Plik na jeziku: U redu je!
Da tebi nešto tvoj Đomla kaže... Kad bih mogao, ja bih samo kafe prodavao. Ne bih pive otvorio i odnio nikada. Samo kafu. Hoćeš kraću do vrha, hoćeš dužu, hoćeš produženu s mrvom šlaga. I čaša vode. To od mene. Ništa sok, ništa ŽAP. Samo kafa. I ja bih živio k’o gospodin. Danas napravim dvjesto kafa i meni dosta. Imam za kiriju, imam za režije, imam za plate. Meni ostane što ostane. I bakšiš. Ne može bez bakšiša.
Dobra ponuda
Bakšiš ti je pod mus. Mora tako. Nema toga koji neće ostaviti pola marke. Da nema bakšiša, ja bih mogao odmah zatvoriti lokal. Ali svaki dan bude bar pedeset maraka bakšiša, pa ti vidi. Meni dosta. Ja sam radnicima rekao da je bakšiš koji zarade njihov. U njihove džepove ja ruku ne zavlačim. Bi li ti sad spustio ruku meni u džep? Ne bi. Tako ni ja ne bi njima. Što su zaradili, neka nose. Ima budala koje ne daju radniku marke iznijeti.
Ima ljudi, ne kažem da nema, ima ljudi koji neće ostaviti bakšiš da im za lijek tražiš. Moj pašo nikad ne ostavlja bakšiš. Nikad. Najgori je kad muzika svira. Ne bi stavio paru u harmoniku da ga vilama goniš. A zna tražit pjesmu. Ja mu kažem da stavi bar dvadeset, da se ne bruka, ni sebe ni nas, a on samo vrti glavom. Oni su, kaže, plaćeni da sviraju, što da ih i ja kitim još? Ne zna on tako sitan da ne plaća njih, nego da sebe časti.
Ja bez bakšiša ne bih znao ni šta, ni kako. Je li meni svaki dan neko na stolu ostavi pola marke ili marku? Ostavi. Tako i ja moram ostaviti kad sjednem negdje. Muzici daš dvadeset ili pedeset, koliko imaš, taksisti kažeš da zaokruži, brici uvijek ostaviš za kafu ili za cigare. Ali ne valja to raditi kao što ovi sada rade. Kako gdje spuste, tako se odmah uslikaju. Ne daješ ti to da bi se slikao i da bi drugi vidjeli. Daješ zbog sebe. Nije bakšiš televizor, nego ogledalo.
Imao sam ja jednu radnicu, Radmila se zvala, radila kod mene dvanaest godina, kasnije prešla dolje na Mejdan u jednu kafanu. Ona je kroz bakšiš još jednu platu izvlačila. Imala ona kod mene sedam stoji i stoju za frizuru i nokte, a još sedam stoji zaradi na bakšiš. Kako kako? Svakog dana po deset-petnaest maraka i eto ti. A kakav je to radnik ako ne može ubiti deset maraka bakšiša dnevno? To nije radnik, to je zlotvor.
I kaže ona meni jednog dana kako bi mijenjala lokal, i da ima dobru ponudu, i da će prihvatiti, ali da joj se ne ide. A mora. Bliže joj kući. Muž joj bolestan, ne može na noge, oduzet od kukova dolje otkako je pao sa skele. Kaže da bi ostala kod mene samo zbog bakšiša, ali joj ovako lakše, nema ni dvadeset koraka do posla. Kad nju tol’ki bakšiš nije zadržao, onda znaš kolika je muka. A bila vrijedna i lijepa k’o oko.
Ti znaš da ja često ostanem ovdje sa svojima i da popijem. Smažem deset piva, nekad i više, zavisi kakvo je društvo, kad smo počeli, ima li šta za meziti. I ne mogu takav za volan otkako sam ono dva puta išao na triježnjenje nikako. I ja šta ću nego lijepo taksi. K’o gospodin. Sjednem nazad i kažem gdje da vozi. I on mene lijepo doveze i kaže “osam maraka i šezdeset”. I sad ja treba njemu da dam deset i da čekam kusur? Ne ide. Bolje da ga pljunem nego da mu tako kažem. To meni ne može pod kapu.
Nije bakšiš što ti misliš da jeste. Ako nećeš dati, a ti nemoj. Bakšiš meni kaže imaš li ti dušu ili nemaš. Čim je tebi mrsko ostaviti marku, nisi ti nju zaradio. To ili je tebi neko dao ili si oteo. Najljepše je dati ono što si nakrampao. Neće se para kotiti ako je držiš u džepu. Mora ona da ode da bi ti se vratila. Što lakše daš, to si duševniji. Ako se tebi ruka skvrči kad trebaš ostaviti, briši ti svoje ljudstvo odmah.
Bakšiš ti je kao neka mjera. Može i kao kantar, nemam ništa protiv. Tu se važe ko si i kakav si. Ili si širok ili si uzak. Ili si gospodin ili si fukara. Jeste, najlakše je dati onima što najviše imaju, ali najslađe ostavljaju oni koji nemaju ili koji imaju malo više od onih koji nemaju nimalo. Njima je evo ovako ostaviti sve što imaju. Oni nemaju, pa su zato i slobodni. Ne moraju vazda da brane i da gledaju hoće li im neko uzeti. Oni vole da nemaju, zato rasipaju.
Ne možeš ti, rođeni, da ti kaže tvoj Đomla, ne možeš ti biti slobodan ako ti je mrsko dati. Ti si fukara. Nije to stvar jesam li se ja potrudio oko tvoje kafe ili nisam. Kafa k’o kafa. Ne mogu ja tebi napraviti drugačiju kafu ako si ostavio pola marke. Ista je kafa tebi koji si ostavio i onom koji nije ostavio. Ti meni kad ostaviš, ja znam da ti poštuješ i mene i sebe. Bakšiš ti je kao neki običaj. Možda ne znaš zašto to radiš, ali radiš kad god možeš i kad god imaš.
Najjeftinija roba
E sad ovi što su puni k’o brod... Ne kažem, ima i njih koji znaju kako i šta treba, ali više je onih koji su ćoravi da bog dragi sačuva. Čim ti dâ marku, on samo čeka da ti oko njega titraš kao da ti je dao pola Hercegovine. I ako nisi oko njega stalno, on odmah počne da ujeda i da pišti. Taj misli što je meni ostavio dvije marke da mu ja moram šlag za kafu napraviti od domaćih jaja. Naviklo da sve kupi. Možda oni imaju najviše para, ali to ti je najjeftinija roba, tvoj Mlađo kad ti kaže. Znam ih k’o što ti znaš slova.
Bakšiš je dokaz da si živio. Da nisi skupljao i brojao. Nego rasipao. Da ti nije bilo mrsko dati i posljednje iz džepa za svoj gušt. Da si znao sebi ugoditi. Da si znao, što kažu ovi mladi, sebe ispoštovati. Bakšiš je dokaz da si poštovao druge, ali da si najviše poštovao sebe. Da nisi sam sebi bio mrzak i sam sebi težak. Nek ujutro nećeš imati za cigare, ali daj sve ako ti se daje. Biće za duvana. Najljepše je kad je ceh četrdeset i četiri marke, ti daš pedeset i kažeš: U redu je! Kad ti tvoj Đomla kaže.
