Ne zna šta bi bez njega: Putane, potjeraj, Putane!

Neka, mili, neka si stao. Staju ljudi svaki dan. Putane, potjeraj, Putane! Ne boj se, neće ujesti. Džaba ga vabiš, neće prići. Ovaj drugi hoće. Cigo, dođider, Cigo! Njega ti pomazi, on je mazan, dâ se milušiti. Jedino što obojica slušaju isto. Ja bez njih ne bih mogla dvije ovce napaziti, kamoli ovoliko stado.

Staju i slikaju

Staju ljudi kad ti kažem. Ne znam je li bio dan da neko nije stao. Slikaju kad su ovce dolje na lokvi. Ima dolje lokva, pa onda vole da ih slikaju kada one piju. Sad ću ja njih potjerati dolje, pa možeš i ti ako hoćeš. Treba nam jedno pola sata. Vidiš tamo gdje je ono drvo samo? Tu ti je odmah i lokva.

Magaraca? Ima deset i jedan što nosi samar. Eno ga tamo. On nosi sve što mi treba. Ne vjerujem da ćeš, ne daju se oni maziti. Ja ću njih sad prekoputa, pa onda dolje do lokve. Svaki dan tako, kako drugačije? Mora. Putane, potjeraj, Putane! Ujutro dođem sama, a naveče sin dođe po mene, pa odemo kući. Tamo preko onog brda. Vidiš? E tamo sam ti ja. Nije to Sitnica, Sitnica je niz put. To su ti tamo Jakovljevići, Šajići i Delići. Imaju tri sela. Ja sam od Delića. Milena je meni ime. Milena.

Muž je moj ovo radio, ali je umro. Slavko. Nije Jovan, Slavko se zvao. Bio zlatan čovjek. Zlatan. Volio je on pričati s ljudima, a bio pametan. Umro ima deset mjeseci. Im’o na plućima ono zlo. Nije umro dolje, nego ovdje, u selu. I onda sam ja preuzela. A šta ću? Neko mora. Imam sina i snahu. Oni kose po cijeli dan. Moraš pomoći.

Noge me bole. Operisala sam koljeno, pa sad polako sa štakom. Šta bi. Moraš djeci pomoći. Imaš li ti djece? I ti bi za svoje sve. Znaš kako je kad imaš dijete. Ja imam dvije kćerke i sina. Kćerka je jedna u Sremskoj Mitrovici, druga u Banjaluci. Tamo se udale. Imaju djecu. Sin je ovdje, na selu, sa ženom. On je ostao. I snaha je s njim. Njih dvoje neće nikuda, a ima posla da te bog dragi sačuva.

Imam i pojesti i popiti. Stavim na magare. Ne bih ja to sama mogla nositi. Ne bi dale noge. Pređem ja s njima svaki dan pet-šest kilometara. Kružim. Nismo uvijek na istom. Nekad gore kod one šume, nekad ovdje, nekad gore oko sela. Idem svukuda. Nije sve za isti dan, ne može tako. Putane, potjeraj, Putane! Cigo, nazad, Cigo! Putane, ostavi, Putane!

Od ujutro do naveče

Budem od ujutro do naveče. Jutros sam izašla tako oko pola sedam. Sin će po mene u devet. Koliko ima ovaca? A de znaj. Bilo je toga, ali se i prodalo puno. Bilo ih je hiljadu i dvjesto, ali je otišlo podosta. Ima janjaca oko osam stotina, ja mislim. Svaki se dan ojanji bar jedna. Čuješ ovo kako bleji? Traži mater. Ostalo iza ostalih, pa ne znam gdje mu je. Ovnova ima dvadeset. Ima puno ovaca, pa mora biti puno i ovnova. Kad se, da prostiš, mrču – ne može jedan ovan sve oposliti.

Putane, potjeraj, Putane! Dobri su, slušaju. Da nije njih, ništa ja uradila ne bih. To ode, ne možeš ih stići. Vidiš kako je magarac vezan za nogu? Da nije, ko zna gdje bi on zabasao. Jedino na put neće nikako. Hoće preći, ali nikad neće izletjeti. Nikada nijednu auto nije satro. Polako one, nogu pred nogu. Otvori, Putane, otvori! Ne trebaju meni ni novine, ni radio. Znaš kako je moj pokojni muž, moj pokojni Slavko, bog da mu dušu prosti, znaš kako je on govorio: Ja ti imam osam stotina ovaca i jednog magarca i kod mene je isto k’o kod vas dolje: ovaj jedan magarac vodi sve ove ovce…