Ukrajina: Mir ili samo predah?

Ukrajinska ofanziva na teritoriju Rusije u regionu Kurska je po svoj prilici okončana, a ukrajinske trupe se žurno povlače, one koje to mogu. Prošlog avgusta, nakon godine sporog ruskog napredovanja u regionu Donbasa, i očigledne pretnje po ključne logističke linije ukrajinske vojske u ovom delu Ukrajine, doneta je odluka da se izvrši invazija ruske teritorije. Ovo je za mnoge bilo iznenađenje, zato što je promenilo dotadašnju mantru da se Ukrajina isključivo brani, odnosno da njene trupe deluju na sopstvenoj teritoriji.

TAKTIKA I CILJEVI: Međutim, s obzirom na to da je rat trajao već više od dve godine, ovo je prihvaćeno kod evropskih država kao neophodnost, jer rat nema izgleda da stane. Štaviše, po navodima mnogih, osnovni cilja je bio i da se prikaže da su Oružane snage Ukrajine i rukovodstvo ove zemlje sposobni da ostvare neke uspehe, nakon niza gubitaka, te da time pokažu da podrška Zapada nije uzaludna, i “da mogu da pobede u ratu”. I uistinu, napad je ostvario neke ograničene uspehe, gde je ukrajinska vojska uspela da okupira teritoriju u dubinu od 30 km, odnosno više od 1.200 kvadratnih kilometara.

Percepcija je takođe bila da će ovaj prodor naneti nepopravljivu štetu ugledu Vladimira Putina kod kuće, te da će to biti početak kraja njegovog režima. Takođe, iz Oružanih snaga Ukrajine se čulo da su postojali izgledi da će sama Rusija da pošalje trupe u ukrajinski region Sumija, te da započne novu ofanzivu u ovom delu Ukrajine, koji je Kijev povratio u jesen 2022.

Međutim, reakcija Rusija je bila prilično staložena, i preduzete su mere kako bi se linija fronta stabilizovala, ali ne i momentalno povratila teritorija. Ono što je izazvalo veliku pažnju inostrane javnosti bilo je angažovanje severnokorejskih trupa, što je prikazano kao slabost Ruske Federacije. Međutim, sva je prilika da su razlozi za angažovanje severnokorejskih trupa bili čisto utilitarni. Prvo, njihov angažman ne predstavlja kršenje međunarodnog prava, pošto se sve odvija na međunarodno priznatoj teritoriji Ruske Federacije (a i sami vojnici koji su angažovani dobili su ruske isprave i uniforme, tako da su tehnički bili deo ruske vojske), te je bilo oportuno za Ruse da angažuju inostranu vojsku i time štede svoju. A sa druge strane, ovo je svakako bilo u interesu Severne Koreje, zato što su bez obzira na značajne gubitke, dobili mogućnost za praktično borbeno iskustvo. A upravo to je od velikog značaja za sam Pjongjang, imajući u vidu da je sukob na Korejskom poluostrvu samo zamrznut, ali ne i okončan. Stoga, ne treba se ni čuditi što je Južna Koreja bila više nego zabrinuta zbog ovih dešavanja.

BEZ ZAMJENE TERITORIJA? No, da se vratimo na sam Kursk. Nakon dolaska Donalda Trumpa na vlast u SAD-u, Kijev je nudio da se okupirana teritorija u Rusiji zameni za deo okupirane ruske teritorije, mada je ova namera provejavala i pre. Ova ponuda naišla je na muk iz Moskve. I postalo je svakako jasno da Rusija neće pregovarati oko delova Kurske oblasti, i da im je u tom trenutku najvažnije da povrate teritoriju, pre bilo kakvih mirovnih pregovora. Svakako, treba uzeti u obzir i da je za najnoviji uspeh Rusije na tom frontu u velikoj meri i odgovoran stav Donalda Trumpa prema sukobu u Ukrajini. Naime, sem manjka bilo kakve moralne podrške koji je sigurno uzrokovao neku vrstu defetizma među ukrajinskim trupama na linijama fronta, obustava snabdevanja vojnom opremom te prekid dostavljanja vojno-obaveštajnih informacija dovela je i do dezorijentisanosti (iako mnogi tvrde da su Rusi već uspeli da se probiju i pre obustave, i da je ovo bilo planirano povlačenje). U poslednjih par nedelja, oni su uspeli da preseku ukrajinske logističke linije snabdevanja. Poslednje ukrajinske trupe su se držale oko grada Sudža i okoline, i bile su primorane na hitno povlačenje, koje je, po svedočenjima objavljenim na BBC-ju, bilo veoma haotično i “pod paklenim uslovima” zadanim od ruskih dronova i artiljerije.

Ono što treba istaći da je okončanje “kurske avanture” gubitak za Ukrajinu na više nivoa. Prvi je svakako da je izgubljen potencijalno vredan “čip za pregovore”. Drugo je svakako da su izgubljene brojne trupe, od kojih su mnoge bile elitne, kao i dobar deo poslatog naoružanja. Sada Kijev, u odbranu svojih odluka, navodi da je upravo ofanziva u rusku teritoriju omogućila smanjivanje pritiska na frontu u Donbasu, pre svega oko Pokrovska, koji je ključno logističko čvorište za održavanje ovog fronta i sprečavanja napredovanja ruskih trupa prema Zaporožnju i Dnjipru (Dnjepropetrovsku). Međutim, kako god bilo, Kijevu je izbijena ova karta za eventualne buduće pregovore sa Moskvom, dok su brojne trupe i tehnika izgubljene. Nekoliko izvora sada tvrdi da Rusija može biti i navedena da se ponovo snažnije aktivira u Sumskoj oblasti, te da ponovo otvori i ovaj front.

A kako stoji situacija sa samim pregovorima? Nakon ponižavajućeg tretmana u Beloj kući, na sastanku koji svakako nije trebalo da se odigra pred kamerama, ukrajinska strana je prihvatila uslove SAD-a i pristala na pregovore koji bi trebalo da dovedu do tridesetodnevnog primirja na linijama fronta. Dok su detalji nepoznati, evropski lideri, a pre svega Francuska i Britanija su se angažovali kako bi naznačili i kako konačni mir nakon ovog primirja treba da izgleda. Ovo je definitivno bilo “trčanje pred rudu”, pošto je više izgledalo kao pokušaj da se pokaže da i Evropa ima šta da kaže i da je sposobna da pomogne Kijevu i bez SAD-a. Ali ni prethodne najave evropskih država i prkos prema SAD-u nisu navele Kijev da poveruje da bez podrške Washingtona može mnogo toga da uradi. Tako da i ovi planovi, koji su pre svega podrazumevali stacioniranje “mirovnih” trupa evropskih država na teritoriji Ukrajine pod kontrolom Kijeva, su izgledali bez nekog velikog osnova, uzimajući u obzir zahteve Ruske Federacije.

RUSKI USLOVI: I uistinu, odgovor Ruske Federacije je došao nedavno. Iako je izražena zahvalnost Trumpu na njegovoj inicijativi, potcrtano je da Moskva primirje vidi i kao put ka trajnom miru, i Putin je podvukao da je za to potrebno da se stvore uslovi za “otklanjanje prvobitnog uzroka krize”. Putin se složio da je primirje poželjno, ali je istakao i tri pitanja na koja se mora dati odgovor. Prvo se ticalo Kurska, odnosno da li će se preostale ukrajinske trupe predati (Putin je istakao da će im u tom slučaju biti garantovana sva prava po međunarodnom pravu vezanom za oružane sukobe). Iz prethodnog teksta smo videli da se ovo pitanje rešava i bez eksplicitnog odgovora Kijeva. Drugo pitanje se ticalo toga da li će Ukrajina primati oružje sa Zapada i mobilisati trupe tokom primirja. Ovo pitanje je bitno u kontekstu izjave Jurija Ušakova, Putinovog savetnika za spoljnu politiku, koji je naveo da će primirje omogućiti Ukrajini predah i mogućnost pregrupisavanja. I treće pitanje koje je postavio ticalo se toga ko će biti arbitar ukoliko dođe do kršenja primirja?

Takođe, osvrnuli su se i na originalne uzroke, odnosno mogućnosti za uspostavljanje trajnog mira. I tu su uslovi maltene nepromenjeni u odnosu na 2022, odnosno zahteva se priznanje ruskog poseda nad Krimom i ostale četiri okupirane oblasti (odnosno većih delova njih), denacifikacija Ukrajine (ovo treba čitati kao promenu režima), i konačno neutralni status ostatka Ukrajine. Svakako je istaknuto da nikakvi evropski mirotvorci ne dolaze u obzir.

SMANJENE RAZLIKE? Američki posrednici su nedavno izjavili da su uspeli da razlike između Moskve i Kijeva u vezi sa tridesetodnevnim primirjem budu dosta smanjene, i da će u sledećim danima pokušati da ih umanje još više kako bi do samog primirja došlo. Takođe, najavljeno je da se i 18. marta očekuje telefonski razgovor između Putina i Trampa, gde će primirje odnosno uslovi biti glavna tema. Druga tema, ne manje važna biće obnavljanje odnosa između Moskve i Washingtona. I dok Washington najavljuje nove sankcije i prema Ukrajini i prema Rusiji kao štap, nejasno je do kraja šta je šargarepa. Evropske oštre izjave o tome da Moskva “mora da prihvati primirje” su veoma nerealistične, jer ne mora se u ovom slučaju ništa, pogotovo država koja je izdržala sve dosadašnje posledice Zapadnih sankcija, i uspela da očuva većinu okupiranih teritorija, bar nakon jeseni 2022, uz svu podršku Zapada Ukrajini. Ali, ovde je glavna šargarepa da se iskoristi pozitivan stav Donalda Trampa, i da se prikažu američkom predsedniku kao strana koja ne želi nastavak sukoba. To bi donelo otopljavanje odnosa sa Vašingtonom, umanjivanje posledica sankcija, i svakako kupovinu vremena. Za Kijev, ključna šargarepa je ta da bez snažne američke podrške, ne mogu da se adekvatno održe u ovom ratu, a kamoli suprotstave Rusiji u ovom ratu iscrpljivanja. Da ne govorimo o suštinskom padu morala, koji nikakva evropska podrška ne može da nadomesti. Ne vredi nikakva novčana podrška za vojne napore, ako ne postoji adekvatno oružje koje za taj novac ne može da se kupi. A Evropa to oružje i vojnu opremu nema, bar za sada.

Tako da je pretpostavka da će obe strane pokušavati da igraju konstruktivno sa Trumpom. I verovatno će do nekog primirja doći. Ali do tada, kako i može da se vidi prema situaciji na frontu, sukobi će se odvijati nesmanjenom žestinom, a Rusija će pokušati da postigne još neke ključne prodore. Pitanje je da li će primirje voditi ka nekom trajnom mirovnom rešenju. U ovom momentu, izgleda pre da je to samo taktiziranje prema Trumpu od obe strane, do oportunog trenutka da se okrivi druga strana za izostanak želje za trajnim mirom.

(Autor je direktor istraživanja u Centru za međunarodne i bezbednosne poslove ISAC fond)