Demon je pušten iz boce

U državi u kojoj je vlast prisvojila baš sve – od institucija preko odlučivanja do izborne volje - valjda retko koga preterano iznenadi vest da se izabrani predstavnici građana fizički sprečavaju da uđu u “svoje” skupštine, kao što se to dogodilo u petak, prvog avgusta, u Užicu.

Odbornička grupa Užička Republika saopštila je da je privatno obezbeđenje, plaćeno iz gradskog budžeta, pokušalo da fizički spreči njene odbornike da uđu u Gradsku kuću. Mada su se legitimisali odborničkim legitimacijama, odbornicima Marku Radojičiću i Draganu Aleksiću pripadnici privatnog obezbeđenja nisu dozvolili da uđu u lokalni parlament, pokušavajući uz to da drugopomenutom otmu mobilni telefon. Osioni “bezbednjaci” odstupili su tek nakon dolaska policije.

Užički incident, iako prigodan za rubriku verovali ili ne, ipak nije medijska ekskluziva, bar ne od 14. marta, kada poslanici opozicije nisu mogli da uđu u Skupštinu Srbije. Kako su preneli mediji koji ne izveštavaju po diktatu vlasti, skupštinski generalni sekretar Srđan Smiljković, uz saglasnost predsednice parlamenta Ane Brnabić, doneo je odluku kojom je policiji omogućeno da “u skladu sa operativno-bezbednosnim informacijama pojača mere obezbeđenja i zaštite imovine i lica u objektima Narodne skupštine”. Tom odlukom je, između ostalog, bila predviđena zabrana ulaska u Narodnu skupštinu od 14. do 16. marta.

Zalud upozorenja opozicionih stranaka da je pomenuta zabrana u suprotnosti sa Zakonom o Narodnoj skupštini koji, kao i u celom demokratskom svetu, predviđa da poslanici mogu da uđu u parlament kad god žele. Badava i stav da je vladajuća Srpska napredna stranka tom zabranom izvela državni udar.

Istog dana predsednica Skupštine Ana Brnabić je “objasnila” da je zatvaranje parlamenta, dan uoči najavljenih masovnih studentskih protesta u glavnom gradu, “sasvim normalno, prirodno i jedino moguće” kako bi se izbegla “bilo kakva zloupotreba državnih institucija”, odnosno, “kako niko ne bi pokušao da izazove incidente u samoj Skupštini”. Očekivano, Brnabić je “zaboravila” da objasni pravnu zaleđinu te skandalozne odluke. Nameće se i pitanje – otkud, doduše neizgovoreno, ali takvom odlukom podrazumevano nepoverenje u snagu i volju bezbednosnog aparata da 15. marta sačuva parlament od “bilo kakvih zloupotreba”? I to od učesnika protesta čiji je broj sveznajući šef države procenio na “nešto manje od 107.000 i nešto više od 88.000”. Pa to su “tek” dve pune Marakane, čije utakmice obezbeđuju samo pripadnici beogradske policije. Dokazali su to prošle sedmice u žestokom sukobu s navijačima u kojem je, nažalost, bilo krvavih povreda na obe strane.

Pored toga što je nezakonita, zabrana narodnim predstavnicima da uđu na svoja radna mesta praktično je pustila demona iz boce. Bila je to najava još žešćeg i beskrupuloznijeg samovlašća. Uvertira je bila nakaradna smicalica s kampom “studenata koji hoće da uče”, poznatijeg kao Ćacilend, koji već skoro 150 dana pravi ruglo u centru prestonice. Usledile su represivne mere prema mirnim protestima: zastrašivanja kordonima žandarmerije (stariji sigurno nisu zaboravili odbranu Miloševićevog režima 90-ih), gruba legitimisanja i privođenja studenata i drugih građana od maskiranih navodnih pripadnika snaga reda, hapšenja i potezanje krivičnih prijava za nasilno rušenje pravnog poretka...

Naivno bi bilo, bar u ovom trenutku, pretpostaviti da neće uslediti i drakonsko zatvorsko kažnjavanje “državnih neprijatelja”. Ili će se demon vratiti u bocu.