Vučić(i) grabe iz budžeta, a studenti finansiraju proteste uz masovnu solidarnost ljudi

Uoči svog subotnjeg mitinga u Sremskoj Mitrovici predsednik države Aleksandar Vučić se na Instagramu pohvalio kako sprema sendviče za simpatizere i najavio da će za one koji na taj skup budu (s njim) putovali vozom, pljeskavice i ćevape kupiti ministar finansija Siniša Mali. Istog dana, prošle subote, na masovnom protestu u Kragujevcu građani su hranom posluživali studente iz Beograda, Novog Sada, Niša, Čačka, Novog Pazara i drugih gradova.

Već ova uvodna razlika u organizaciji dva oprečna skupa ukazuje na dve motivacije, dva suprotstavljena sistema vrednosti: dok vladajuća garnitura, da bi sačuvala vlast, neštedimice arči pare iz budžeta, studenti sami finansiraju proteste uz masovnu solidarnost ljudi koji takođe o svom trošku kuvaju za svoju pobunjenu mladost. Studenti i njima pridruženi građani sa protesta zahtevaju pravdu i uvođenje reda u državi, a Vučić, Mali i ostali troše državne, odnosno “naše novce” za ostvarivanje svojih ciljeva. Pri tome, ne birajući sredstva i metode – od pozivanja na lojalnost preko “prijateljskog ubeđivanja” do potkupljivanja.

Samo tri dana pred miting u Sremu, gradonačelnik Beograda je iznenada osetio solidarnost sa radnicima Gradske čistoće. “Utvrđuje se pravo na solidarnu pomoć radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja radnika”, navodi se u odluci koju je potpisao Aleksandar Šapić. Istovremeno su neki mediji objavili da su lokalnim naprednjačkim štabovima zadate kvote sa brojem pristalica koje treba organizovano dovesti u Sremsku Mitrovicu. Realizacija partijskog naloga ovog puta nije bila laka, pa kada nije bila dovoljna šaka (pretnja), korišćena je kapa (novac). List Danas je preneo da se posebno “nagovaraju” zaposleni u javnim preduzećima u Beogradu, Novom Sadu, Kikindi, Leskovcu… Procurelo je i da je zbog negodovanja “dobrovoljačka” dnevnica značajno porasla.

Kombinacija prisile i nagrade stari je, dobro oproban recept naprednjaka za uterivanje lojalnosti. I za opasno podgrevanje podela u društvu. Podsetio je na to pisac Gojko Božović ukazujući da se Vučić nikada nije ponašao kao predsednik svih građana, a da to sada, kada obilazi samo svoje odabrane pristalice, “dostiže kulminaciju pokazujući svu krizu vlasti”.

Nesumnjivo je da su predsednika države i bivšeg, a zapravo neprikosnovenog šefa partije na vlasti, na kulminaciju takve kampanje “inspirisali” višemesečni studentski protesti koji su probudili i najzabačenije varoši. “Šampion prepotencije i arogancije”, kako ga je nazvao akademik Ljubomir Simović, grčevito se drži isprobane tehnologije vladanja ne bi li koliko-toliko sačuvao poverenje svog biračkog tela. Makar njegovog većinskog dela, šta god to značilo.

Odavno je prepoznata ta makijavelistička tehnologija vlasti. “Pročitali” su je pobunjeni studenti i građani. Razumeo je to i Sindikat Nezavisnost kada je najoštrije osudio “pritisak na zaposlene u javnom sektoru od nadređenih i partijskih komesara kako bi ih prisilili da učestvuju na mitingu” u Sremskoj Mitrovici, podsetivši da “učešća na mitinzima političkih partija ne mogu biti radna obaveza, već predstavljaju zloupotrebu položaja nadležnih i kršenje zakona i Ustava”.

Ono što je toliko belodano jedino ne vide nadležne državne institucije. Da u njima sede savesni i odgovorni, recimo u Agenciji za sprečavanje korupcije, reagovali bi bar nekakvom opomenom. Makar i zato što Zakon o sprečavanju korupcije zabranjuje svakome, pa i predsedniku države, da javne resurse van izborne kampanje koristi za promociju svoje političke stranke. Ma koliko bila “napredna”.