Socijalna dezintegracija bosanskohercegovačkog društva
Savremeni svetski procesi koji se odvijaju pod snažnim uticajem geopolitičkih interesa najmoćnijih zemalja u svetu imaju veliki uticaj na sve zemlje, kako na njihove međusobne i unutrašnje odnose, tako i na njihove privrede i stanovništvo. Za razliku od ranijih istorijskih perioda, kada su pokretači društvenih promena bile ideologije, klase ili društveni pokreti, u savremenom poretku ključne promene diktiraju kapital i profit. Kapital je tako postao politički instrument kojim se uspostavljaju novi međunarodni i unutrašnji odnosi i usmeravaju ekonomski, društveni i demokratski procesi.
Mitsko stanje duha
Pod uticajem svetskih trendova, tranzicije, ali i nerešenih međusobnih i unutrašnjih problema u državama nastalim raspadom Jugoslavije došlo je do dubokih promena u svim sferama društveno-političkog i ekonomskog života. To se naročito negativno odrazilo na multinacionalno društvo u Bosni i Hercegovini, koje je bez demokratske tradicije, pravnih, finansijskih, institucionalnih i privrednih kapaciteta i u kojem još nisu eliminisani ni uzroci ni posledice rata, pa je i dalje izloženo stalnim unutrašnjim tenzijama i usmereno na rešavanje sopstvenih problema. Nespremnost na izazove savremenog doba i radikalne promene na ekonomskom i političkom planu stvorili su pretpostavke za dezorganizaciju bosanskohercegovačkog društva, zbog čega već skoro tri decenije svedočimo trijumfu dezorganizacije nad organizacijom u svim sferama života i rada.
Multinacionalna struktura Bosne i Hercegovine, umesto da bude prednost zbog istorijskog nasleđa i kulturnog bogatstva ovog područja, zahvaljujući zloupotrebama i manipulacijama, postala je osnova iz koje proizlaze problemi bosanskohercegovačkog društva. Političari u Bosni i Hercegovini već decenijama vešto manipulišu nacionalnim osećanjima građana, a uticaji ratnog nasleđa, koji su ugrađeni u njihove etnonacionalne politike, parališu i danas svaku mogućnost progresa. Nacionalizam je vremenom prerastao u mitsko stanje duha, a svi koji nisu prihvatili takve stavove etiketirani su kao izdajnici i strani plaćenici. Manipulativne politike vladajućih stranaka moć i uticaj već decenijama ostvaruju na temeljima podela, nepoverenja i straha, čime svojim liderima, pristalicama i elitama stvaraju uslove da se na račun građana nekažnjeno bogate. Građani, koji su sve siromašniji, obespravljeni i koji su izgubili nadu u mogućnost da dođe do promena, postali su taoci etnonacionalnih politika, odnosno svojih etničkih lidera, njihovih stranačkih kadrova i ekonomskih elita.
U savremenom svetu socijalno organizovane zajednice odlikuju solidarnost, dogovor o zajedničkim vrednostima, ustaljene norme i jake veze između članova zajednice. Takav dogovor u BiH već decenijama nije postignut. Pošto među vladajućim strukturama nema ni političke volje, ni državnih institucionalnih kapaciteta za izgradnju zajednice koja osigurava socijalnu i društveno-ekonomsku sigurnost svih njenih stanovnika, Bosna i Hercegovina, koja je politički nestabilna, etnički i teritorijalno podeljena, svrstava se u socijalno dezorganizovane zajednice.
Tranzicija je poništavanjem ranije važećih socijalnih normi i vrednosti dovela do deformisanja sistema vrednosti. U takvom ambijentu, gde su ranije društvene i zakonske norme stavljene van snage, a nove nisu adekvatno uspostavljene, sprovedene i sankcionisane, negativne društvene pojave postaju uobičajene, tolerišu se i izazivaju dalju dezorganizaciju društvene zajednice na svim nivoima i u svim njenim sferama. Institucije koje nisu funkcionalne i koje ne odgovaraju potrebama ljudi, onemogućavaju pojedince da ostvare svoje ciljeve i interese na društveno prihvatljiv način, pa se mnogi odlučuju za alternativne odgovore na takvo stanje zbog nedostatka mogućnosti za dostojanstven život, pri čemu često prihvataju pravila asocijalnog ponašanja. Tako je, na primer, došlo do prihvatanja raznih oblika negativnog društvenog ponašanja radi postizanja materijalnih i drugih ciljeva, što se smatra pod terminom “uspešnog snalaženja”.
Socijalna pravda se zasniva na principima poštenja, jednakosti, poštivanja različitosti, pristupu društvenoj zaštiti, kao i primeni ljudskih prava u svim područjima života. Šta je sa socijalnom pravdom u Bosni i Hercegovini?
Ako socijalnu pravdu definišemo kao koncept da svi ljudi zaslužuju jednake uslove za život, što uključuje jednakost prema zakonu, jednakost u ostalim sferama društvenog života kao što su zapošljavanje, obrazovanje i zdravstvena zaštita, kao i institucionalnu podršku za najugroženije, onda je po pitanju socijalne pravde bosanskohercegovačko društvo na samom dnu u odnosu na druge evropske zemlje.
Siromaštvo, socijalna isključenost, socijalna nesigurnost i nejednakost se u Bosni i Hercegovini već decenijama ne pokušavaju iskoreniti. Delovanje političkih elita, regulisanje tržišta i samo tržište su usmereni u cilju da se jedan sloj što više bogati, a ne ka tome da se obezbede jednake šanse i pravična raspodela za sve pojedince. Problemi svih građana su isti, a insistiranje na nacionalnim pitanjima i etničkim netrpeljivostima je način na koji političari pokušavaju da skrenu pažnju građana sa činjenice da im je život sve gori i gori.
Siromašni građani i bogati političari
U današnjem vremenu deluje iluzorno govoriti o socijalnoj pravdi u Bosni i Hercegovini kad su društvene razlike nesrazmerno uvećane između bogatih i siromašnih. Nekadašnja srednja klasa, koju su činili radnici, seljaci i intelektualci skoro je u potpunosti nestala. Institucije koje bi trebalo da osiguravaju socijalnu pravdu ne funkcionišu na dobar način, pa se tako porezi i državni prihodi troše za druge namene. Posledica je da se danas veliki broj građana suočava sa nejednakošću, nesigurnošću i socijalnim isključenjem, a mnogi građani i porodice su dovedeni do ivice egzistencije i jedva sastavljaju kraj sa krajem. Sve više ljudi odlazi iz Bosne i Hercegovine zbog stanja konstantne nesigurnosti, socijalne nepravde, kontinuiranog ponižavanja, potcjenjivanja i diskriminacije.
Da li smo postali klasno društvo koje čine dve klase: siromašni građani i bogati političari sa svojim povlašćenim pristalicama i ekonomskim elitama?
Osnovu za pojavu nepoželjnih društvenih pojava u Bosni i Hercegovini prvenstveno treba tražiti u predratnim, ratnim i poratnim dešavanjima. U predratnom periodu su postavljeni temelji destruktivnim etnonacionalnim politikama koje su izazvale rat, ojačale i omasovile se tokom ratnih sukoba i transformisane kroz demokratske procese u programe političkih stranaka zemljom vladaju decenijama, sve do današnjih dana. Ratna dešavanja su uzrokovala velike gubitke u ljudskim životima, ostavila negativne posledice na brojne porodice, izazvala migracije ljudi na druga područja u zemlji i odlazak mnogih u inostranstvo. Posleratna kriza, privatizacija i neadekvatno rešeni imovinskopravni odnosi doveli su do propadanja velikog broja preduzeća i gubitka velikog broja radnih mesta.
Stranke su svojim elitama omogućile da privatizacijom dođu do vlasništva, a propusti u zakonskim propisima omogućili su da privatizacija legalizuje pljačku i korupciju, kao i nekažnjeno bogaćenje povlašćenih pojedinaca rasprodajom društvene imovine. Lokalne zajednice su takođe zbog migracija i narušenih socijalnih veza unutar zajednice doživele dezorganizaciju ostajući bez zajedničkih ciljeva, interesa i akcija. Negativni demografski procesi su nastavljeni sve do današnjih dana, a nesigurnost, neadekvatni uslovi života i rada, političke tenzije i ukupan ambijent koji ne nudi perspektivu ove procese vremenom ubrzava, pa je sve veći broj građana, čak i celih porodica, koji odlaze iz zemlje.
Stanje u privredi Bosne i Hercegovine je danas loše i u stalnom je pogoršanju, a isto se može reći i za vanprivredne delatnosti. Oslabljena privreda više nije u stanju da ulaže u vanprivredu i da je finansira. Permanentno pogoršanje stanja u vanprivredi odražava se u padu kvaliteta delatnosti i usluga, kao i u moralnoj razgradnji društva, povećanju kriminala, korupcije i sive ekonomije, proizvodeći tako opštu socijalnu i pravnu nesigurnost.
Socijalna zaštita (penzioneri, nezaposleni, invalidi, zdravstveno nesposobni i sl.) sa primanjima koja nisu dovoljna ni za minimalne životne potrebe, danas je na kritičnom minimumu. To je posledica nestručnog i neodgovornog raspolaganjima fondovima, demografske neravnoteže između zaposlenih u odnosu na brojne socijalne kategorije, masovnog iseljavanja radno sposobnog stanovništva, nedostatka sredstava iz privrede, malih budžetskih izdvajanja, kao i uslovljavanja kreditora koji ograničavaju socijalna davanja pri odobravanju novih zaduženja.
Pravosuđe je, uprkos velikim ulaganjima u “reforme”, neefikasno, neusaglašeno, pod značajnim uticajem politike i u velikoj meri korumpirano. Evidentna je i sporost sudskih organa, veliki broj predmeta koji su na čekanju, kao i veliki broj poništenih rešenja i rešenja vraćenih na ponovni postupak. Slična je situacija i u obrazovanju. Skoro sve osnovne i srednje škole su pod velikim uticajem aktuelnih politika. Istina se uvek tumači i objašnjava sa njihovog gledišta, a omladina se uči modifikovanim istorijskim tumačenjima, veličanju svog naroda, krivici onih drugih i neminovnosti podela. Sistem visokog obrazovanja je poremećen u periodu privatizacije kada su osnovani brojni privatni fakulteti i univerziteti. Posledica je nekvalitetno visoko obrazovanje koje često nije rezultat znanja i u kojem je diplome visokog obrazovanja, magistarske i doktorske titule moguće dobiti u kratkom roku i uz određene nadoknade.
Najmanja izdvajanja iz budžeta su za nauku, što ugrožava praćenje savremenih naučnih dostignuća i domaće naučne aktivnosti, pa mnogi stručnjaci različitih profila odlaze u inostranstvo zbog boljih mogućnosti stručnog usavršavanja i napredovanja u struci. Politički subjekti su i nauku u Bosni i Hercegovini podelili. Pored toga što više akademija nauka u istoj zemlji, bez dovoljno sredstva, komunikacije i kadrova, negativno deluje na kvalitet nauke, one negativno utiču i na ugled nauke Bosne i Hercegovine u svetu. Kultura u Bosni i Hercegovini je takođe zanemarena i potpuno marginalizovana. Privreda nema mogućnosti da ulaže u kulturu, a ni budžeti nemaju predviđena sredstva za takve namene, što utiče na kvalitet i obim kulturnih događanja. Finansiraju se obično samo velika muzička i filmska dešavanja koja finansijerima donose direktni profit. Građanstvo tako ostaje uskraćeno za sve ostale dimenzije i oblike kulturnih izražaja, a umetnici i kulturni radnici bez mogućnosti da se umetnički dokažu, daju doprinos kulturi svoje zemlje i sebi obezbede osnovnu egzistenciju. Sport sledi primer drugih vanprivrednih delatnosti. Ulaganja u sport su zanemarljiva. Tako dolazi do značajnog opadanja kvaliteta i broja sportskih manifestacija, a od nekadašnjih kvalitetnih i uspešnih sportskih timova, danas imamo klubove koji se u Evropi tretiraju kao nižerazredni. Izuzetak su uspešni pojedinci koji se samostalno finansiraju, ali nakon ostvarenog uspeha u svetu i u njihovom slučaju izostaje minimalna društvena finansijska podrška.
Za to vreme naši političari iznose podatke o privrednom rastu i oporavku privrede, optimalnoj zaduženosti, radu na reformama, ozbiljnoj opredeljenosti na putu ka Evropskoj uniji, smanjenju nezaposlenosti, velikim projektima, novim investicijama, povećanju prosečne plate... i našu pažnju sa realnog života, međusobnim konfliktima usmeravaju na tobožnju odbranu nacionalnih interesa. Nestručnost i neodgovornost su glavne karakteristike vladajućih struktura, koje su izgubile kompas u realnom životu, pa nemaju političke volje, a ni sposobnosti, da reforme provedu u praksi. Svi nivoi vlasti troše znatno više od prihoda, a negativna razlika u budžetu se konstantno pokriva uzimanjem kredita. Pri tome se oni ničeg ne odriču, nego naprotiv, sebi povećavaju primanja, žive luksuzno, troše nenamenski budžetska sredstva i uživaju sve privilegije. Dok se državni resursi nemilosrdno troše, zemlja i entiteti enormno zadužuju, njihovo i bogatstvo njihove elite se neprestano uvećava, a običnim građanima ove zemlje su ugrožena osnovna prava i egzistencija zbog njihovih (ne)činjenja. Jednostavno rečeno - nenormalno stanje prihvaćeno je kao normalno, a normalno je u ovakvim okolnostima postalo nedostižno i upitno.
Takve manipulativne i destruktivne politike su među građanima stvorile atmosferu apatije, nepoverenja i nezadovoljstva uz uverenje da nemaju moć da bilo šta izmene. Takva politika, koja sprovodi formalne i pruža otpor suštinskim reformama, da bi zadržala vlast, moć i bogatstvo, dok se uslovi života stanovništva stalno pogoršavaju, u suprotnosti je sa svim moralnim, humanim i demokratskim principima.
Posvađani sindikati
Nedostatak komunikacije vlasti i građana jasan je znak da se vlast otuđila od građana koji su ih birali, a nedostatak demokratske tradicije i političke kulture, kao viševekovne anomalije ovog prostora, koče širu društvenu akciju i stvaranje kritične mase progresivnih snaga. Problem siromaštva, socijalnih nejednakosti i socijalne pravde su teme koje političari izbegavaju, a u izveštavanju medija se površno prikazuju i marginalizuju. Pojmovi “socijalno” i “pravedno” u javnosti se tretiraju kao ostatak prošlog režima, nešto što je zastarelo, prevaziđeno i neprimenljivo u današnjim uslovima i okruženju.
Da li se kao pojedinci ne snalazimo u savremenom društvu ili smo dobrovoljno pristali da budemo žrtve kako domaćih destruktivnih politika u čijem rečniku ne postoji socijalna pravda, tako i savremene neoliberalne kapitalističke doktrine, gde je socijalno i pravedno samo ono što je tržišno opravdano i isplativo?
U bosanskohercegovačkom društvu na političkoj sceni, ali ni kod građana, ne postoji svest o socijalnoj pravdi kao o političkom pitanju. U javnom prostoru, gde je ostvarena apsolutna dominacija etnonacionalnih politika koje stalnim konfliktima i održavanjem napetosti u društvu prikrivaju sve ekonomske i socijalne društvene probleme, životni problemi građana su potpuno zanemareni.
Uprkos ustavnoj obavezi i činjenici da se Bosna i Hercegovina mnogim međunarodnim aktima obavezala na poštivanje ljudskih prava i dostojanstva građana, radnička prava u Bosni i Hercegovini danas nisu zaštićena, niti se sankcionišu njihova kršenja. Brojni su problemi u ovoj oblasti, počev od neadekvatne formulacije zakona, preko primene i kontrole, do nepostojanja institucionalnih rešenja za efikasno rešavanje žalbi radnika i sindikata. Sindikati, koji bi trebali da budu organizatori radničkog otpora, usitnjeni su, nemaju zajedničkih ciljeva i akcija i nisu politički nezavisni, pa se u takvim sindikatima radnici ne mogu organizovano boriti za svoja prava. Pored toga, današnji sindikati u Bosni i Hercegovini se često ne suprotstavljaju vlastima ni njihovoj politici, pa podele sindikata postoje na svim nivoima vlasti, a često se mogu uočiti i podele unutar granskih sindikata. Retki su i predstavnici sindikalnih organizacija koji se suprotstavljaju stavovima Saveza samostalnih sindikata ili poslodavcima u javnom sektoru, dok je u privatnom sektoru evidentno skoro potpuno odsustvo sindikalnog organizovanja. Za veliki broj poslodavaca sindikat nije prihvatljiv, sindikalne vođe se pokušavaju ućutkati na razne načine, a članovima sindikata se često stavlja do znanja da bi mogli snositi posledice zbog sindikalnih aktivnosti.
Tranzicija je najviše pogodila radničku klasu, koja je u Jugoslaviji imala povoljnije socijalno okruženje i činila ekonomski stub društva. U uslovima konstantne ekonomske krize koja pogađa sve šire slojeve društva, princip dostojanstvenog rada je zanemaren, a radnička klasa je potpuno obespravljena. Radnici se danas susreću sa nizom problema kao što su: kršenje prava pri zapošljavanju, rad bez ugovora o radu, neplaćanje doprinosa za zdravstveno i penziono osiguranje, zloupotrebu probnog rada, ugovora o delu i rada na određeno vreme, kršenje odredbi o radnom vremenu, kršenje prava na godišnji odmor, bolovanje, na sindikalno okupljanje, neplaćanje regresa, toplog obroka, prevoza, nedovoljne mere zaštite na radu, diskriminaciju žena pri zapošljavanju…
Deo ovih problema potiče iz zakonskih rešenja, prema kojima su prava radnika bitno oslabljena, a prema poslodavcima su tolerantnija od zakonodavstva većine evropskih zemalja, a koja se primenjuju u cilju da se stvori povoljnije okruženje za razvoj preduzetništva. Ipak, rezultati nisu postignuti: nema novih radnih mesta, investitora, plate su niske i neredovne, stopa nezaposlenosti se povećava, socijalne razlike se produbljuju, a broj neprijavljenih radnika je u stalnom porastu.
Zakonska rešenja nisu povoljna ni u sferi socijalne zaštite koja podrazumeva adekvatnu sigurnosti za one koji iz bilo kojeg razloga nisu zaposleni, za zdravstvenu zaštitu, te zaštitu od gubitka ili smanjenja prihoda zbog nezaposlenosti, povrede, roditeljstva ili starosti. Ne može se reći da zakonska rešenja ovim kategorijama omogućavaju dostojanstven život, niti da vode pravednijem društvu.
Danas siromaštvo deli društvo na konfrontirane skupine. Zaposleni u privredi se ne solidarišu sa zaposlenima u državnim preduzećima i administraciji pošto u njima vide politički povlašćenu klasu i teret koji izdržavaju preko budžeta. Zaposleni se ne solidarišu sa nezaposlenima pošto u njima vide pretnju i konkurenciju, a nezaposleni sa zaposlenima jer ih vide kao pripadnike interesnih klanova. Uz sve to, ni oni koji su zaposleni nisu jedinstveni jer su mnogi među njima privremeno zaposleni, pa u odnosu na one koji su u stalnom radnom odnosu nemaju sigurnost i nisu adekvatno plaćeni.
Glasači (ne) odlaze
Radnička klasa je tako od socijalno aktivnog subjekta postala grupa malih interesnih skupina koje su međusobno konfrontirane, pa ne može pružiti otpor niti u javnosti postaviti pitanja socijalne pravde koja su značajna za celo društvo. Slično se dešava i unutar drugih socijalnih skupina u bosanskohercegovačkom društvu. Tako građani Bosne i Hercegovine, podeljeni različitim interesima, ali i etnički konfrontirani zbog stalnih tenzija na političkoj sceni, ne uspevaju da zajedno krenu u političku borbu za socijalno pravednije društvo.
Da li je socijalna pravda moguća u Bosni i Hercegovini?
Bosna i Hercegovina je složena i decentralizovana država. Pored toga, Ustav Bosne i Hercegovine je za državni nivo vlasti predvideo malo ovlašćenja u oblasti socijalne politike i ekonomske pravde, a najznačajnija pitanja iz ove materije su u nadležnosti entiteta. Zato ne postoje jedinstveno i usaglašeno zakonodavstvo i sistem socijalne politike na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine. Ukratko, granice socijalne pravde prate granice enteta, pri čemu se unutar tih granica provode različite socijalne politike. Ne smeta vladajućim strankama ni njihovim liderima što stručnjaci, omladina, a u poslednje vreme i cele porodice odlaze. To nisu njihove pristalice i glasači. Nije važno ni što se radi o njihovom sopstvenom narodu koji zbog različitih tegoba izazvanih njihovim (ne)činjenjem odlazi u neizvesnost. Znanje, stručnost i iskustvo, a naročito slobodno i kritičko razmišljanje ovde već decenijama nisu cenjeni niti poželjni. Traži se samo poslušnost, idolopoklonstvo liderima i doslednost u provođenju etnonacionalnih stranačkih politika.
Tako se vraćamo na početak, na pitanje odgovornosti, kompetentnosti, empatije i moralnih kvaliteta političara koje biramo da nas predstavljaju u vlasti i institucijama, te na pitanje imamo li pravo da se žalimo na sve veću socijalnu nepravdu kreiranu od ljudi koje sami biramo.
