joj se suprotstave, koji bi da kažu da drugačije misle, da ukrste argumente, pronađu najbolje rešenje.
Ovako je stvar viđena među svima onima koji sa minimalnom dozom razuma preispituju događaj iz Novog Sada da bi samo nekoliko dana posle na ulice izašli studenti. Kao nekad, tvrde sa setom i nadom, mnogi koji su 90-ih svedočili pobuni omladine protiv Slobodan Miloševića. Hoće li i ishod biti kao nekad, još je neizvesno, ali je jasno da mladi ljudi, uključujući i srednjoškolce, još imaju šta da kažu. Jezgrovito govore, časno se vladaju i glasno pozivaju vlast na poštenje, tražeći da se obelodani istina o svakom poslu vezanom za rekonstrukciju kako bi žrtve i njihove porodice dobile kakvu-takvu pravdu – istinu. Veruju kao i mnogi u zemlji da je to najmanje što se duguje nastradalima, kazna za sve odgovorne, zatvor za svakog ma ko to bio ko je svojim (ne)radom doveo do ove nezapamćene tragedije.
Studentski protesti traju od polovine novembra i ovi mladi ljudi ne pristaju na razgovore ni sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem niti sa Zagorkom Dolovac, vrhovnom javnom tužiteljkom, niti sa bilo kojim članom Vlade čiju smenu traže.
Oni redovno, poput vojnika, svakoga dana odaju poštu nastradalima u 15-minutnim šutnjama šaljući poruku političarima režima: “Krvave su vam ruke”. Onima, sa druge strane spektra, odmah su poručili da se ne mešaju, ne staju na čelo kolone niti da prisvajaju njihovo nezadovoljstvo, ali i njihovu snagu i odlučnost za promenom.
Podijeljeno društvo
Bez obzira, opozicija je svakoga dana na ulicama uz studente, a pridružili su im se i poljoprivrednici, deo nastavnika i profesora, deo zdravstvenih radnika, akademici, sportisti, glumci, a podršku su im dali čak i oni koji se u poslednjoj deceniji nikada nisu izjašnjavali o dnevno-političkim događajima. Možda i zato jer smrt nedužnih ljudi i dece ne bi trebalo da nosi ovaj epitet, nigde pa ni u Srbiji. “Svi smo ispod nadstrešnice”, piše na mnogim transparentima koje nose građani i studenti.
Predsednik Srbije im otvoreno poručuje da prelazne vlade neće biti niti će podnositi ostavku pa u još jednu godinu Srbija ulazi kao duboko podeljeno društvo kome, ako je verovati režimu, sleduje rekonstrukcija Vlade na proleće. Opozicija sa svoje strane, započinje nekakvo ujedinjavanje, pozivajući na sveopšte okupljanje svih onih koji misle da Srbija nije demokratija, zemlja jednakih šansi za sve, zemlja u kojoj se poštuju prava i slobode i u kojoj je pravda dostižna.
