Ponoćno vađenje soma

Nema ništa gore nego kada novinar mora da demantuje samoga sebe. Bolje da radi godinu dana bez slobodnog vikenda nego da piše demanti. Lakše mu je da hoda po sahranama i fudbalskim utakmicama do penzije nego da samoga sebe osporava. Duže se pamti jedan demanti nego stotinu ekskluziva, vrhunskih intervjua i izuzetnih reportaža. A kada pritom novinara ne demantuje niko drugi osim njega samoga - tragedija se množi sa hiljadom.

Arsenal mamaca

Pisao sam prošle sedmice o tome kako sam se nedavno, u četrdesetoj godini, prvi put okupao u Uni. I dok sam pisao to poglavlje niti isuviše dugačkog, ni odveć kratkog feljtona o radnjama, stanjima i zbivanjima koja su mi se slučila kada je to gotovo nepristojno pominjati - znao sam da nešto nije kako treba. Znao sam da me nešto žulja, znao sam da me nešto kolje i saznao sam na kakav sam sugreb zgazio tek kada je tekst objavljen.

Kupanje na Uni o kojem sam pisao nije bilo moje prvo kupanje u ovoj rijeci. Zapravo i jeste, jer je ono što se desilo prije sedam ili osam godina zapravo bilo slučajno potapanje, a ne svojevoljno kvašenje. Bio je to moj prvi susret sa Unom i sve je trebalo da ostane u čamcu, ali slučaj je namjestio drugačije. Da nije bilo kasnog sata, povelike magle i manjka opreza - demanti se nikada ne bi desio. Ne valja praviti ovoliki lûk oko priče, stoga da počnemo.

Zove Čudić i pita bi li dana tog i tog išao s njim na pecanje. Poveli bismo, veli on, i Sinu ako bude htio. Mene ne treba dva puta zvati na pecanje i u kafanu. Pristanem i tek u aneksu prijedloga saznam da je pecanje noćnog karaktera, da se ima obaviti na Uni i da ćemo juriti somove. Ne može bolje. Na Uni nikada nisam bio, noću nikada nisam pecao, a soma sam zadnji put iz rijeke izvukao kada sam imao trinaest godina. Od pića imamo rakiju i vino, na vatru ćemo baciti carsko meso i teleće kotlete i ne može nam ne valjati.

Spustim se do Čudića u dogovoreni sat, potrpamo opremu u auto, na zadnje sjedište ubacimo i njegovog džek rasel terijera Majla - jedinog psa koji nije u vinklu - i pravac Una. Sina će doći kada napiše tekstove, pošalje pitanja i odgovori na mejlove, dakle dva-tri sata prije izlaska na rijeku. Čudićeva vikendica, tačnije stambeni kontejner, nalazi se na pola puta između Novog Grada i Kostajnice, na samoj obali Une, preciznije na rukavcu koji Una pravi obilazeći pogolem šumarak.

Dođemo. Povadimo stvari. Razgaćimo se. Ulijemo rakiju. Popijemo. Nalijemo još jednu. Popijemo i nju. Čudić veli kako ima nekog sitnog posla u i oko vikendice, daje mi mali teleskop, kutiju sa crvićima i šalje me u lov na kedere. Ne znam koliko sam bio pored vode, ali znam da su kotleti bili spremni kada sam se vratio, a i Vukelić samo što nije. Čudić pored čamca slaže opremu: štapove, dva sidra, sonar, kutije sa mamcima, meredove, mreže, ribarske prsluke…

Dođemo na zacrtano mjesto

U neko doba glavešina dade komandu: vrijeme je da se kreće. Ulazimo u čamac i lagano veslamo kroz plitak rukavac. Nakon stotinjak metara, možda je bilo i više, noć začas prevari, izbijemo na maticu. Harambaša hrabre čete reče da nam valja malo uzvodno, jer su somovi tamo gdje je dubina. Dođemo na zacrtano mjesto. Saša baci sidra i ukotvi nas. Dok Sina i ja odvezujemo štapove, komandant u rijeku baca prvu prihranu – tek odleđenu krv. Sonar pokazuje da somova ima, sad je samo pitanje hoćemo li s njima naći zajednički jezik.

Zabacujemo. Arsenal mamaca je beskonačan: kišne gliste, durdubasi, džigerica, pijavice. Na to bi došao plavi kit, a da neće doći poneko somče. Tugo moja. Do ponoći nijedan jedini udarac. Do jedan ni da pipne. Do dva ni da vjetar pomjeri štapove. U tri je bilo jasno da je naše noćno pecanje prošlo neslavno i da nam valja na spavanje. Kako smo krenuli da veslamo ka rukavcu tako se na rijeku u dva koraka spusti više odlična nego dobra magla. Doplovimo nekako do malenog zatona i zaveslasmo prema vikendici.

Odjednom podobar udarac. Čamac plitkog gaza je udario u plićak i jedan od nas trojice je morao napolje da ga pregura preko pijeska i šljunka. Ja mislim da sam izašao zato što sam bio najhrabriji, Vukelić i Čudić tvrde da je to zbog toga što sam bio - najteži. Pustimo različita mišljenja i pogledajmo činjenicama u oči: pola je četiri noću, magla svuda, magla oko nas, a ja u rukavcu Une prevlačim čamac iz plićaka u koliko-toliko podnošljivu dubinu da bismo mogli dalje veslati. Kada je zadatak bio okončan, slijedio je povratak u čamac.

Na raskrsnici

U ovom trenutku naša priča dolazi na raskrsnicu. Ja tvrdim da su se moja dva kamarada nagnula na istu stranu sa koje sam krenuo natrag u čamac, oni tvrde da se pomakli sa mjesta nisu i da je sve učinila moja težina. Još jednom nam valja ostaviti različita mišljenja na obali i pogledati činjenicama u oči: čamac se iznenada nakrenuo i voda je navrla k’o u lavor. Što bi gori sad je doli. Ono što je prije dvije sekunde bilo na rijeci sada je odjednom bilo na dnu.

Naš se skiper uhvati za glavu. Potonuše sidra, sonar, štapovi, mreže, meredovi, stoličice. Poče akcija spasavanja. Una na tom dijelu ne nosi brzo, ali nosi. Nakon desetak minuta bili smo na obali i prebrojavali šta je izvađeno, a šta je otišlo niz vodu. Šteta je bila minimalna - Una je pojela samo mamce s kojima ionako nismo znali šta ćemo. Poskidali smo sve što smo imali sa sebe i sjeli oko nanovo zapaljene vatre da se sušimo, da pijemo i da se smijemo. Pred zoru smo se utrnuli. Kada smo mezili ono što nam je ostalo od večere, ipak smo znali ono što prethodne noći nismo: pecanje nije bilo neuspješno, jer je iz Une, ipak, izvučen som i to kapitalac.