Kultura je temelj svih naših odnosa
Živimo u doba snažnih, brzih i suštinskih promena koje utiču na celo ljudsko društvo i njegovu egzistenciju. One su u pojedinim oblastima donele veliki napredak i nesagledive mogućnosti, ali su istovremeno izazvale neizvesnost i nestabilnost na civilizacijskom nivou. Ključne i najosetljivije promene nastale su u oblasti kulture.
Kultura nije statična kategorija, već se pod različitim okolnostima neprekidno oblikuje i potvrđuje kroz društvenu praksu, pa su tokom istorije mnoge kulture nestajale, a druge nastajale, deleći sudbinu naroda na određenom prostoru. Drevni mislioci su još pre nastanka društvenih nauka kulturu smatrali čovekovom drugom prirodom imajući u vidu da u razvoju svakog čoveka postoje primarne i sekundarne potrebe. Dok su primarne potrebe egzistencijalne, materijalne prirode, sekundarne potrebe su duhovne u pravcu lične nadgradnje i usavršavanja.
Sve veći jaz
Pošto kultura obuhvata sve oblasti ljudske delatnosti i života, ona ukazuje na odnos čoveka prema prirodi, društvu i drugim ljudima. Obuhvata celokupno društveno nasleđe sa naučenim obrascima mišljenja, osećanja i delovanja, kao i materijalna i duhovna dela nastala u okviru neke zajednice, društva ili civilizacije, koja ostaju kao relativno trajna karakteristika svakog naroda. To znači da je kultura osnova za formiranje kvalitetnog materijalnog, političkog, duhovnog i socijalnog života naroda, odnosno za ispunjeniji, bezbedniji i prosperitetniji život kroz razvijanje i usavršavanje svih oblasti ljudske delatnosti, a pre svega kroz oblast ljudske duhovnosti.
Za ocenu uloge kulture u savremenoj civilizaciji ključno je pitanje na koji način je danas kultura u svom najširem značenju prisutna u svakodnevnom ličnom i društvenom životu ljudi. Dok je u prošlosti bila sastavni deo svakodnevnog života i rada u obliku raznih formi stvaralaštva i tradicionalnih svetkovina, u savremenoj civilizaciji, u kojoj dominira svet glamura, kultura je sve manje prisutna u svom suštinskom značenju. To se odražava na društvene odnose i ispoljava kroz psihu pojedinca, njegovo ponašanje, komunikaciju i sve teže razumevanje složenih tokova savremene stvarnosti.
Istovremeno, kultura je izvor ličnog i kolektivnog identiteta i to: kolektivnog identiteta u smislu istorijskog nasleđa, kao okvira ponašanja i načina života u skladu sa stečenim tekovinama, a ličnog identiteta u smislu orijentacije kakva je ličnost poželjna u društvenoj zajednici. To podrazumeva usmerenje kojim vrednostima dati prednost, kakve društvene odnose i komunikaciju razvijati, šta je normalno, a šta devijantno… što je od ključne važnosti za ljudske odnose u svakodnevnom životu. Na taj način kultura uređuje ljudske odnose, pruža obrazac za razumevanje pojava i određuje način kako mislimo, osećamo i živimo. Tako stvara i “kolektivno pamćenje” koje povezuje generacije kroz istoriju i zajedničko društveno poreklo. Antropolozi zbog toga kulturu smatraju osnovnim obeležjem ljudskog roda koja ukazuje na prirodu i karakter ljudske zajednice.
Činjenica je da u savremenoj civilizaciji raznolike kulture više razjedinjuju nego što spajaju narode, kako u okviru jedne zajednice, tako i globalnog društva. Sa jedne strane, ubrzani razvoj globalne komunikacije, jedinstveno tržište i velike migracije prisiljavaju tradicionalne kulture na poštovanje, toleranciju i razumevanje različitosti, ali sa druge strane, takvi pocesi proizvode razilaženje, međusobne napetosti i sukobe. Bez svih dimenzija pojma kulture savremeni svet se konstantno osiromašuje i ne može postati ni civilizovaniji ni humaniji, pa je savremena civilizacija u sve dubljoj egzistenijalnoj krizi uprkos velikim naučno-tehnološkim dostignućima.
Kad se u svetskim okvirima posmatra društveni kontekst u kojem se događa višedecenijska marginalizacija kulture, treba imati u vidu procese koji su doveli u pitanje sve ranije važeće vrednosti, a nisu uspostavili nove vrednosti koje bi postale temelj ljudske egzistencije novog milenijuma. Mnogi mislioci su se u drugoj polovini prošlog veka bavili pitanjem negativnih posledica globalizacije i “tehnološke civilizacije”, opisujući ih kao “raskid” sa pojmom kulture kao načinom života koji se odvija uz proces dehumanizacije ljudskog društva kao posledice nadmoći interesa ekonomije nad svim ostalim interesima društvene zajednice. Kraj 20. veka je u oblasti kulture bio obeležen oživljavanjem populizma u kulturi kao pobunom protiv uništavanja istorijskih identiteta i rehabilitacijom nacionalne tradicije bez kritičkog preispitivanja. Rastući populizam je urušio osnovne univerzalne vrednosti na kojima počivaju etički i humanistički principi i bez kojih se ne može razlikovati nekultura od kulture.
Sa značajnijom ulogom države u organizaciji društva, koja u prvi plan ističe ekonomske parametre i vrednosti, ekonomski rast i proizvodnju materijalnih dobara, prioritet postaje povećanje životnog standarda i zadovoljavanje materijalnih potreba, a zanemaruje se unapređenje duhovnog kvaliteta života, što je osnovni cilj kulture. Proces je uključivao i kulturna ostvarenja, što je u oblasti kulture dovelo do zanemarivanja stvaralaštva, kreativnosti i imaginacije, uz podsticanje samo onih oblasti koje donose profit. Opadanje stvaralačke kulture u odnosu na pomodarstvo, brojne rijalitije i kič-kulturu se pojačava pod sve snažnijim uticajima nacionalizma i verskih institucija.
Jaz između kulture i industrijske kulture je sve veći u savremenom svetu. To se vidi u brojnim primerima da se u medijima vesti iz kulture svode na profitabilne događaje, kao što su sportske manifestacije, flimski festivali, koncerti popularnih pevača, informacije o estradnoj sceni, kao i obaveštenja o privatnom životu filmskih, sportskih i estradnih zvezda, odnosno na ono što može da izazove senzaciju, podstakne veću posećenost manifestacija, donese zaradu ulagačima i rast tiraža medijima. Svetska banka danas ističe kulturne i kreativne industrije kao jedan od glavnih biznisa sa više od 7% svetskog bruto domaćeg proizvoda. Kreativne industrije su uglavnom u razvijenim zemaljama jer zahtevaju velika ulaganja, upotrebu najnovijih tehnologija i osposobljene kadrove koji poseduju znanje, kreativnost i inovativnost. One predstavljaju jednu od vodećih ekonomija, sa godišnjom stopom rasta koja se kreće od 5% do 20%.
Kada su u pitanju budžetska izdvajanja za kulturu većine savremenih država, situacija danas nije sjajna ni u najbogatijim zemljama. Zatvorena pozorišta, umetničke galerije, bioskopske dvorane i druge ustanove kulture doveli su u pitanje posao i egzistenciju brojnih umetnika širom sveta. Još teža situacija je u tranzicijskim zemljama kakve su države našeg regiona.
Pod uticajem globalnih tokova slični procesi su se odvijali i u našem regionu. Danas je zajedničko za sve zemlje u regionu da je kultura marginalizovana, pri čemu stručnjaci upozoravaju na njeno zanemarivanje i zaostajanje. Vlasti nisu zainteresovane za kulturu, osim ako služi njihovim propagandnim, stranačkim i nacionalnim ciljevima. Ukratko, zanemarujući kulturu, političke elite u regionu su izgubile osećaj, potrebu i odgovornost za javne potrebe od šireg društvenog interesa.
Do osamdesetih godina prošlog veka kultura je imala prostora da napreduje. Brza demokratizacija bila je praćena raznim destruktivnim procesima: od pojave separatizma, revizije istorije, rehabilitacije kvislinških ideologija i razvoja etnonacionalizma do sprege mafijaških struktura sa polugama državne vlasti. Uvek su za vlast postojali podobni i nepodobni umetnici, a slobodni su mogli biti samo izuzetni, oni koji mogu bez podrške države i koji uprkos teškoćama postižu uspehe. Ipak, razlika je u tome što je u prethodnim društvenim sistemima kultura bila cenjena, smatrana je društvenom nadgradnjom i ulaganja u nju su bila značajna.
Tokom međuetničkih ratova u bivšoj Jugoslaviji došlo je do jačanja ekstremnog nacionalizma, pojačanog uticaja religije i do vraćanja tradiciji, što je ljudima stvaralo osećaj sigurnosti u haotičnom i nesigurnom vremenu. Zatvaranje u nacionalne i lokalne okvire zemalja nastalih raspadom Jugoslavije dovodi do redukcije zajedničkog kulturnog nasleđa i svođenja kulture u nacionalne okvire.
Posledice insistiranja na nacionalnim kulturama nastaju zbog sve većeg destruktivnog uticaja politike na kulturu, selektivnog pristupa i siromašenja kulturnih potencijala, što vodi ka apsurdu da savremeni umetnici bez dela od šireg značaja postaju nacionalne veličine. Pored toga, u celom regionu aktuelne politike još uvek nastoje da marginalizuju sjajne pisce i umetnike zbog njihove antifašističke prošlosti, a da za literarne i umetničke velikane proglase one koji su u prošlosti bili sklonjeni zbog svojih ideologija, bez obzira na inferioran kvalitet njihovih dela. To se odnosi i na druga kulturna dobra i obeležja, arhitektonske objekte, spomenike i sve što nije u slkadu sa aktuelnom nacionalnom ideologijom.
Jezik je bio prvi na udaru nacionalista na prostoru bivše Jugoslavije. Umesto da državne politike slede lingvistiku, dogodilo se obrnuto. Pravile su se nove reči, rečnici, gramatičke konstrukcije u pokušaju da se uspostavi što veća razlika među jezicima kojim govore Srbi, Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci.
Kada je u pitanju kulturna politika država u regionu, odnosno kada su u pitanju zakonska regulativa u oblasti kulture i strategije kulturnog razvoja, evidentno je da se kultura posmatra samo u smislu uređivanja odnosa između institucija kulture i države. Tu se ne radi o unapređenju umetničkog stvaralaštva i podsticanju kvalitetnijih rezultata, već o institucionalnoj organizaciji umetničkih udruženja i regulisanju prava iz umetničkih delatnosti. Upadljiva je i podređenost umetničkih delatnosti državnom odlučivanju, kako u pogledu određivanja finansijskih sredstava za kulturu i različite umetničke projekte, tako i u pogledu nadležnosti ministarstva pri odobravaju programa kulturnih aktivnosti i sastavljanju raznih komisija koje ih sačinjavaju i odobravaju.
U regionu se danas kultura tretira uglavnom kao teret i potrošnja, izdvajanja iz budžeta su minimalna i uglavnom zavisi od lične volje i naklonosti vladajućih struktura da nešto ili nekoga podrže. Umetnici koji rade u državnom sektoru kulture, kao što su zaposleni u pozorištima, muzejima i bibliotekama, različito su vrednovani, a strukovna umetnička udruženja su nemoćna da promene sistem i da se izbore za drugačiji odnos prema kulturi. Tako danas kulturni radnici zavise od političke volje vlasti, dok su slobodni umetnici, kao što su: slikari, muzičari, pisci, pesnici, glumci i režiseri, bez ikakve podrške države, prepušteni sami sebi i slobodnom tržištu.
U zemljama regiona je obrazovanje u kreativnom i kulturnom sektoru tradicionalno organizovano i sastoji se od klasičnih akademskih sistema gde u obrazovnim programima nema adekvatne obuke za profesionalce iz kulturnih industrija, a ni studije ekonomije i menadžmenta se ne fokusiraju na neprofitni i kulturni sektor. Uz to, obrazovni sistemi ne neguju kreativno razmišljanje, što danas i u budućnosti stvara prepreku za razvoj kreativnosti i kritičkog sagledavanja profesionalne i životne problematike.
Ante Marković, poslednji premijer SFRJ, pre skoro četri decenije je rekao da ćemo “zablude plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope”. Danas, kada ceo region u svim sferama realnog života oseća posledice zabluda iz prethodnog perioda, u potpunosti možemo shvatiti smisao i istinitost ove poruke. Marginalizacija kulture pod političkom cenzurom uz negovanje konfliktnih etnonacionalističkih i populističkih ideala za koje ljudi moraju da se žrtvuju i necivilizovana populistička kulturna politika vode ka propadanju države i društva. Osim bogatstva, moći i privilegija, vladajućim elitama to donosi i ideološku kontrolu nad građanima. Danas se u regionu postepeno ukidaju ljudska prava i slobode, a vlasti kroz manipulaciju medijima sve društvene vrednosti vezuju za nacionalni i religijski kolektivitet dok građane drže u stanju napetosti, straha i neizvesnosti.
Bosna i Hercegovina ima bogato kulturno nasleđe u raznim područjima umetnosti i stvaralaštva, a njena kultura je tokom istorije imala veliki uticaj na ostale zemlje Balkana. Celi gradovi u Bosni i Hercegovini kulturna su baština minulih vremena, a brojni su i arheološki lokaliteti prvog stepena koji su pod zaštitom UNESCO-a. Autentičan simbol ove zemlje je stećak, kao simbol samonikle bosanske kultne umjetnosti. Kulturno nasleđe čine i svetski poznata bosansko-hercegovačka književnost, narodna i tradicionalna muzika, folklor sa etno motivima balkanske i orijentalne muzike, tradicionalno i savremeno filmsko stvaralaštvo, te muzička scena od velikog regionalnog značaja sa brojnim pevačima, pop i rock sastavima.
Ipak, danas se kulturi samo formalno pridaje značaj, a u suštini ona više nema ni adekvatnu podršku niti ambijent u kojem bi mogle da dođu do izražaja njene pokretačke osobine. Danas je upitno i da li neka nova velika umetnička dela mogu da dođu do publike kojoj su namenjena i ko odlučuje o njihovim vrednostima. Nakon raspada Jugoslavije u Bosni i Hercegovini se sve manje govori o bosanskohercegovačkoj kulturi. Afirmišu se srpska, hrvatska i bošnjačka kultura, a čak je sve više pokušaja da se deli i zajedničko kulturno nasleđe. Posle Dejtonskog sporazuma, u kojem nema ni pomena o zajedničkoj kulturnoj politici, već decenijama je prisutan pokušaj nametanja novih kulturnih identiteta pod uticajem aktuelnih etnonacionalnih politika.
U takvom političkom ambijentu vladajuće etnonacionalne politike kulturu su svele u nacionalne okvire, entitetske i sopstvene plemenske granice. Oduzimanjem multinacionalne dimenzije kulturi Bosne i Heregovine, uz istovremeno kreiranje kvazikulturnih tvorevina bez održive perspektive, baziranih na sopstvenom viđenju istorijske istine, uloge i etničkoj pripadnosti, vrši se degradacija zajedničkog vekovnog kulturnog nasleđa i zanemarivanje izvorne kulture koja ostaje bez dodira sa savremenom stvarnošću.
U takvim uslovima je došlo i do političke zloupotrebe kulture, formi komunikacija i informisanja, kao i do pojave ideologizacije i manipulacije u svrhu sticanja moći, koristi. Izbacivanje moralnih principa iz politike postalo je opšte pravilo, zbog čega je ona prestala biti kulturna smernica života. U skladu sa tim, pojedinac se u svakodnevnom životu ne rukovodi moralnim i vrednosnim principima, već se upravlja prema ustaljenim pravilima, bez obzira na to koliko to odgovara njegovim unutrašnjim potrebama i da li njegov život čini boljim. Kada se nametnute vrednosti bez moralnih temelja prihvataju kao “moralna” zapovest, onda: preovlađuje nerazumevanje za kulturne razlike, uklopljenost u masu se tretira kao uspešna integracija u društvenu zajednicu, a kritičko mišljenje dobija negativnu konotaciju.
Svako racionalno sagledavanje negativnih elemenata u ponašanju naroda neizostavno pogađa sujetu i emocije ljudi, pa se zbog toga o ovim problemima retko govori i piše. Ipak, kultura se vezuje za ljudski faktor i svaka analiza neuspeha nekog društva mora početi od posledica delovanja ljudskog faktora.
Poratni period je uz privatizaciju i totalnu destrukciju morala doneo razvoj visokog stepena kriminaliteta, ekonomsko raslojavanje stanovništva uz siromašenje naroda i postanak ekonomske elite ratnih i poratnih bogataša. Korupcija je postala deo svakodnevnog života. Nema efikasne kontrole trošenja budžetskih sredstava, niti kontrole rada nosilaca javnih funkcija, a informacije od društvenog značaja skrivene su od očiju javnosti. Kod dobijanja političkih funkcija i radnih mesta osnovni kriterijum je politička podobnost i poslušnost. To je poruka narodu da se ne isplati vredan rad i moralno postupanje, a posledica ispoljavanja ovakvih necivilizacijskih ponašanja vladajućih struktura je negativna selekcija kadrova i neefikasnost u svim društvenim i državnim institucijama, smanjenje profesionalnog i kulturnog standarda i opšte društveno propadanje.
BiH, odnosno njeni entiteti iz godine u godinu smanjuju izdvajanja iz budžeta za kulturu i nauku. Brojne kulturne institucije jedva preživljavaju, a mnoge su nestale. Ministarstvo civilnih poslova je jedino ministarstvo na državnom nivou koje direktno koordinira oblast kulture, dok su Republika Srpska, Federacija, kantonalna ministarstva u Federaciji i služba Brčko distrikta zaduženi za provođenje kulturne politike u Bosni i Heregovini. U ovaj proces su uključene i stručne komisije pri Veću ministara koje ocenjuju da li projekti zadovoljavaju kriterijume i njihovu usklađenost sa Strategijom kulturne politike Bosne i Hercegovine, te prema tome određuju kojim projektima će se dodeliti sredstva. U podeljenoj državi, podeljeno i politički uslovljeno je sve, pa i kultura. Novac namenjen finansiranju kulture zato se deli po međustranačkim dogovorima i etničkom kriterijumu. Nekoliko kulturnih udruženja i institucija nedavno je tužilo Federalno ministarstvo za kulturu i sport Bosne i Hercegovine zbog diskriminacije po nacionalnoj osnovi, pošto javna sredstva za sufinansiranje deli po etničkim kvotama umesto po profesionalnim kriterijumima.
Politike manipulacija
Ipak, uprkos svim podelama i nastojanjima da se kultura u Bosni i Hercegovini svede na srpsku, hrvatsku i bošnjačku, u Bosni i Hercegovini, kao nadnacionalni, postoji i bosanskohercegovački kulturni prostor i bosanskohercegovački kulturni identitet. Preživeo je mnoga iskušenja, osporavanja i negacije. Taj identitet je pluralni i kosmopolitski. Aktuelne politike ga ne mogu uništiti pošto ga je oblikovala multikulturna i antifašistička tradicija i vekovno kulturno nasleđe svih naroda koji su živeli na ovom prostoru.
Ukoliko želimo da popravimo stanje u kulturi, pre svega kulturu moramo shvatiti u njenom izvornom obliku i značenju, pa je definisati kao naše društveno nasleđe koje oblikuje naš identitet i sistem vrednosti koji je usklađen sa našom i globalnom društvenom stvarnošću i presudan za funkcionisanje ozbiljnog savremenog demokratskog društva. Kroz istoriju smo mogli da se uverimo da se ne može izaći iz začaranog kruga siromaštva i nezadovoljstva uz pomoć ekonomije i politike, već da su se smirivale socijalne tenzije i razlike tamo gde su kultura i obrazovanje bili razvijeni.
Stanje u kulturi se može poboljšati jedino suzbijanjem političkih uticaja na medijski prostor i kulturne institucije, te postavljanjem stručnih i sposobnih ljudi na pozicije s kojih se utiče na javno mnenje i odlučuje o pitanjima važnim za kulturu.
Najpotrebnije je da se izvrši analiza postojećeg stanja u oblasti kulturnih delatnosti s aspekta zakonske regulative, organizacije, kadrovske opremljenosti i koordinacije od nanjižih do najviših nivoa, a potom analiza budžetskih mogućnosti, kako bi se uštedama na drugim predimenzioniranim stavkama povećala izdvajanja za kulturu. Potrebno je i utvrditi potrebe kulturnih institucija, značajnih kulturnih manifestacija, događaja, te međunarodnih i domaćih, kako velikih, tako i malih nezavisnih projekata. Sa normativno tačno definisanim nadležostima i kriterijumima tada bi bilo moguće urediti ovu oblast, poboljšati položaj državnih kulturnih institucija i smanjiti politički uticaj moćnih pojedinaca na one koji odlučuju o projektima i raspodeli sredstava za kulturu. U ovakvom ambijentu to nije moguće.
Od ovakvih vlasti, koje nisu u stanju da se dogovore ni o jednom pitanju koje je bitno za bolji život građana, nije realno očekivati da ostvare promene u ovoj oblasti niti bilo kakve ozbiljnije pozitivne društvene promene, a deformisan politički sistem u kojem su uobičajene izborne manipulacije i neprirodne koalicije ne dopušta regularnu smenu vlasti. Krize u svim oblastima društvenog i privrednog života se decenijama neprekidno smenjuju, uvećavaju i produbljuju dok na vlasti imamo manjinu koja se predstavlja kao branilac nacionalnih interesa i kao da je apsolutna volja naroda da oni vladaju. Da bi došlo do bilo kakvog pozitivnog pomaka, potrebno je da građani konačno shvate da uzrok njihovim problemima, neizvesnosti i strahovima nisu njihovi susedi druge nacionalnosti nego manipulativne vladajuće politike koje veštački izazivaju tenzije i podjednaku štetu nanose svima koji žive u ovoj zemlji, pa da im svim demokratskim sredstvima ukažu da nisu dostojni da ih predstavljaju i da je krajnje vreme da odu u istoriju.
I na kraju želim da istaknem razlog zašto pišem o kulturi. Kultura je temelj našeg odnosa prema stvarnosti ili, figurativno rečeno, putokaz ka istini koja nam može pomoći da spoznamo pogubnu moć kolosalne laži u kojoj živimo i dati snagu da se sa njom izborimo.
