Dragan Velikić, književnik: Čitavim svijetom vlada ljudska slabost

“Bečki roman” Dragana Velikića je trauma iz stvarnog života artikulisana u autofikciju koja tematizira ono što je doživjela Velikićeva porodica kada je njihov sin lažno optužen da je pokušao da otruje svoje kolege u neuropsihijatrijskoj bolnici. Roman će biti predstavljen druge večeri festivala u 18 sati u knjižari Buybook.

Od naslova u medijima “Srbijanski psihijatar trovao tortom ljekare u Austriji” do “Sina su mu usred korone lažno optužili za trovanje, a on je užas pretvorio u roman”, prošle su četiri godine i vjerovatno, nekoliko svjetova koje ste proživjeli. Kako je izgledao put od jednog do drugog naslova i šta je svrha ukoričenja tog ličnog iskustva?

- Bilo je mnogo naslova u srpskim i regionalnim novinama i na portalima, objavljivani su svakodnevno, uglavnom u tabloidima. Tužiti ih značilo je ući u močvaru, fizički i psihički se iscrpljivati, a rezultat bi bile zanemarive odštete. Tamo gde bi to bilo značajno obeštećenje, dakle, u Austriji, sve se svodilo na kratke vesti, čak bez inicijala, dakle, itekako se pazilo da se izbegne povod za tužbu.

Nemoguća misija

Prvih nekoliko meseci samo sam pisao beleške, prolazio kroz razne faze, u početku bez namere da od tog slučaja pravim knjigu koja bi jedino medijski bila zanimljiva. Napisati roman izgledalo mi je kao nemoguća misija. A onda sam shvatio da samo ukoliko napišem literarno relevantno delo, ta priča može biti zvanična verzija slučaja mog sina. Jer, kada prođu neke godine, ostaje samo ono što je umetnički verifikovano. To je jedina istina. Usuđujem se da kažem da sam u tome uspeo.

Neuropsihijatri, po pravilu, trebali bi biti identifikacija sa humanizmom, a ovdje su nosioci svijeta izvrnutih vrijednosti. Koji Vam dojam nakon svega ostaje o toj Austriji, za koju ste, kako pišete, bili vrlo vezani?

- To se moglo svuda dogoditi. Moje loše iskustvo ne može poništiti sve ono lepo što sam doživeo u toj zemlji. Beč je meni i dalje jedan od najvažnijih gradova. Naravno, svaka zemlja ima svoje specifičnosti, svoje kosture u ormarima. Sem Eskima, nema tu izuzetaka. Ipak, posle svega, ostaju individualni gestovi koji se pamte. Nepotkupivi sudski veštaci o čijim procenama zavise sudbine nevinih. U Beču i dalje imam mnogo prijatelja i dragih ljudi.

Ono što čini kafkijansku atmosferu u ovom romanu je zlo koje meandrira. Pokretač cijelog procesa je Pavlov bivši partner koji potiskuje seksualnost i emocije. Možemo li tumačiti to na način da korumpiranim svijetom, zapravo, vlada ljudska slabost?

- Ne samo koruptivnim, čitavim svetom vlada, ili ga bar ometa u funkcionisanju, ljudska slabost. Možemo je pročitati u svemu – u ćutećoj većini, u političarima koji rade isključivo za sopstvenu dobit po cenu uništenja društva koje ih je izabralo da ga vode, u poslušnosti vojnika koji izvršavaju sulude naredbe ljudi koji rat ni omirisati neće, u lošim izborima za sebe i za druge, u neosetljivosti za tuđu muku i bol... u svemu što čini život na ovoj planeti toliko mučnim. Od porodice, do globalnog sveta.

Pavlov djed je bio zatvoren o Auschwitzu i njih dvojica su o tome govorili. Pisali ste u romanu: Otada je često znao da zadigne rukav njegove košulje, prstićima dodiruje modre cifre, i naglas izgovara broj iz Auschwitza – 82264. Usledilo bi pitanje: “A kada ću ja dobiti moj broj?”, na šta bi se baka Natalija prekrstila i zbog uroka tiho rekla: “puj, puj, puj”. Kasnije će i Pavle dobiti svoj zatvorenički broj. Obojica su zatvoreni nevini. Jeste li time htjeli ukazati na transgeneracijsko prenošenje sudbine, univerzalno postojanje nepravde ili nešto treće?

- Ne piše se literatura iz ideje, već iz osećanja. Ja to mogu tek naknadno da analiziram. Pa ako bih sada analizirao taj tekst, kao nezavisan od mene, rekao bih da je suština u tome kako lako čovek postane samo broj.

Prostor zatvora već od početka romana ima i simboličko obilježje. Ono se ogleda u identitetu koji je zatvoren u životu sa unaprijed ispisanim scenarijem, a taj scenarij ste Pavlu pisali upravo Vi. Barem roman tako govori. Kako gledate na to supostojanje zatvora?

- Ja kao autor, ili ja u životu? Jer tu ne može biti znak jednakosti. U literaturi su svi motivi morali biti uzeti iz nekih života, ali da bi prerasli u metaforu, moraju se odvojiti od tla, od suvih činjenica života. A ne verujem u unapred ispisane scenarije. Pavle u romanu je sigurno mogao da izabere i drugačiji put. Ovi likovi su ovakvi, neki drugi bi drugačije.

"Bečki roman" Dragana Velikića/

Vi ste pisali o sebi iz Pavlove perspektive, govorom sveznajućeg pripovjedača. Kako je pisati o sebi iz druge ruke? Jesu li to zaista Pavlova stajališta ili u samookrivljenju Vaš dojam o utjecaju na njegov život?

- Opet vi odoste u život iz romana. Ja sam tu postavio jednu situaciju koja mi je poznata i jedan odnos koji mi je blizak. Ali tekst zaista počne sam da se piše od nekog trenutka, to nije floskula. Određeni odnos sam doveo do ekstrema, i taj lik, koji jeste moj alter ego, odvojio se od mene, postao je lik sa funkcijom. Ništa u tom kontekstu nije bilo problematično ni teško.

Ovo je priča i o raspadu jednog braka, porodice ali i države. Pavlova majka u posjete sinu dolazi iz Srbije i donosi sjećanje na vrijeme koje je prethodilo životu u Austriji. Koliko je to sve obilježilo Pavlov identitet?

- Pa naravno da jeste, sve nas u životu obeležava. Porodica, škola, društvo, knjige koje čitamo, istorijski i društveni konteksti. Slom države je za generaciju Pavlovih roditelja morao biti traumatično iskustvo, ali već za ove mlađe – ne znam, ne verujem. Ali u svim tim kontekstima koji nas određuju, opet je svako od nas većinski vlasnik sopstvenog života. Šta ćemo pokupiti usput, to je samo na nama.

Pavle je dijete roditelja sa Balkana. Taj aspekt naglašavate u romanu, objašnjavajući lakoću kojom se zadesio u klupku korumpiranog sistema. Tu govorimo o klasičnom kolonijalističkom odbacivanju Drugog. Koliko to sve govori o civilizacijskom napretku ako u Evropi još govorimo o postojanju takvih predodžbi, koje se u posljednje vrijeme potvrđuju sve više i u prostoru izvan romana?

- Stvari nisu sjajne, ali ipak verujem da se pomeraju. Mi ih sad samo lakše i više uočavamo i burnije reagujemo na nepravdu. Strašno je što je svet gotovo dve godine nemoćan u odnosu na genocid u Gazi, ali sa druge strane demonstracije su masovne. Treba li podsetiti, a treba, i među samim Jevrejima.

Stvari se ipak pomjeraju

Ne znamo za demonstracije u Nemačkoj tokom holokausta, ne znamo jer ih nije bilo. Znači, stvari se ipak pomeraju. To što smo naivno u nekom trenutku poverovali da smo sve nepravde prevazišli, pa to je bilo samo naivno. I vrlo komotno. Jer u isto vreme, na nekim drugim delovima van “civilizovane” Evrope, vodili su se ratovi, ljudi su umirali od gladi, kolonijalno izrabljivanje nikada nije prestalo.

Evropa se na primjeru austrijskog pravosudnog sistema nije pokazala tako pravednom – uprkos dokazima koji upućuju na suprotno, optužnica je podignuta. S druge strane, sud je svoju odluku donio na osnovu činjenica, a moramo imati na umu da se u nekim zemljama i činjenicama manipuliše. Znači li to sve da možda ipak ima malo nade za pravdu?

- Austrijsko pravosuđe je malo drugačije od onog u ostatku Evrope, iz prostog razloga što država tamo ne nadoknađuje štetu nevino optuženima i zatvorenima. Čisto materijalnu štetu, zbog gubitka posla i enormnih honorara advokatima. Ali naravno da je to svuda moglo da se desi, pogotovo u Srbiji. E sad, tamo je sistem, u vidu nekih svesnih i savesnih ljudi, doneo pravednu odluku na kraju. A moglo je i drugačije. Jesu u uređenim zemljama, za razliku od naših, sistemi čvršći, ali ni jedan nije neprobojan, ne treba imati iluzija.

Po izlasku iz istražnog zatvora Pavle saznanje da su tokom istrage pojedine kolege u privatnim razgovorima vrlo čvrsto negirale opciju da je kriv. To su, zapravo, subverzivni glasovi za koje u novonastalom javnom mišljenju, nažalost, treba hrabrosti. Kolika je njihova važnost u ovakvom svijetu, jesu li oni sposobni promijeniti nešto?

- Šta može biti važnije od glasa mislećih ljudi? Oni su jedini garant prosperiteta. Makar ti retki glasovi stigli post festum, oni mnogo znače. Nekada nadjačaju i čitav hor.