Nina Plavljanac: Drama i pozorište su nešto što samo sebe rađa iznova, nešto što se razvija

“Petrova lutka” je intimna, kamerna drama koju odlikuju suptilan i pronicljiv razvoj likova te precizno građeni odnosi unutar dinamike porodice. Napetost se rađa iz unutrašnjih konflikata svakog od likova, ali i iz njihove međusobne zavisnosti unutar toksične dinamike iz koje je teško, ali ne i nemoguće, izaći.

Kontrola trauma

Dio je to obrazloženja stručnog žirija (Asja Krsmanović, Dragan Komadina i Almir Imširević) koji je na konkursu BNP-a Zenica za najbolji neinscenirani bosanskohercegovački dramski tekst, dramu “Petrova lutka” mlade dramske spisateljice Nine Plavljanac, proglasio za najbolji od 19 pristiglih. Žiri, ujedno, naglašava da se “tematski komad bavi pitanjima kontrole naslijeđenih trauma i potisnutih emocija koje poput nevidljivih niti upravljaju ponašanjem protagonista. Stil je realističan, s izraženim osjećajem za detalj, dok drama odiše mračnom atmosferom koja postupno raste stvarajući osjećaj tjeskobe i neizbježnosti. Usprkos tami kojom je prožeta, drama otvara prostor za transformaciju i oslobađanje nudeći slojevito i uznemirujuće, ali i duboko ljudsko iskustvo...”.

Obiteljska je to drama koju nosi pet likova: Ema, kćerka, 13 godina, Sara, majka, 35, Haris, otac, 40, Petar, najbolji prijatelj, i Damir, dječak, 15 godina. Već na samom početku Ema će izgovoriti: “Ne mogu više da gledam ovu sobu, svaki dan sve manje. Hoću napolje. Ispred su svi iz škole, znaš kako je njima lepo. Ja sam njima dosadna, i tebi i mami sam dosadna, nikom ne trebam.” Mati će pak reći: “Ja nisam imala čemu da je naučim. Ništa nemam pametno da joj ispričam. Nemam šta da je posavetujem. Nemam ništa da naučim ovo dete. Nemam šta da mu dam. Nekako sam šuplja iznutra.” Dok otac rezignirano priznaje: “Ništa ne umem kako treba. Nemam pojma kako ovo da radim. Sve sam drugačije zamišljao.” To je ta neprilagođena, razmrvljena i rasuta porodica unutar koje autorica smješta svoje likove i vodi nas, vrlo vješto i glasovito, ponekad tako zlokobnim i neznanim putevima kojima smo svi skloni, ali to rijetko želimo i možemo priznati.

Govoreći o okosnici drame nagrađene u Zenici, autorica Nina Plavljanac kaže:

- Trenutak koji me je pogurao da pišem taj tekst je jedno užasno osećanje klaustrofobije u mom ženskom položaju, odnosno ulogama koje sam osećala kao mlađa da moram da ispunjavam i u tome da se moja vrednost nekako računala samo kada ispunjavam te uloge. Između ostalog, to je tekst o jednoj porodici i o jednoj majci koja u tom kontekstu nikada nije trebalo da bude majka iako joj čitav svet govori da igra jednu plemenitu ulogu na kojoj bi joj mnogi zavideli. Ona zapravo tu ne pripada i mora da napravi ogromnu žrtvu da iz toga kako zna i ume izađe, dok je ceo svet osuđuje i prati načine na koje ta, koliko god idealna porodica sa strane izgledala, na koji način je osakatila dete i narednu generaciju porodice, žensko dete koje razvija monstruoznost zbog licemjerja unutar svoje porodice. Između ostalog, glavna okosnica radnje je unutrašnja debata o abortusu i o pravu na sopstveno telo, na sopstvenu budućnost.

Naravno, porodica je oduvijek u teatru bila središnje mjesto događanja i sukoba. Takva obitelj u središtu je i drame “Petrova lutka”?

- Oduvijek je to neka okosnica - sećam se kad sam bila mlađa, meni je bilo jako važno da ne pišem te porodične drame jer su mi zvučale kao opšta mesta dok nisam shvatila koliko je to bilo nadobudno od mene - zato što iz te iste porodice dolazim. I pre 5.000 godina imamo neke disfunkcionalne porodice, i Edipa i Agamemnona, pa onda se to razvija u neke Ibsenove i Strindbergove disfunkcionalne porodice, a danas, čini mi se više nego ikad, posebno ženski mladi dramski pisci se bave transgeneracijskom traumom. Tako da je to neko polazište, mislim, sjajnih romana i dramskih tekstova i poezije u posljednjih desetak godina. Također, čini mi se da pratimo sve veći rast patologije i fašizma u društvu, to su isto stvari koje idu iz kuće.

Trulo naslijeđe

To su isto uverenja koja se neguju u kući, koja se prenose s kolena na koleno, iako je trebalo davno da izumru, to je to neko trulo nasleđe. Te formativne godine i šta se detetu usadi u startu određuju veoma puno u šta će izrasti naredna generacija koja treba da oblikuje svet i zato kao pozorište moramo da se vraćamo toj temi i da je stalno preispitujemo jer moramo da budemo bolji. Ovo prosto nije dovoljno dobro.

Važnost i potreba za domaćim dramskim tekstom pritom se ne dovodi u pitanje?

- Ono što mislim da je važno je da vodimo računa da se daju platforme novim dramskim tekstovima, a ne samo dramatizacijama postojećih poznatih naslova proze ili adaptacijama poznatih filmova koje, naravno, mogu postati sjajne predstave. Međutim, drama i pozorište su nešto što samo sebe rađa iznova, nešto što se razvija. Ako ne pratimo taj razvoj, izgubićemo nit, ako se samo vraćamo poznatim naslovima za koje znamo da mogu da se prodaju koliko god da je vrijeme ekonomske krize. Jako bih volela da je što više konkursa, što više nepristrasnih, javnosti otvorenih konkursa, pre svega, da je što više izdavanja dela i da se pozorišta i kulturna javnost više zanima, da zapravo više čita te tekstove. Da kada se oni pošalju u bilo koje narodno pozorište, postoji umetničko veće koje će svaki od njih pročitati, oceniti, javiti se autoru, a ne da samo završavaju u fiokama.

Sa tim se zaista nije teško složiti, natječaj BNP-a Zenica za najbolji neinscenirani domaći dramski tekst upravo je na tragu takvog promišljanja.