Kad posle 25 godina ponovo čuješ sopstveni glas

„Posle toliko vremena, više nisam mogla da se setim mog glasa”, priča za BBC Sara Ezikijel.

„Kad sam ga ponovo čula, došlo mi je da zaplačem. To je čudo”.

Zbog bolesti motoneurona (MND) Sara je u 34. godini ostala bez glasa i nije mogla da koristi ruke.

To se desilo svega nekoliko meseci nakon što je dobila drugo dete.

Dok su odrastali, njena deca Aviva i Erik slušali su majku kako „govori” samo preko mašine, bezličnim, robotskim glasom bez osećanja.

Ali, 25 godina kasnije, veštačka inteligencija je uspela da rekonstruiše pravi glas njihove mame na osnovu svega osam sekundi pucketavog snimka na VHS kaseti.

Sara danas razgovara sa BBC-jem pomoću tehnologije praćenja pokreta očiju, koja koristi kameru za praćenje njenih očiju dok gleda slova na ekranu ispred sebe.

Čuje se zvuk njenog glasa kada je bila mlada.

Sara kaže da je „čudo” počelo kada je Smartbox, kompanija za asistivnu tehnologiju iz Bristola, u Engleskoj, od nje zatražila sat vremena audio materijala da bi rekonstruisali njen glas.

Sara i njena sada odrasla deca tražili su neki odgovarajući snimak, ali je glas izgubila 2000. godine, pre nego što su pametni telefoni postali svakodnevica, a društvene mreže počele da beleže važne trenutke u životu.

Na kraju su pronašli staru VHS kasetu sa snimkom Avive dok je bila beba 1990-ih, napravljenim porodičnom kamerom.

Ali slika je bila nestabilna, a zvuk oštećen.

Glasovi na snimku su bili nerazgovetni i dodatno prigušeni bukom televizora u pozadini.

Osam sekundi Sarinog glasa se jedva čulo.

• Kad zvuk zaboli: „Slušanje smeha moje dece mi je kao mučenje“
• Kako osetljivost na buku utiče na um, mozak i telo
• Koje probleme imaju odrasli sa ADHD-om u Srbiji

Sara je bila vedra i živahna, i radila je kao lična asistentkinja u izdavaštvu u Londonu kada se njen život iznenada promenio.

Bila je u braku, imala je malo dete i bila je trudna.

Ali Sara se nije osećala dobro.

Govor joj je usporavao i osećala je slabost u levoj ruci.

Neočekivano, dijagnostikovana joj je bolest motoneurona, poznata i kao amiotrofična lateralna skleroza (ALS).

Ova degenerativna bolest izaziva slabost mišića i, kako navodi britanska Nacionalna zdravstvena služba (NHS), većina od oko 1.000 ljudi kojima se ova bolest dijagnostikuje svake godine u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK), izgubiće sposobnost govora.

ALS se češće javlja kod muškaraca, može da skrati životni vek, ali kako bolest napreduje različito kod ljudi, neki ipak žive dugo.

„Poricala sam moju dijagnozu i mislila sam da ću biti dobro, ali posle Erikovog rođenja stanje mi se brzo pogoršalo”, kaže Sara.

Za samo nekoliko meseci nije mogla da koristi ruke, a zatim je izgubila sposobnost govora.

Ubrzo joj se i brak raspao.

„Bila sam veoma depresivna i plašila sam se invaliditeta i smrti”, kaže ona.

Uz dvoje male dece o kojima je trebalo da brine, morala je da se osloni na 24-časovnu negu.

„Bilo je teško gledati nepoznate ljude koji brinu o mojoj deci, ali sam zahvalna”, kaže Sara dok sedi pored Avive i Erika.

Kako nije mogla da se kreće niti da lako komunicira, borila se sa usamljenošću.

Kaže da je prvih pet godina provela gledajući loše televizijske programe, nemo posmatrajući kako njena deca rastu.

Erik koji sada ima 25 godina kaže da se jedino seća „mame koja je paralizovana”, dok se Aviva, sada 28-godišnjakinja priseća trenutka kada je shvatila da je njena mama drugačija.

„Sećam se da sam je zamolila da mi pripremi jagode, a ona nije mogla da ih iseče. Morala je da zatraži pomoć”.

Pet godina posle dijagnoze, za Saru je komunikacija konačno bila moguća zahvaljujući tehnologiji praćenja pokreta očiju.

To joj je omogućilo da pokretima očiju sklapa reči i rečenice i da „govori”, iako sintetičkim glasom, poput pokojnog fizičara Stivena Hokinga.

Zahvaljući tehnologiji postala je volonterka Udruženja za borbu protiv bolesti motoneurona i pokroviteljka humanitarne organizacije Lifelites, koja nastoji da deci i porodicama obezbedi tehnologiju da bi mogli da komuniciraju.

Takođe se vratila njenoj velikoj strasti, slikanju, koristeći tehnologiju praćenja pokreta očiju da bi stvarala originalna umetnička dela.

„Bila sam presrećna, iako je bilo mukotrpno i iscrpljujuće”, kaže Sara.

Sajmon Pul iz kompanije Smartbox u Bristolu, koji je tražio sat vremena zvuka, kaže da je „potonuo” kada je dobio samo osam sekundi snimka sa VHS kasete.

„Pomislio sam da nema šanse da rekonstruišemo glas koristeći ovako loš snimak”, kaže Pul.

Ipak, odlučio je da se poigra onim što ima, i provukao je snimak kroz najnoviju tehnologiju ElevenLabs, kompanije za stvaranje glasa pomoću veštaćke inteligencije.

Kompanija je objavila da želi da obezbedi besplatno kloniranje glasa za milion ljudi kod kojih postoji rizik da ga izgube, bilo zbog ALS-a, raka ili moždanog udara.

Ova tehnologija je već pomogla ragbisti Robu Barouu.

Na kraju, Sajmon je uspeo da izdvoji Sarin glas od bučnog zvuka televizora koristeći tehnologiju za izolaciju glasa kompanije ElevenLabs.

Međutim, rezultat je bio tanak glas, bez intonacije i ličnog tona, a čak je imao i prizvuk američkog engelskog.

Zato je probao drugu aplikaciju u kojoj je na osnovu hiljada glasova, veštačka inteligencija obučena da popuni praznine koje ostavlja izolator glasa i da predvidi gde bi Sarin glas prirodno dobio intonaciju.

Na kraju je dobio nekoliko audio fraza kojima je bio zadovoljan, i poslao ih je Sari.

Seća se da mu je rekla kako je skoro zaplakala kada je prvi put čula njen novi-stari glas.

A jedna od Sarinih starih prijateljica, koja je poznavala njen prirodni glas, je bila „oduševljena koliko je glas bio veran”.

Ali kako će Aviva i Erik reagovati kada ga čuju?

„Bilo je neverovatno”, kaže Aviva.

„Još pokušavam da se priviknem.

„Kada sada čujem njen glas u svakodnevnim razgovorima, i dalje sam iznenađena”.

Sarin novi glas je takođe zbližio porodicu jer sada može da izrazi osećanja i da pokaže kada je srećna, tužna ili ljuta.

To je „napravilo veliku razliku”, kaže Erik.

„Sada možemo da osetimo kakva je ona zaista”, dodaje Aviva.

„Mama više nije samo osoba sa invaliditetom u uglu, sa robotom koji uopšte ne liči na nju”.

Glasovi koje stvara veštačka inteligencija su veliko poboljšanje u odnosu na starije, kompjuterizovane verzije, ili one koji se biraju iz biblioteke snimljenih glasova, kaže dr Suzan Oman, stručnjakinja za podatke, veštačku inteligenciju i društvo na Univerzitetu u Šefildu, u Engleskoj.

„Radi se o vama kao pojedincu i o vašoj povezanosti sa tim ko ste”, objašnjava ona.

„Ako taj [glas] ne zvuči kao vi, onda se ni vi sami ne osećate da ste to vi”.

Očuvanje akcenata takođe je „veoma važno” u vremenu kada tehnologija može da ih ujednači i izbriše, dodaje ona.

„Akcenat otkriva vaš društveni sloj. Otkriva vaše poreklo.

„Ljudi širom sveta pokušavaju da povrate naglaske i dijalekte koji su izgubljeni”.

Sara se šali da joj ponekad nedostaje njen stari, sintetički glas.

„Zvučala sam veoma otmeno, pa ljudi nisu znali da zapravo govorim kokni dijalektom i da malo šuškam”.

Ali, kaže da je srećna što je povratila njen pravi glas.

„Drago mi je što imam moj stari glas.

„To je bolje nego biti robot”.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Kako je živeti sa 'pola srca': Priče Miloša i Skarlet
• Kada je alergija na hladnoću opasna po život
• Šta stres čini telu i kako može da bude koristan
• Zašto su neki ljudi 'alergični' na druge ljude
• Svetski dan zdravlja: Preventiva glavu čuva
• ALS, i danas neizlečiva bolest čiji je uzrok misterija