Vojnički dani u SOŠ-u
Isidor Papo (Ljubuški, 31. 12. 1913 - Beograd, 14. 10. 1996), bh. Židov, liječnik, generalpukovnik i glavni hirurg JNA
Pre par dana sam u ormaru naišao na nastavne materijale iz SOŠ-a (Sanitetska oficirska škola u Beogradu). To me je podsetilo na 1964. godinu, kada sam u toj školi proveo pet meseci. U njoj su bili tek svršeni lekari iz cele Jugoslavije, a rukovodilac svake čete nije bio profesionalni podoficir veċ jedan od pitomaca. Kada je kapetan Papak pregledao biografije pitomaca, budućih rezervnih oficira, izabere me za komandira prve (od tri) čete; jer sam na izgradnji autoputa u Makedoniji bio komandant brigade od 120 studenata medicine iz Beograda, 1960. godine. Moji su odnosi sa svim vojnicima bili kolegijalni, a podržavao me je dobronamerni, blag i tolerantan kapetan. Evo nekoliko događaja iz života u SOŠ-u.
Kada je drug iz moje čete, rodom iz sela Smokvice u Makedoniji, dobio sina, nije mu dozvoljeno da na nekoliko dana otputuje kući i vidi novorođenče. Kazao mi je da će kradom otputovati, a ako ga na putu uhvati vojna policija, rizikovaće nekoliko dana zatvora. Srećom, dobro je prošao, ali na jednom predavanju pukovnik posumnja da sam mu na početku predavanja dao ispravan raport o broju prisutnih i on nas izbroji. “Jedan nedostaje”, kaže mi. Odgovorio sam, dok sam još uvek stajao po strani: “Druže pukovniče, mene niste brojali!” To je bila jedina opasnost da se uoči odbegli vojnik. Taj rizik sam prevazišao i istovremeno stekao velike simpatije drugova.
Noću su se neki vojnici ispod žičane ograde provlačili i donosili alkoholna pića. To je saznao pukovnik koji je nadzirao kapetana Papka i sve nas. Postrojio je čete i u stavu mirno nas držao dok mu ne saopštimo gde držimo piće i počinioce. Na suncu smo veoma dugo stajali. Da stvar bude i komična, ispred stroja je sve vreme pukovnik šetao tamo-amo i stotinu puta pregazio poklopac vodovodnog šahta u kome su bile flaše pića. Niko se nije oglasio.
General Isidor Papo je držao jedno predavanje u prepunom amfiteatru. Neko je, usred njegovog govora, nešto glasno kazao. General se uznemiri i vikne: Mirno! Svi utinemo, a on traži ko je narušio mir. Stajali smo dugo. Tajac je vladao skoro deset minuta. Niko se ne javlja i general napušta predavanje. Ostade samo mučan utisak među svim mladim lekarima. Shvatili smo da i vrhunski hirurzi, pogotovo kad stare, ponekad poseduju ljudske mane.
Na kraju, lep momenat. Moja četa kreće na predavanje iz naše barake prema odeljenju za opekotine, zgrada je u blizini upravo građene VMA. Uličicom ispred nas s leve strane korača izuzetno zgodna dama od oko 30 godina. Svi je promatramo od nazad. Kada smo je obilazili, izdam naredbu: “Pogled-na-levo!” Dama je sa simpatijom naš gest prihvatila, a mi smo taj momenat dugo pamtili.
Nema više Jugoslavije, ni mešavine vojnika iz Makedonije, Crne Gore, Srbije (s Kosovom), Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. Šezdesetih godina prošlog veka nismo ni pomišljali da ćemo se jednog dana razdvojiti.
