Oni su poput planinskog vjetra i neprohodnih dolina: Pouke Hunza i Kalaša

Danas delim misao o Josipu Svobodi, poligloti, novinaru i putopiscu - tihom putniku koji nas je naučio da se besmrtnost ne traži u godinama, već u saglasju sa prirodom, telom i dušom. Možda nam baš danas treba takav glas nade: tih, nenametljiv, ali duboko stvaran i istinit.

Unutrašnji odjeci

Plave poput safira, oči Josipa Svobode su kao odraz tihog mora: radoznale, duboke, beskrajne i dovoljno nežne da prime i svetlost i tminu bez pomeranja talasa - u njegovom pogledu živi glasna tišina koja nosi sve boje ovog sveta. Njegov pogled ne nameće odgovore, on ga samo nežno nudi, poput svetlosti koja dodiruje list bez da ga pomeri. U svakom treptaju skriva se putovanje - ne u kilometrima, već u tišini koju putovanja nose sa sobom. Njegova pažnja prema detaljima otkriva svet koji drugi često propuštaju, u šapatu vetra, u igri svetlosti i senke, u nečujnim pokretima ljudi i prirode.

Josip Svoboda, autor knjige

Josip Svoboda zapaža ono što mnogi ne primećuju - sitne tragove života koji otkrivaju dubinu i sudbinu sveta.

Hunze i Kalaši, narodi kojima je podario knjigu “Traganje za besmrtnošću - Među Hunzama i Kalašima Pakistana”, u njemu bude osećaj prostranosti i kontemplacije. Oni su poput planinskog vetra i neprohodnih dolina: pozivaju ga da zastane, da oseti svet u njegovoj širini i dubini - da upije tišinu koja nosi sve boje života.

Josipova pažnja prema detaljima još više se produbljuje u njihovoj prisutnosti, primećuje ono što drugi ne bi, oseća tok vremena i prostora, i u njima pronalazi svoje unutrašnje odjeke.

Hunze u Josipu Svobodi izazivaju i mir, i pokret istovremeno: mir, jer poštuju prirodu i tišinu - pokret, jer otvaraju horizonte unutrašnjeg putovanja i novih zapažanja. Hunze su ljudi koji hodaju sporim korakom vremena, sa vitalnim telima nalik planinama koje ih čuvaju i srcima koja pamte kako se živi u skladu sa dahom zemlje.

Kroz njih prolazi Megas kao vetar koji ne lomi, kao reka koja ne pita koliko je daleko more, kao tišina koja zna meru svega što traje.

Megas je u snegu koji ne žuri da se otopi, u hlebu koji se deli bez reči, u pogledu koji je veliki jer ništa ne traži. Njihov život nije dug zato što su nadmudrili smrt, već zato što su naučili kako se živi bez rasipanja svetlosti.

Hunze deluju kroz suptilnost, tišinu i prirodnu snagu - baš kao i sam autor Josip Svoboda. Njihov život je kao reka iz glečera: hladan, čist, pitak i bezvremen - u njihovom postojanju baš ništa ne žuri!

Među Hunzama i Kalašima autor otkriva da dugovečnost nije cilj, već posledica smislenog života. Čovek je najbliži večnosti onda kada je istinski prisutan.

Svobodina poruka je jednostavna, ali duboko zahtevna: besmrtnost se ne traži u trajanju tela, već u načinu na koji živimo - u ritmu sa prirodom, u zajedništvu, radu, plesu i smislu.

Ovaj vrsni poliglota uviđa da je život koji je celovit, usklađen i radostan već sam po sebi pobeda nad prolaznošću.

Divni gospodin Svoboda je otkrio da čovek traje onoliko koliko je u saglasju sa prirodom, zajednicom i sopstvenim srcem. Takav život ne prkosi smrti - on je nadživljava.

Oba naroda, i Hunze i Kalaši - žive u snažnoj vezi s prirodom: planina, ritam godišnjih doba i rad nisu im spoljašnje okolnosti, već deo identiteta. Zajedništvo, telesna aktivnost, muzika i tradicionalni obredi utkivaju svakodnevicu, a starost se ne doživljava kao teret već kao prisutnost iskustva. Kod oba naroda život ima ritam, ne ubrzanje - i upravo u tom ritmu Josip Svoboda prepoznaje trag besmrtnosti.

Posljednji čarobnjak

Ipak, između ova dva naroda postoje razlike: Hunze su okrenute unutrašnjem miru, disciplini i jednostavnosti: njihova snaga je u ravnoteži, u tišini tela koje je u skladu sa svetom. Kalaši, nasuprot tome, žive kroz izraženu radost, boju i ritual - njihova duhovnost je glasna, plesna i svetkovna. Simbolično rečeno: Hunza čuva život, a Kalaš ga slavi!

Ipak, Hunze su mi ostale u fokusu.

Čemu ih je naučio Megas? Šta im je, osim blistave boje kose i očiju, ostavio u amanet njihov slavni predak? Kroz gene im šapatom govori da nastave sa osvajanjem tamo gde je on stao - da osvoje sebe, a ne tuđi prostor!

Poslednji čarobnjak antike ih je naučio kako se ide daleko, a oni kako se ostaje celovit. Megas im je pokazao kako se osvajaju daljine - oni su razumeli kako se prepoznaju smiraj i dubine.