Jelena Pavlović, producentkinja: Kultura može da otvori prostor za dijalog tamo gdje politika ili svakodnevni diskurs često zakažu

U okviru djelatnosti KC Grad u Beogradu radite na cijelom nizu projekata. Kako biste za publiku u BiH predstavili ono što je opseg Vašeg djelovanja, te uopšte ciljeve i misiju KC Grad?

- Kulturni centar Grad je od samog osnivanja zamišljen kao otvoren, inkluzivan prostor koji povezuje umetnost, kulturu i društveni angažman. Naša misija nije samo da predstavljamo savremenu umetničku produkciju već i da kreiramo mesto susreta, dijaloga i saradnje među različitim zajednicama i generacijama kao nezavisni, alternativni centar kulture. Posebno mislim da je važno to što KC Grad funkcioniše kao platforma koja zajedno sa publikom oblikuje kulturnu scenu Beograda, ali i regiona.

Relevantno i angažovano

Svaki od projekata na kojima sam učestvovala ima zajednički cilj: da kulturu učini relevantnom i angažovanom i da pokaže da Beograd ima potencijala da bude otvoren, kreativan i povezan sa regionom i svetom. Projekti koje realizujemo imaju i regionalni i evropski domet, a godinama su snažne veze i sa Sarajevom, za mene je to bilo prošle godine u okviru rada na izložbi “Labirint devedesetih”.

Poseban fokus imate na pitanja suočavanja sa prošlošću, kao i interkulturalnim povezivanjima u zemljama regiona, ali i na širem prostoru, kao što je i Beogradski irski festival na kojem radite. Kako vidite ulogu kulture u procesu izgradnje mostova među narodima?

- Kroz Beogradski irski festival često primećujem koliko su Ircima i ljudima sa Balkana bliska iskustva i koliko su slični - mentalitet, snažna tradicija, pripovedanje, smisao za humor i sposobnost da se kroz umetnost i zajedništvo prevazilaze teškoće. Zato je, iz mog iskustva sa Ircima, interkulturalna razmena prirodna i inspirativna. Sa druge strane, oba prostora nose iskustvo postkonfliktnih društava, ali u programima koji okupljaju umetnike iz različitih zemalja, često vidim da kultura može da otvori prostor za dijalog tamo gde politika ili svakodnevni diskurs često zakažu.

Detalj sa postavke "Lavirint devedesetih"/Bojan Kovačević/

Prošle godine ste u Sarajevu realizirali izložbu “Labirint devedesetih”, koja je izazvala veliku pažnju u kulturnoj javnosti regiona. O kakvoj se postavci radi, kako je ona koncipirana i kako se odnosi prema naslijeđu ratova, trauma i onoga što danas živimo?

- “Labirint devedesetih” je slojevita priča o raspadu zemlje i životu ljudi tokom poslednje jugoslovenske decenije. Autori su Dubravka Stojanović, Igor Štiks i Dejan Ubović, a sarajevska postavka u Historijskom muzeju BiH je dopunjena i proširena u odnosu na beogradsku pilot-izložbu iz 2023. – nastala je kao rezultat regionalnih istraživanja i saradnje kustosa, istoričara, aktivista i partnera iz celog ex-Yu prostora. Konceptualno, izložba funkcioniše kao stvarni lavirint: posetioci prolaze kroz tematske celine kao što su Tranzicija, Obmana, Nasilje, Otpor, Noćni život, Humor, Sreća - iz različitih uglova sklapaju sliku jedne decenije i sami traže izlaz. Ovakav pristup izbegava linearno predavanje iz istorije, odnosno narativ se gradi na jakim ikonografskim uporištima. Recimo, u Sarajevu smo imali fotografiju sarajevskih mladenaca fotografa Danila Krstanovića kao simbol prkosa opkoljenog grada, fotografije Paula Lowea o Teatru pod opsadom, tu su i prikazi antiratne medijske scene kroz Feral Tribune, eksponati koji mapiraju privatizacije, inflaciju, piramidalne štednje, propagandu i pop-kulturu, kao i priče heroja tog vremena, onih koji su pružali otpor. Imali smo divno iskustvo sa sarajevskom publikom i kolegama, izložbu je videlo preko 7.000 ljudi, a “Lavirint devedesetih” je bio uključen i u program prošlogodišnjeg Sarajevo Film Festivala.

Izložba, umesto stalnih reprodukcija nacionalnih narativa kojima smo izloženi, nudi iskustvo zajedničkog razumevanja. Ona može da probudi različite emocije - i strah, i empatiju, i smeh, ali i klaustrofobiju, i da tako otvara nove prostore za promenu, da ne zatvara priču. Mislim da je baš to što je postavka organski rezultat dugoročnog regionalnog angažmana jak interkulturalni alat - most između trauma i mogućnosti zajedničke budućnosti.

Takođe, tokom ove godine u Beogradu, u prostoru Fondacije M90 ova izložba je realizirana kao trajna postavka. Kako posjetitelji i javnost reaguju na ono što ona donosi?

- Izložba je dobila svoju trajnu postavku u Beogradu, što mislimo da potvrđuje trajnu relevantnost ove teme. Pokazuje se da izložba ima neku vrstu aktivnog prostora introspekcije - posetioci se suočavaju s pitanjima identiteta, kolektivnog sećanja, i što je najvažnije - prema mogućnostima otvaranja budućnosti i šta ona donosi. Reakcije su uvek veoma intenzivne – emotivne. Posetioci su često potreseni; neki zaplaču, neki zastanu da razmisle - ima onih koji već imaju određeni kritički pogled na devedesete, a često se desi i suprotno, da među posetiocima ima onih koji se prvi put susreću sa ovakvom narativnom obradom prošlosti, i što je posebno ohrabrujuće, prominentno među mlađom publikom.

Jedan od važnijih segmenata programa KC Grad, kao i Fondacije M90, jesu i teme u vezi sa književnosti, posebno angažovani književni diskurs. U tom pogledu počeli ste realizirati i program Booking Balkan. Šta ovaj program donosi publici i kako on rezonira sa aktuelnim trenutkom?

- Booking Balkan je nastao iz potrebe da književnost, a posebno angažovani književni diskurs, približimo publici na način koji je savremen, dinamičan i povezan sa realnošću u kojoj živimo. I da radimo na stvaranju regionalne i evropske mreže autora i čitalaca. Kroz ovaj program dovodimo autore i autorke iz različitih delova Balkana, i otvaramo prostor za razgovore koji se ne tiču samo književnosti kao umetnosti, već i pitanja identiteta, društvenih promena, sećanja, migracija, rodnih perspektiva… Sve ove teme pretežno i jesu motivi pisaca i spisateljica sa Balkana, dolaze iz prostora koji je i dalje obeležen nasleđem ratova, tranzicije i društvenih lomova, a te teme često rezoniraju sa onim što i danas živimo, pa kroz književnost prirodno nose i ličnu i kolektivnu dimenziju. Mislim da je ovo posebno važno zbog recepcije mlađe publike i nehermetičnosti, jer upoznaju tako neka druga iskustva iz regiona i šire, sa kojima često nemaju nikakvih dodira.

Postkonfliktna pitanja iz prošlosti

I kroz ovaj program prisutna su postkonfliktna pitanja iz prošlosti, ali i novi izazovi pred našim društvima koje reflektuje aktuelni trenutak. Ja sam studirala književnost i mislim da ona ima tu moć da kroz lične priče, introspekciju i kritički pogled osvetli teme koje su često teške za dijalog. Publici smo i hteli da kroz ovaj program to ponudimo - otvoreni prostor za propitivanja, za suočavanja mišljenja, upoznavanje stvaralaštva regionalnih autora i autorki i za dijalog.

Pavlović: KC Grad je otvoren, inkluzivan prostor koji povezuje umjetnost, kulturu i društveni angažman/Hristo Skačev/

U pogledu regionalne saradnje, koliko toga ste uspjeli ostvariti? Nedavno ste bili prisutni na književnom festival Bookstan u Sarajevu. Gdje vidite mogućnosti za dodatna regionalna povezivanja kada je književnost, ali i šira kulturna produkcija u pitanju?

- Bookstan je zaista fenomenalan festival – ove godine sam bila prvi put i stvarno sam uživala u programu, izboru autora i temama. Književna i kulturna scena u BiH je veoma plodna i snažna, uvek se upoznam sa nekim novim književnim izdanjima ili izložbama, uvek je jako regionalno jezgro okupljeno oko Sarajeva. Meni su uvek značajne posete regionu, uvek se otvore neke nove perspektive i energije. Volela bih da se prodube mogućnosti u zajedničkim književnim rezidencijama, projektima, festivalima koji uključuju autore i umetnike iz celog regiona, a naročito sam zainteresovana za digitalne platforme, gde bismo kroz književnost, u spoju sa drugim umetnostima, mogli zajedno da dođemo do nove publike, posebno kroz uključivanje mladih autora i autorki. Ako smo povezani kontinuirano, možemo kao producenti da otvaramo prostore koji prevazilaze nacionalne okvire. Mislim da je to posebno važno jer našu regionalnu književnost i produkciju i dalje iznova još treba otkrivati svetu i raditi na tome da je prepoznaju u Evropi – posebno imajući u vidu borbu malih jezika i malih književnosti za vidljivost. Mi smo svi toliko mali da samo povezani možemo da stvorimo kritičnu masu koja će privući pažnju i pokazati koliko je ova scena raznovrsna, talentovana i relevantna - iako nekad može delovati sirova, hermetična ili ukoronjena samo u lokalne kontekste.