Vesna Dakić o Bratstvu: Noge su mi se odsjekle od straha, a radnici su tražili svoja prava
Bratstvo je bilo kao apoteka
Nisam dugo radila u Bratstvu. Možda pola godine. Ako i toliko. Mogu da provjerim u radnoj knjižici tačno. Pod uslovom da je nađem. Mislim da mi je negdje sa svim ostalim papirima iz Novog Travnika.
Žao mi je što nisam prešla ranije. Ili što nisam ostala duže, jer je to bila ogromna firma. I nigdje se nisam “nahvatala straha” kao tu.
Čisto, uredno, utegnuto
Ovo u razgovoru za Poglede, tačnije za rubriku Plik na jeziku, kaže Vesna Dakić čiji su se novotravnički sentimenti “obnovili” nakon teksta “4. juli br. 76” u kojem njen sin piše o prvoj poslijeratnoj posjeti “najmlađem gradu nekadašnje Jugoslavije”. Naša sagovornica priča nadahnuto, kao i svako kome se iznenada vrate uspomene, a njen sin joj tek povremeno, s boka, priču razrijedi ponekim pitanjem.
Mogla sam izaći na kraj s punom salom ljutih radnika, a s tobom ne mogu nikako
Šta ste radili u Bratstvu?
- Bila sam inspektor zaštite na radu u tvornici traktora, koja je radila u okviru Bratstva. Nisam imala nadležnost kao inspektor zaštite na radu u cijeloj fabrici, jer je to bila namjenska proizvodnja, pa sam radila samo u jednom sektoru.
Potvrda o zaposlenju
Ali ste “kontrolisali” cijelu fabriku?
- Da, ali ne sama. Kada u fabriku dođe republički inspektor zaštite na radu, onda sam išla s njim u kontrolu. I da ste samo vidjeli radionice u kojoj su bili brusači… Kao u apoteci.
Nema potrebe da me persirate.
- Sram te bilo. To su bili oni najmoderniji strojevi. Čisto, uredno, utegnuto, dotjerano. U kovačnicu sam takođe išla i nikada se u svom životu nisam toliko prepala. Noge su mi se odsjekle.
Svi koji su radili bili su iz Novog Travnika i okolnih sela
Zašto?
- Vidjela sam one velike čekiće i visoke peći iz kojih su izlazile usijane šipke. I znala sam: ako me samo jedna ta šipka dohvati, mene više nema. Neka me samo zeru oprži, ja sam gotova. A ti radnici koji su radili na visokim pećima… Oni su dnevno imali ni sama ne znam koliko koliko litara mlijeka i kisele vode. To su bile nenormalne temperature. U Društvenom standardu…
Šta je Društveni standard?
- Restoran društvene ishrane. Kada ste objavili onaj prvi tekst o Novom Travniku… Kada si objavio onaj prvi tekst o Novom Travniku, gledala sam malo na internetu neke podatke i vidjela sam da je taj restoran skroz srušen u bombardovanju. Fabrika je bombardovana, naravno, ali nije u potpunosti uništena, a od restorana nije ostala ni cigla. A znaš kakva je hrana tu nekada bila…
Kakva?
- Boli glava, uši otpadaju. Nema čega nije bilo. Više se i ne sjećam šta je sve bilo na meniju, ali znam da je bilo kao u pravom restoranu.
Jeste li i Vi jeli tu?
- A zašto ti mene persiraš, a ja tebe ne mogu?
Ja moram, takav je posao. Dakle?
- Jesam, jela sam tu, dva ili tri puta samo. To je, kako sam ti rekla, bio restoran društvene ishrane, a fabrika je imala još jedna manju salu u kojoj su dolazili poslovni partneri. I tu se servirala morska riba, a točio viski.
A kako ste bili inspektor zaštite na radu kada ste pravnik po struci?
- Prvenstveno sam radila u sektoru radničkih prava. Kontrolisala sam radne odnose.
Radna knjižica
Koliko je bilo radnika u Bratstvu?
- Oko devet hiljada. Možda i više. Manje od sedam nije sigurno. Bratstvo je imalo pogone širom bivše države. Ne samo u BiH nego i u drugim republikama. Mislim da je konačan broj radnika u svim “filijalama” bio oko 12.000, ali nisam sigurna. Možda može da se pronađe na internetu tačan broj. Svi koji su radili bili su iz Novog Travnika i okolnih sela.
Ko je bio generalni direktor Bratstva kada ste Vi počeli da radite?
- Ubij me ako se sjećam. Najpoznatiji direktor bio je Šket, ime sam mu zaboravila, a da li je on bio generalni direktor ili ne… To već ne znam. Svaka radna organizacija je imala svog direktora.
Kako ste se zaposliti u Bratstvu? Preko veze?
- Taman posla. Ja sam prije toga radila u Opštini. I taman nakon višestranačkih izbora svi su inspektori u Opštini ušli u drugi mandat. Međutim, promijenila se “struktura” Opštine poslije izbora i svi inspektori dobiju rješenje o prestanku radnog odnosa.
Mislite – otkaz?
- Mislim. I jedino kolegica Danica i ja reagujemo. Ona je bila prosvjetni inspektor. A predsjednik Izvršnog odbora u Opštini bio je tada kolega kod kojeg sam bila stotinu puta u kontroli. Odem kod njega i pitam: Dobro, Braco, šta je ovo? Kaže on: Pa eto, promijenili su se uslovi… I onda Danica i ja pozovemo republičkog inspektora u Sarajevu. I on dođe, vidi šta se radi i poništi rješenja. I ja kažem poslije Braci: Ja ću otići odavde kad ja hoću, a ne kad ti hoćeš. Eto, vidiš da ti mater nije uvijek bila smotana.
I?
- I ništa. Bila je to velika galama tada. Čak je i Oslobođenje pisalo o tome. Njihov dopisnik iz Novog Travnika Bogdan Ristić je pisao tekst o toj našoj “pobuni”. On je radio u radničkom listu Bratstva, ali je pisao i za Oslobođenje. Sada da me ubiješ ja ne znam kada se to tačno desilo. Možda mogu preko radne knjižice da se sjetim, ali to samo ako je nađem…
Čega se još sjećate?
- Sjećam se kako sam sama izašla pred Zbor radnika. Bilo je to već pred kraj. Posla je bilo sve manje, pa su radnici išli na “čekanja”. A tad su se održavali Zborovi radnika na kojima su radnici tražili ono što im pripada.
Puna sala radnika
Znaš kako je nekad bilo s radnicima… Radnik je bio zaštićen k’o međed, nisi mogao s njim izaći nakraj nikako. I bio je taj Zbor kada su maltene svi poslani na “čekanje”, ali niko osim mene ne dođe.
Ja sam trebala doći kao upravnik sektora opštih poslova, ali su trebali doći i drugi. I niko od rukovodećih ne dođe. Osim mene. Puna sala radnika. Puna. I sve što su imali, oni su istresli na meni. A ja sam jedina mogla da im objasnim i kažem. I toliko sam dobro to uradila da mi je jedan radnik na kraju prišao i rekao: Svaka ti čast, mislio sam da nećeš izaći nakraj s nama. Eto, mogla sam s punom salom ljutih radnika, a s tobom ne mogu nikako.
