Od Berlinskog zida do 77 novih barijera: Uzroci i posljedice podjela u savremenom društvu

Danas, kad je svet u dubokoj političkoj, bezbednosnoj, ekonomskoj, energetskoj i ekološkoj krizi na globalnom nivou, omiljene fraze aktuelnih svetskih i lokalnih lidera, poput napretka civilizacije, demokratizacije društva, globalnog rasta, ostvarenja ljudskih prava i sloboda i ubrzanog napretka savremenog društva, stvaraju lažni utisak da je savremena civilizacija zaista ostvarila napredak ka boljem životu ljudi, ravnopravnosti, demokratiji, slobodi i humanijem društvu. Stvarnost je drugačija. Danas je evidentna rastuća kriza u svim sferama političkog, društvenog i ekonomskog života, sve je dublji jaz između bogatih i siromašnih zemalja, sve su veće socijalne razlike, sve su dublje društvene podele i sve su učestaliji konflikti unutar i između društava. Na celoj planeti siromaštvo je u porastu, život većine ljudi je iz dana u dan sve teži, a perspektiva im je sve neizvesnija.

Krize i ratovi

Završeno je doba globalizacije, a savremeni svetski poredak nije ujedinio svet, nije postigao stabilni mir, nije obezbedio globalni napredak, niti je demokratizacijom uspostavio istinske demokratske principe i vladavinu prava. Jedinstveno tržište, trgovina i novac su povezali svet, ali su proizveli elitu moći, nove oblike eksploatacije, nove oblike društvenih devijacija, globalne i unutrašnje društvene tenzije, kao i nikad veće razlike između bogatih i siromašnih zemalja i pojedinaca.

Najmoćnije svetske sile su kroz istoriju uglavnom vodile kolonijalnu politiku i vekovima koristile resurse svojih kolonija, što im je omogućilo brži razvoj. U periodu globalizacije, na jedinstvenom svetskom tržištu još više su uvećale svoj kapital i moć. Mnogi savremeni ekonomski giganti, moćne transnacionalne korporacije i politički moćnici su tada stekli enormni kapital i moć uz podršku međunarodnih ekonomskih i finasijskih institucija.

Globalizacija, koja nije imala svoje institucije, pravila i sistem odgovornosti, omogućila im je monopolski položaj i politički uticaj na otvorenom svetskom tržištu, pa su profit sticali na virtuelnoj ekonomiji i raznim oblicima eksploatacije resursa i radne snage nerazvijenih, malih i siromašnih zemalja. Za to vreme većina kompanija iz drugih zemalja nije bila konkurentna na tržištu, njihove zemlje su beležile povećanu zaduženost, odliv stručne radne snage, naglo siromašenje stanovnika i propadanje privrede, pa je od tada jaz između bogatih i siromašnih zemalja i pojedinaca sve veći. To je dovelo i do uticaja elite moći preko kapitala i političke korupcije na male zemlje, njihovu politiku i ekonomiju.

Intenzivne geopolitičke promene u toku poslednje tri decenije izazvale su lokalne krize i ratove, proizvele velike migracije i postale globalna pretnja bezbednosti u svetu. Zbog kulturoloških razlika koje izazivaju nove podele i konflikte, od tada su u zemljama koje su primile migrante permanentno prisutne društvene krize.

U uslovima neizvesnosti i nestabilnosti, kad moćne zemlje pružaju pomoć u vojnoj opremi i ulažu ogromna sredstva u lokalne ratove, intenzivira se trka u naoružanju i razvoju novih vojnih tehnologija. Velika sredstva u naoružanje, pored velikih sila, danas ulaže većina zemalja, pa i male i nerazvijene zemlje koje za to nemaju ni finansijskih ni tehničkih uslova. Ratovi u Ukrajini i Gazi su do sada izazvali ogromno razaranje i stradanje velikog broja civilnog stanovništva. Svetu su doneli i nove podele. Definitivno su podelili velike sile i većinu zemalja svrstali na neku od strana. Podele su uneli i u javnost sopstvene zemlje.

Kada se srpska manjina u Hrvatskoj našla na meti ekstremista, naišli su na osudu

Krizna žarišta se već aktiviraju u celom svetu po sistemu koncentričnih krugova, pa postoji velika opasnost da se sukobi preliju na šire regione. Dok vođene svojim geopolitičkim interesima i borbom za resurse velike sile istovremeno vode mirovne pregovore i trku u naoružanju, Ujedinjene nacije i drugi svetski arbitri su nemoćni i postoje samo formalno, a sigurnost većinske populacije i mir u svetu su ozbiljno ugroženi. Zbog ovih podela i geopolitičkih konfrontacija, rešavanje brojnih problema u savremenom svetu potisnuto je u drugi plan, a svet se sve teže nosi sa zastrašujućim porastom autoritarnih režima, talasom agresivnog nacionalizma, posledicama klimatskih promena, terorističkim pretnjama, transnacionalnim organizovanim kriminalom, zloupotrebama sajber prostora i modernih tehnologija...

Danas je, zbog nedostatka istinske pravde, slobode, jednakosti i demokratije, savremeni svet duboko podeljen i to na mnogo načina: politički, interesno, nacionalno, verski, rasno, materijalno, virtuelno, pa čak i fizički, raznim zidinama, bodljikavim žicama i ogradama. Te podele govore o deformisanom sistemu vrednosti u savremenom društvu, brojnim propustima vladajućih politika i o nedoslednosti u međunarodnoj politici, kako pojedinih zemalja, tako i cele međunarodne zajednice u kojoj pravila igre diktiraju svetske sile. Tu nisu u pitanju samo geopolitički i ekonomski interesi, borba za resurse i zone uticaja. Podele su mnogo dublje, naročito ako se imaju u vidu savremeni političko-ideološki trendovi i društveno-ekonomske krize koji oblikuju politike unutar pojedinih zemalja. Ogledaju se u preovlađujućim stavovima javnosti i izabrane vlasti na svim nivoima, od lokalnog, nacionalnog, regionalnog, državnog, pa sve do formiranja diplomatskog stava prema međunarodnim pitanjima i odnosima sa drugim zemljama.

Uzroke i suštinu aktuelnih podela u svetu treba posmatrati preko geneze ove pojave. U tim procesima važnu ulogu ima svaki pojedinac i njegovo okruženje, odnosno ljudska priroda koja ima dobre i loše strane, delujući u različitim okolnosima i okruženju od samopožrtvovanja, empatije i nezamislivih dostignuća do agresije, nasilja i ekstremne destrukcije.

Bez obzira na sve razlike, istorijske i društvene okolnosti, sve ove podele proizilaze iz ličnog sistema vrednosti, kao i subjektivnog osećaja identiteta i pripadanja koji dele ljude na “nas” i “njih”, bilo da su u pitanju razlike u boji kože, jeziku, materijalnom statusu ili versko opredeljenje i nacionalna pripadnost. Do mnogih podela dolazi i iz stečenog uverenja u sopstvenu superiornost i istinitost stavova pod uticajem okruženja sa istim uverenjima. Ovakve podele, bilo da su grupne, klasne, nacionalne, religijske, rasne, ideološke ili neke druge, prisutne su još od prvobitne zajednice i opstale su kroz istoriju sve do savremenog doba.

Kao društveno biće, čovek je oduvek imao potrebu da pripada grupi, ali i da svoju grupu i prostor brani od svih opasnosti. U prvobitnoj zajednici pripadnici iste grupe su delili skloništa, hranu, zajedno su lovili, skupljali biljke, odgajali potomke i branili se od napadača. Arheološki nalazi ne upućuju na veće nasilje između različitih grupa prvobitnih ljudi. Smatra se da je bilo malo sukoba zbog malobrojne ljudske populacije na velikom prostoru bogatom raznovrsnim životinjskim i biljnim vrstama. Tada su ljudi stvarali veze koje su važne za opstanak, formirajući grupne identitete, što će u kasnijem periodu dovesti do prvih podela na “mi” i “oni”.

Sa porastom populacije i promenom klimatskih uslova došlo je do prvih nadmetanja za teritoriju, resurse i češćih sukoba sa drugim grupama. Kada su ljudi počeli da se bave poljoprivredom i prešli na sedelački način života, pojavile su se i prve ograde. U prvo vreme su obeležavale teritorije koje obrađuju i štitile useve i pripitomljene životinje, da bi se vremenom ukazala potreba da se brane od drugih grupa ljudi. Tako su nastajale sve veće barijere, pa utvrđenja sa stražom, a prvobitna naselja su se uvećavala, ukrupnjavala i nastajali su gradovi koji su takođe imali potrebu da se zaštite od pljačke, napada i osvajača. Tada su se pojavili prvi gradski zidovi koji se kroz vreme, prostore i kulture održavaju, menjaju i usavršavaju sve do današnjih dana.

77 novih zidova

Od Sumerskog i Kineskog, preko Berlinskog, do zida na granici između Sjedinjenih Američkih Država i Meksika, preko žičanih ograda na takozvanoj balkanskoj ruti i barijera između pojedinih država u Evropskoj uniji, različite ograde i barijere postavljane su kroz istoriju širom sveta. Prema podacima Američke agencije za izbeglice, do kraja Drugog svetskog rata je podignuto sedam velikih zidova. Najpoznatiji je Berlinski zid koji je skoro tri decenije delio Evropu i Berlin na dva dela. Do pada Berlinskog zida izgrađeno je petnaest, a do 2017. godine je u svetu izgrađeno čak sedamdeset sedam zidova. U ovom veku je postavljeno mnoštvo novih barijera, zidova i ograda između različitih država u svetu.

Rat je u Gazi ostavio ogromno razaranje i stradanje civila /ANADOLIJA

Dok su u prošlosti brojni ratni, ali i verski sukobi bili razlog za postavljanje graničnih ograda, u poslednje vreme se različite barijere i zidovi podižu radi zaštite od dolaska izbeglica i migranata. Tako su SAD, zabrinute zbog rastuće ekonomske krize u zemljama Centralne i Latinske Amerike i naglog priliva migranata iz tih zemalja, počele izgradnju Meksičkog zida. Zbog naglog priliva izbeglica sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike u zemlje Evropske unije, postavljeno je niz žičanih ograda na balkanskoj izbegličkoj ruti, a i nove ograde su već u najavi sa ciljem da spreče nove migracije. Oni koji se zalažu za njihovo postavljanje tvrde da sprečavaju ilegalnu imigraciju, krijumčarenje droge i terorizam, dok deo javnosti smatra da su nehumani, neefikasni i preskupi.

Dok u društvenim zajednicama koje su primile migrante i koje trpe posledice kulturoloških razlika nastaju nove vrste podela zasnovanih na nacionalizmu, ekstremizmu i predrasudama, unutrašnje tenzije širom sveta izazivaju i sve ekstremnije unutrašnje političke podele koje se ne rešavaju dijalogom i na demokratski način, već ucenama, pritiscima i upotrebom nasilja prema političkim neistomišljenicima. U okviru savremene društvene zajednice podele su sve dublje i sve se više umnožavaju, pa se ne zasnivaju samo na materijalnom statusu, nacionalnoj pripadnosti, političkom opredeljenju i verskom uverenju, već i prema stranačkoj pripadnosti, navijačkim strastima ili pripadnosti kriminalnom, koruptivnom ili nekom drugom interesnom zatvorenom krugu ljudi.

Pored pomenutih podela u svetu koje su prisutne i kod nas, naš region prolazi i kroz specifičan krizni period u kojem je nacionalizam politički aktiviran i na isti način se već decenijama održava. Jugoslavija je uspela da zamrzne nacionalna pitanja, ali ih nije razrešila. U višenacionalnoj zajednici, etnički identiteti su formalno bili ravnopravni, a nezadovoljstva su ostala potisnuta sve do 1980-ih godina, odnosno do Titove smrti, ekonomske krize, slabljenja institucija i aktiviranja etnonacionalnih elita.

Usledili su raspad države i ratovi 1990-ih, a posleratni period je regionu doneo mir bez pomirenja. Ni jedna od država se do danas nije istinski suočila sa sopstvenom prošlošću i ulogom u počinjenim zločinima, već je zadržala ulogu žrtve, što je postalo temelj novih etnonacionalnih političkih narativa. Svaka od novonastalih država ima sopstveno tumačenje istih događaja i svoju istorijsku istinu. Srbija ima narativ o istorijskoj nepravdi prema srpskom narodu, potrebi da zaštiti srpski narod gde god da živi i o Kosovu kao srži svog etničkog identiteta. Kosovo rat vidi kao oslobađanje od kolonijalne vlasti, pri čemu albanski nacionalisti imaju narativ zasnovan na ratu, otporu i simbolima OVK-a. Za to vreme srpska manjina na Kosovu živi u atmosferi straha i pritisaka od vlasti obe države: Srbije i Kosova.

U Hrvatskoj je rat takođe viđen kao oslobodilački, gde su Hrvati bili žrtve, ali i pobednici, pa je postao državotvorni mit tokom tri decenije obeležavanja raznih datuma uz sopstveno tumačenje istorije i ratnu ikonografiju. Bosna i Hercegovina nema jedinstven narativ, ali ima tri međusobno suprotstavljena sećanja i viđenja istorijskih dešavanja koja njihov narod čine žrtvom, pa je pod stalnim međuetničkim tenzijama kojima naizmenično upravljaju vladajuće političke elite, sledbenici ratnih politika i narativa 1990-ih.

Nacionalizam je u Bosni i Hercegovini institucionalizovan i deo je vlasti. Najveći izazov su političke tenzije i nacionalistička retorika u institucijama, što otežava rad institucija i ometa funkionalnost države. U Crnoj Gori sećanje na rat nije primarno bilo uzrok podela, ali je uz etničke narative i religijsku ikonografiju nastala duboka polarizacija društva zbog sukoba crnogorskog i srpskog verskog i etničkog identiteta.

U regionu su etnički nacionalizam i etnička ikonografija povezani, ali u svakoj sredini imaju specifične obrasce političke i kulturne mobilizacije pripadnika nacionalne zajednice. Zajedničko im je da se nacionalni identitet vezuje za mitove, simbole, ratne narative i sopstveno viđenje istorije, čime stvaraju atmosferu u kojoj se pripadnici drugih naroda, religija ili političkih uverenja doživljavaju kao pretnja, a oni koji kritički govore o reviziji istorije, ratnim zločinima ili nacionalizmu bivaju izolovani i označavaju se kao narodni neprijatelji. U takvim uslovima kritika etnonacionalnih politika, međuetnčki dijalog i pluralizam postaju tabu, a svaki pokušaj promovisanja demokratije i građanskog društva se predstavljaju kao napad na naciju.

Zato danas u regionu imamo mir, ali uz hroničnu nestabilnost i neizvesnost zbog permanentnog održavanja međuetničkih tenzija i pritiska na manjinske zajednice od vladajućih politika. Pri tome se, radi homogenizacije glasačkog tela i opstanka na vlasti, međuetničke tenzije održavaju kako unutar, tako i izvan granica sopstvene zemlje, a pod izgovorom ugroženosti svog naroda koji živi u drugim državama. Takav je slučaj između Srbije i BiH, Hrvatske i BiH, Srbije i Kosova, Srbije i Hrvatske, Srbije i Crne Gore... Ipak, najveća opasnost danas nije novi sukob u regionu, već navikavanje na podeljeno društvo i normalizaciju međuetničkih napetosti, kako kod ljudi koji pamte ratne strahote, tako i kod novih generacija koje su u porodici, obrazovnom sistemu i društvu odgajane uz etnonacionalne narative.

U prethodnom periodu međunarodna zajednica je po svaku cenu želela da održi stabilnost u regionu. Vodila je nedoslednu politiku, osuđujući neke nacionalizme, a razumevajući druge, sankcionišući pojedine zemlje i lidere, a tolerišući druge. To je ojačalo lokalne nacionalističke elite, obeshrabilo građanske aktiviste, a kod običnih ljudi izazvalo osećaj nepravde i nepoverenje u međunarodne institucije.

Inatne politike

Na primeru našeg regiona vidimo kako podele i nacionalistički ispadi nisu slučajni, već su simptomi neizlečenih trauma iz prošlosti pri čemu za njih zajedničku odgovornost snose lokalne političke elite i međunarodna zajednica. U društvima koja su ekonomski iscrpljena i iz kojih mladi i obrazovani ljudi odlaze, prošlost, raniji konflikti i nacionalni mitovi se koriste u političkoj retorici za homogenizaciju pripadnika nacionalne zajednice. Sve češći nacionalistički ispadi, kao što su bili antiturski protesti i vandalizam nad turskim objektima u Crnoj Gori, nacionalistički ispadi na sportskim manifestacijama širom regiona, kao i protiv kulturnih događaja i manjinskih zajednica u Hrvatskoj su zabrinjavajući, ali ipak ne odražavaju stavove većinskog društva, što dokazuju masovni antifašistički protesti u Hrvatskoj i osuda javnosti u celom regionu.

Tako će biti sve dok se ne napuste agresivne i inatne etnonacionalne politike zemalja u regionu koje se na vlasti održavaju zahvaljujući krizama, podelama, društvenoj nestabilnosti i međunacionalnim tenzijama koje same kreiraju.

Tako će biti i na svetskoj sceni sve dok agresivnu politiku pohlepne i bezobzirne elite moći ne zamene konstruktivne politike koje vode humanijem i pravednijem društvenom poretku na globalnom i lokalnom planu. U protivnom, posledice po svetsku populaciju i savremenu civilizaciju teško je predvideti. Koji put će moćne i bogate elite izabrati, ostaje da se vidi.