Srbijanski pisac opisao zašto voli BiH: Tamo sam pronašao ono što nisam na drugim mjestima

Srbijanski pisac i sociolog Stefan Simić ovih dana boravi u Bosni i Hercegovini, gdje će u narednim danima održati nekoliko književnih gostovanja. Večeras i sutra publika će ga imati priliku slušati u Bugojnu, dok će u srijedu, 30. aprila, posjetiti Banju Luku. Povodom ove posjete, Simić je na društvenim mrežama objavio emotivan zapis o Bosni i Hercegovini, zemlji koju, kako sam kaže, doživljava kao poseban prostor ispunjen nevjerovatnom toplinom, duševnošću i otpornošću.

U svom nadahnutom tekstu Simić otvoreno izražava divljenje prema ljudima koje je sreo u Bosni, ističući njihovu dobrotu, saosjećanje, skromnost i snagu koju su sačuvali uprkos svim teškoćama kroz koje su prolazili. Njegove riječi odišu iskrenom zahvalnošću, a Bosnu opisuje kao mjesto gdje je pronašao ono najvrednije – duh čovječnosti koji, kako navodi, treba biti primjer cijelom svijetu.

U nastavku prenosimo njegov zapis u cjelosti:

Nigde, ali nigde nisam sretao duševnije ljude nego u Bosni.

Nekad, kada ih čujem samo kako pričaju, duša mi se cepa i plače,

od topline i miline,

svega onoga što su živeli i prošli, a nisu odustali.

Toliko nevinosti, čistote, nežnosti.

Nisu svi takvi, naravno, ali dobar deo,

na ranu da ih staviš

i da bol odmah prođe.

Život ih nije štedeo, ali ih nije ni porazio.

Ostali su tragovi,

ali je to dušu učinilo beskrajnom.

Šta je sve pokušavalo da ih rastavi, i dalje su zajedno,

i sve te silne muke samo su ih učinile još boljim, jačim.

Da se nekad postidim pred njima,

kada shvatim koliko su veliki, a da toga nisu ni svesni.

Sećam se razgovora sa jednom dragom ženom, majkom mog prijatelja.

Iako nije pesnik,

svaka njena reč je čista poezija, ispunjena posebnom emocijom.

Dok govori o sinu, životu, svojim psima,

okean duše poteče iz nje.

Da ne znaš da li da se smeješ od miline, ili da plačeš,

koliko toga dobrog isijava iz nje.

Kao anđeo,

a nije ni svesna da je anđeo.

Kako da ne voliš takve ljude,

koji imaju saosećanja za sve,

nežnost,

ljubav,

blagost.

Da se topiš u njihovom društvu.

Kada vidiš koliko brinu,

da li ti je toplo, da ne ostaneš gladan,

kada ti se toliko posvete, da im je stalo i do najmanjih detalja.

Samo da budeš srećan i ispunjen,

da sve bude kako treba.

Koliko sam samo sreo takvih ljudi u Bosni,

nakon kojih se dugo osećam oplemenjeno, blaženo,

kao pomilovan božijom rukom,

koja živi u tim ljudima i čuva ih od svega.

Da, kakav god da dođem, odem od njih bolji,

a kada god treba da se vratim, kao da se vraćam sebi.

Ljudi koji za sve brinu, iako o njima malo ko brine.

Ljudi koji za sve imaju vremena, iako za njih ima malo ko.

Takvi su, u duševnom smislu, najveći,

i toliko se osećam pročišćeno u njihovom društvu,

da nema šta ne bih uradio, samo da osete koju zahvalnost osećam prema njima.

Što su takvi.

I što su isto to prepoznali u meni.

Nema ništa uzvišenije od duševnosti.

I veliko hvala Bosni, što je to zadržala,

i mnogim ljudima,

koji su mi tako ogrejali srce, dušu i podsetili me šta znači biti čovek.

Uvek ću im biti zahvalan na tome.

Oni su moji heroji, prijatelji, braća, sestre,

i to nešto iskonsko što sam prepoznao u njima

večito će me pratiti i vraćati veru u ljude.

Njihova blagost, ljubav, saosećanje,

to nešto što ima ponajviše u Bosni,

što treba da se prenese na celi svet.

Zato toliko volim Bosnu,

zato što uvek najviše ljubavi pronađem u njoj.

A možda i sebe,

kakvog ne pronalazim na drugim mestima.

Zato je za mene Bosna svet,

i čitav svet tamo živi,

u njenoj duši.

Ovih dana sam tu, vidimo se.