Teodora Marković, dramaturginja i dramska autorica: Pisanjem artikulišem pravo na glas, na tumačenje iskustva i na političnost tijela

U Sarajevskom ratnom teatru počinju probe za predstavu prema Vašem tekstu “Geneza jednog propadanja/Preobrazba”. Riječ je o dramskom tekstu sa kojim ste magistrirali na FDU u Beogradu, koji je nagrađen i nagradom “Slobodan Stojanović”, najprije šta za Vas znači činjenica da će od marta ova Vaša drama oživjeti na sceni?

- Mislim da ću tek kada budem videla predstavu kao zaokruženu celinu moći istinski da artikulišem kako se osećam povodom svega što se dešava. I dalje imam utisak da sam u nekoj vrsti magnovenja - nisam do kraja svesna ni činjenice da je drama nagrađena, ni da je već doživela određeni uspeh. Još mi je teško da pojmim da je tekst izašao iz okvira mog usamljenog, intimnog pisalačkog procesa i postao nešto što živi van mene.

Proces ubrzanog sazrijevanja

Ono što mogu sa sigurnošću da kažem jeste da je Sarajevski ratni teatar bio mesto gde sam istinski želela da postavim ovaj tekst. Zato mi je neizmerno važno što sam dobila tu priliku - najpre zahvaljujući direktorici Maji Salkić, a zatim i celom ansamblu koji je tekst prihvatio i posvetio mu se.

Predstava nastaje u režiji Luke Jovanova, koga sam upoznala tokom master studija. Luka je od samog početka bio deo procesa nastanka drame i on je jedina osoba kojoj sam mogla da prepustim da ovaj tekst prvi put režira. Imali smo javno čitanje u Ateljeu 212 pre tačno godinu, a evo sada, 2026, najavljujemo premijeru u Sarajevskom ratnom teatru.

Za mene je velika čast što kao mlada umetnica i studentkinja doktorskih studija imam priliku da radim u jednom profesionalnom pozorištu, sa najeminentnijim stvaraocima ovog grada. Sarajevo je moja druga kuća i uvek postoji snažna, lična želja da u ovom gradu radim, bez obzira na formu ili okolnosti.

Kako vidite cijeli taj proces uprizorenja teksta, imate li kao autorica neku viziju njegovog scenskog oblika i kakva su vaša očekivanja u tom smislu?

- Iskreno, u ovom trenutku nemam jasnu viziju predstave kao gotovog scenskog čina. Proces je još uvek u fazi čitalačkih proba, tako da zajedno ispitujemo teren i tražimo pravce. Inače imam običaj da radim sa rediteljima u koje imam poverenje, a kada to poverenje postoji, trudim se da se u njihov autorski prostor ne mešam. Shodno tome, ni u Lukinu režiju neću intervenisati, osim ukoliko ne osetim da se odlazi u potpuno suprotnom pravcu od osnovne ideje koja je postojala u trenutku nastanka teksta. Za sada, međutim, to nije slučaj.

Ono u šta sam sigurna jeste da će ovaj tekst biti izuzetno zahtevan — i glumački i rediteljski, ali i za publiku. Verujem da će predstava biti savremena, interaktivna i da će otvarati brojna pitanja o društvu u kom danas živimo, pre svega o odnosu prema ženama i o tome šta savremeni trenutak donosi, a šta ne donosi kao pozitivnu stranu ženske emancipacije. Sva pitanja koja su meni bila ključna tokom pisanja teksta, verujem da će u scenskom obliku postati otrežnjujuća i za publiku. Načine na koje će se ta pitanja scenski oblikovati — kroz sredstva, estetiku i interpretaciju — u potpunosti prepuštam reditelju i glumcima, u koje imam bezuslovno poverenje.

Ja povremeno prisustvujem probama, ali oni su ti koji svakodnevno funkcionišu kao tim i koji u ovom trenutku istinski oživljavaju tekst. Zato smatram da je moj doprinos sada manji u odnosu na njihov, jer upravo oni daju telesnost, glas i scenski život onome što je nastalo na papiru.

Tekst se bavi razvojnim fazama u životu jedne žene, od rođenja do starosti. Kako je ova drama nastajala, te šta Vam je bila inicijalna motivacija da se bavite ovom temom?

- Nisam imala plan da odmah nakon osnovnih studija upišem master studije, ali su me određene životne okolnosti veoma rano suočile s procesom ubrzanog sazrevanja. Upravo u tim ranijim dvadesetim godinama postala sam duboko svesna načina na koje patrijarhalni modeli života i vaspitanja i dalje oblikuju žensko iskustvo u našem društvu - često kroz kontrolu, ćutanje i normalizaciju nasilja nad ženskim telom i identitetom.

Frustracija i bunt koji su iz toga proizašli nisu bili apstraktni, već duboko telesni i lični. Pisanje je postalo prostor u kojem sam mogla da artikulišem ono što je ženama često uskraćeno - pravo na glas, na tumačenje sopstvenog iskustva i na političnost sopstvenog tela. Namera mi je bila da suptilno, ali jasno, progovorim o tome šta sve žensko telo trpi tokom svog razvoja i kako se na njemu upisuju očekivanja, strahovi i nametnute norme sredine.

Posebno mi je bilo važno preispitivanje odnosa između bioloških datosti i društvenih konstrukcija - gde prestaje “prirodno”, a počinje disciplinovanje tela. Kroz psihološku i feminističku perspektivu bavila sam se momentima inicijacije: prelascima iz jedne faze u drugu, u kojima se od žene često očekuje da nešto izgubi - nevinost, spontanost, glas - kako bi postala “prihvatljiva”.

Tekst je nastao brzo, gotovo kao nužnost, ali je iza te brzine stajao dug proces unutrašnjeg preispitivanja. Bilo je neophodno da iznesem i problematizujem ne samo sopstvena traumatska iskustva već i kolektivna iskustva žena iz mog okruženja. Taj čin za mene nije bio ispovedan, već politički - pokušaj da se lična iskustva prevedu u zajednički jezik otpora, razumevanja i solidarnosti.

Drama je utemeljena u psihološkim istraživanjima Erika Eriksona, na koji način vam je bio važan ovaj okvir u realizaciji teksta?

- Za mene je u procesu pisanja uvek neophodno istraživanje različitih disciplinarnih polja koja mogu doprineti dubljem i preciznijem razvoju umetničkog teksta. Kao studentkinja doktorskih studija, intenzivno se bavim istraživačkim radom koji se kreće na preseku nauke i umetnosti, jer smatram da su ta dva polja ne samo povezana, već i međusobno uslovljena. U ovom konkretnom radu bilo mi je izuzetno važno da pokažem da tematizacija razvojnih faza nije proizvoljna ili intuitivna konstrukcija, već da ima jasno utemeljenje u naučnim i psihološkim teorijama. Nakon završetka dramskog teksta napisala sam i master tezu, u kojoj sam detaljno obrazložila čitav proces rada, oslanjajući se pre svega na razvojnu psihologiju Erika Eriksona, kao i na analitičku psihologiju Karla Gustava Junga.

Smatram da je psihologija ključna za pisanje, jer pisanje likova podrazumeva dubinsko razumevanje njihove unutrašnje strukture, biografije i ponašanja. Nije slučajno što na osnovnim studijama imamo višegodišnje obrazovanje iz psihologije — upravo zato što bez poznavanja psihičkih procesa nije moguće stvoriti uverljiv, složen i živ lik. Posebno mi je značajan bio Eriksonov model životnih faza, u kojem su razvojne krize jasno definisane. Na primer, mladost kao period konfuzije identiteta postala je za mene tematski i dramaturški okvir koji je određivao strukturu pojedinih scena. Slično tome, faze poput zrelog doba ili starosti — koje još nisam lično prošla — zahtevale su od mene da ih promišljam kroz naučne interpretacije, ali i kroz feminističku perspektivu koja preispituje na koji način se te faze različito doživljavaju u zavisnosti od roda.

U tom smislu, feministički pristup bio mi je neophodan da bih ukazala na to da razvojne faze nisu rodno neutralne, već da su ženska tela i identiteti u svakoj od njih dodatno opterećeni društvenim očekivanjima, normama i mehanizmima kontrole. Kombinujući naučne modele sa sopstvenim iskustvom i iskustvima žena iz mog okruženja, nastojala sam da stvorim tekst koji istovremeno funkcioniše kao umetničko delo i kao kritički prostor preispitivanja načina na koje se žensko iskustvo strukturiše i tumači.

Kako uopšte kao autorica gledate na mogućnost pobune protiv patrijarhalnih normi? U središtu Vaše drame jeste pitanje tradicionalnih i nametnutih ograničenja koja još determinišu život žena, posebno na našim prostorima?

- Smatram da je pobuna protiv patrijarhalnih okvira nužna, jer patrijarhat, u krajnjoj liniji, ne donosi dobro ni ženama ni muškarcima. Osvešćivanje tih mehanizama je dugotrajan proces koji često traje čitav život - stalno prepoznajemo nove oblike patrijarhalnog delovanja i iznova donosimo odluku da u njima ne učestvujemo.

Marković: Moj tekst je pokušaj da se lična iskustva prevedu u zajednički jezik otpora, razumevanja i solidarnosti/Anđela Gažević/

Borba koja traje

Ono što je meni bilo važno jeste vera u mikropobune. Verujem da su postojale žene koje su te pobune započele, kao i da postoje generacije koje će ih nastaviti i dovršiti. Tu, pre svega, mislim na generacije mojih baka i na starije žene u mojoj porodici, ali i na širi istorijski kontekst. Dovoljno je setiti se uloge Antifašističkog fronta žena u Jugoslaviji i njegovog značaja u borbi za osnovna prava - od prava na obrazovanje, preko ekonomske samostalnosti, do prava glasa. Današnje devojke žive posledice te borbe i to jeste vidljiv društveni pomak.

Ipak, ta borba nije završena. Ona i dalje traje i podrazumeva kontinuirano delovanje svake od nas u sopstvenom polju rada i uticaja. Naši prostori i dalje nose ozbiljne strukturne probleme - pre svega, u nesrazmeri između formalnih mogućnosti koje se ženama nude i realne podrške koju dobijaju. Čini mi se da žene danas imaju više prostora za obrazovanje i profesionalni napredak, ali da taj proces nije praćen jednakim razvojem muške svesti i odgovornosti.

Zato bih volela da ovaj tekst, između ostalog, deluje na mušku publiku - da ih podstakne da promisle o složenosti ženskog iskustva i o svemu onome sa čim se jedna žena mora suočavati da bi uopšte mogla da živi slobodno i ravnopravno. Ako pozorište može da bude prostor empatije i preispitivanja, onda verujem da upravo tu leži njegova društvena vrednost.

Na koji način teatar može biti svojevrsna smjernica za promjenu negativnih paradigmi, svjedoci smo u cijelom regionu da slučajevi femicida i drugih vrsta nasilja još nemaju adekvatan pravni tretman, ali ne događa se ni društveno osvjetljavanje problema?

- Nažalost, broj femicida se iz godine u godinu povećava, dok pravni sistem istovremeno sve očiglednije zakazuje. Ono što me posebno plaši jeste činjenica da više ne postoji istinsko društveno otrežnjenje kada se takav zločin dogodi. Kao da smo se navikli. Femicid se sve češće podvodi pod “tragediju”, što on svakako jeste, ali se pritom svesno ili nesvesno zanemaruje da je u velikom broju slučajeva mogao biti sprečen - blagovremenom reakcijom policije, adekvatnim merama zaštite i funkcionalnim pravnim mehanizmima.

Ta normalizacija nasilja je duboko politička i opasna. Ona govori o sistemu koji ženske živote i dalje ne tretira kao prioritet. Upravo zato verujem da teatar ima određenu vrstu moći - ne zato što može direktno da menja zakone, već zato što može da otvori prostor u kojem se istina izgovara naglas. Prostor u kojem žrtve nisu same, u kojem osećaju da su viđene, da su okružene ljudima koji razumeju i sa kojima mogu da podele traumu bez straha.

To sam veoma snažno osetila i tokom rada na predstavi “Tiho tiše”, u kojoj sam učestvovala kao dramaturginja. Nakon jednog izvođenja, mladić iz publike javno je podelio da je žrtva nasilja Moamera Kasumovića. Taj čin je izazvao ozbiljan društveni potres u Bosni i Hercegovini i, prvi put, čini mi se, javna sramota je stigla onoga kome je i trebalo da stigne. To nije bio trenutak spektakla, već čin građanske hrabrosti omogućen prostorom pozorišta.

Naravno, trauma je nešto sa čim žrtve žive čitavog života i tu ne postoje brza rešenja. Ali naša kolektivna odgovornost jeste da žrtvama verujemo, da im obezbedimo podršku i da se borimo protiv sistema koji proizvodi nove žrtve. Ne da ih sabiramo u statistike, već da kontinuirano radimo na tome da se broj tih bolova smanjuje.

Dok god budem stvarala, moja odgovornost će biti da javno, jasno i bez zaobilaženja govorim o strukturnim nedostacima društva u kojem živimo. Sa svešću o težini problema, ali i sa uverenjem da se nasilje ne dešava “nekome drugom” - ono može da se desi bilo kome. I upravo zato o njemu moramo govoriti glasno, uporno i bez kompromisa.

“Geneza jednog propadanja/Preobrazba” ima nešto od antičkih uzora u svojoj strukturi, uvodite Suđaje, ali i stihovane dijaloge. Ova drama je većim svojim dijelom i jedna vrsta poetskog iskaza, zašto ste se odlučili za takav izraz?

- Slažem se da ovaj dramski tekst u značajnoj meri počiva na antičkom nasleđu i da sa njim ulazi u svesni dijalog. Taj pristup predstavlja i logičan nastavak mog prethodnog dramskog teksta “O ljubavi”, u kojem sam se direktno oslanjala na Platnovu “Gozbu”, koristeći je kao teorijsko i poetičko polazište za preispitivanje transformacije ljubavnih odnosa kroz istorijske epohe. Polazna teza bila je da, iako se društveni okviri i forme menjaju, određeni afektivni i relacijski obrasci ostaju upadljivo isti od antičke Grčke do savremenog doba.

Sličan poetski i dramaturški postupak primenjujem i u “Genezi”. Likovi Suđaja, iako formalno preuzeti iz antičkog mitološkog korpusa, u ovoj drami funkcionišu kao savremeni recidivi kolektivnog patrijarhalnog glasa - oni su istovremeno i figure sudbine i metaforički otelotvoreni glasovi “zlih tetaka”, starešina i komšinica iz sredine iz koje glavna junakinja potiče. Taj kolektivni glas ne samo da “proriče” sudbinu već aktivno učestvuje u njenom oblikovanju, često kao prepreka u procesu konstituisanja identiteta.

Posebno mi je bila važna upotreba stiha kao strukturnog i semantičkog sredstva. Stih u “Genezi” služi kao jasna linija razdvajanja između prostora sela i grada. Dok je govor u selu stilizovan i ritmizovan, dijalozi u gradskom prostoru grade se u realističkom, proznom ključu. Važno mi je da naglasim da taj odnos prema stihu nije moj odnos prema poeziji kao žanru, već isključivo promišljanje funkcije stiha u okviru dramskog pisma.

Stih kao marker arhaičnosti

Za razliku od klasične dramske tradicije u kojoj je stih često označavao uzvišenost, kulturni kapital ili socijalni status likova, u ovom tekstu on ima suprotnu funkciju. Stih ovde ne predstavlja estetizaciju jezika, već funkcioniše kao marker arhaičnosti - kao sredstvo oslikavanja zastarelog, rigidnog i tradicionalnog sistema vrednosti. Na taj način, jezik postaje nosilac ideološkog značenja, a forma dramskog govora sredstvo kritičkog preispitivanja društvenih struktura koje tekst tematizuje.

Dosta toga vas veže za Sarajevo, između ostalog pišete kolumnu za Urban magazin, ali i učestvujete u različitim kulturnim programima u ovom gradu, u vremenu kada se podjele iznova nameću kao svakodnevica, kako doživljavate ovaj grad i šta on za vas jeste?

- Svaki povratak u Sarajevo me sve više podstiče da razmišljam o tome šta ovaj grad za mene predstavlja. Često sa prijateljima govorim da sa svakim novim dolaskom sve snažnije osećam da me, možda, u budućnosti čeka neki život upravo ovde i da mi ta pomisao deluje kao sasvim moguć i prirodan nastavak mog puta. Sarajevo je manji grad u odnosu na Beograd i samim tim su ljudi mnogo više upućeni jedni na druge. U velikim gradovima se često javlja osećaj usamljenosti i otuđenosti, dok se ja u Sarajevu nikada nisam tako osećala. Čak i u trenucima kada pomislim da ću dan provesti sama, nekako se uvek dogodi da se ljudi okupe, da se različita društva spontano sretnu i da se pojave podrška i uteha onda kada su najpotrebnije.

Za mene je Sarajevo pre svega grad ljudi. Zato mi posebno teško padaju podele koje dolaze sa različitih strana, jer u mom neposrednom okruženju ne postoji drugačiji imenitelj osim onog jugoslovenskog — ne kao nostalgije, već kao vrednosnog i emotivnog prostora u kom različiti identiteti mogu da koegzistiraju bez isključivanja. Srećna sam što imam priliku da upoznajem ljude iz različitih socijalnih i društvenih konteksta, da učim od njih i da doživim ljubav i bliskost na načine koji su drugačiji od mog, ali podjednako vredni. Verujem i nadam se da će moja generacija, kao i generacije pre i posle nas, uspeti da izgrade svet koji će zrelije i odgovornije gledati na traume devedesetih — svet koji će te rane znati da zaleči, umesto da ih iznova otvara.

Na kraju, verujem da je najvažnije da se stalno podsećamo da jedni bez drugih ne možemo. Poštovanje drugog i drugačijeg nije samo etička pozicija, već i način da bolje razumemo sebe. Tek u ogledalu onoga što nas okružuje postajemo svesni ko smo i kuda idemo.

Više od godinu dana studenti u Srbiji se bore za stvaranje jedne drugačije stvarnosti, kako kao umjetnica gledate na tu borbu?

- Nalazim se u posebnoj poziciji koja obuhvata više uloga – kao studentkinja, kao zaposlena u obrazovnoj instituciji i kao umetnica. Upravo u ovom preseku mogu da primetim kako aktuelne političke vlasti direktno utiču na one sfere koje tradicionalno generišu promene u društvu: na umetnike, prosvetne radnike i studente. Istorijski gledano, ovi akteri imaju ključnu ulogu u iniciranju socijalnih i kulturnih transformacija, što ih čini potencijalnim predmetom straha i kontrole od strane vlastodržaca.

Savremeni politički kontekst u Srbiji, međutim, ukazuje na sistemsku normalizaciju nasilja – psihičkog, fizičkog, kao i na cenzuru i institucionalizovano jednoumlje. Takav kontekst ne samo da utiče na profesionalni i lični život aktera umetnosti i obrazovanja, već i ograničava kritičko delovanje i građansku inicijativu. Otud i moje iskustvo ukazuje na nedostatak optimizma u pogledu budućih političkih i društvenih promena u zemlji, ali istovremeno naglašava važnost procesa borbe kao ključnog mehanizma otpora.

Kolektivno buđenje

Proces studentskog aktivizma i angažmana može se analizirati kao primer mikrokolektivnog otpora, u kom individualno delovanje postaje deo šireg društvenog impulsa. Studenti su, kroz organizovanje i okupljanje, omogućili pojedincima da izraze svoje stavove, da se uključe u javnu debatu i da se bore za institucionalno pravednije rešenje. Iako je taj proces psihički i emotivno zahtevan, on proizvodi kolektivno buđenje i potencijal za regionalnu inerciju promene, ukazujući na važnost građanske solidarnosti u kontekstu autoritarnih ili hijerarhijskih struktura.

Ovakva analiza pokazuje da studenti i obrazovni radnici nisu pasivni učesnici u društvenim procesima, već ključni akteri koji, delovanjem u svojim mikrokosmosima, mogu stimulisati sistemske promene.