Nema lijepih metoda ubijanja nedužnih: Od koncentracionih logora do Golog otoka

Milan je svoje važne stavove često iznosio u razgovoru s vršnjacima kada su se sastajali u čitaonici. Takođe su se u manjim grupama povremeno vodili razgovori, npr. kod Milanka berbera koji je starije ljude brijao, barem jedanput nedeljno.

Evo kako je Milan sastavio tekst o svojim razmatranjima na zahtev seoskog bibliotekara.

“Milan je primerak teksta kod mene ostavio i sačuvao sam ga”, kaže Milanko berber.

U njemačkom logoru

Moje životno iskustvo i saznanja ukazuju da svako društvo vodi brigu o svojoj zašiti. Ta se zaštita naziva nacionalna bezbednost. Sigurno su i u preistorijskom dobu postojale mere zaštite koje su doprinosile opstanku svake grupe ili zajednice, pa čak i kod nekih životinja koje žive u prirodi se uočava kako se zajednički brane od nasrtnika mahom iz “lanca ishrane”.

Razvojem država i sistem zaštite se poboljšava, mada postoje velike razlike u metodama kojim se različita društva štite. A od čega se to svako društvo štiti? Ugrožavanje dolazi spolja i iznutra. Kada je u pitanju ugrožavanje iz stranih država, ona često izazivaju rat. Međutim, danas se češće spoljašnje opasnosti odvijaju pomoću nedržavnih grupa jer one se ne brinu o poštovanju međunarodnih pravnih normi ili sporazuma.

Tako se, na primer, podstiču pobune u drugim zemljama, pogotovo u onim gde stanovništvo nije homogeno. Postoje i druge mere uticaja, npr. trgovinske i druge blokade, izolacija i ko zna šta sve neće izmisliti jače zemlje da napadaju slabije, ali i manje i slabe zemlje često prete većim i snažnijim zemljama, ako te manje imaju moćnog saveznika.
Zato često postoje neskladi u međunarodnim odnosima i oni vremenom postaju lošiji.

Sve ovo je poznato ne samo državnicima već i nama, običnom narodu.

U bibliotekama sam pronašao kakvi su tipovi logora postojali u nacističkoj Nemačkoj koji su formirani da im se štiti društvo; našao sam sedam vrsta logora/zatvora, mada je moguće da sam neke prevideo. Zaključio sam da je Nemačka ne samo štitila svoju vlast i svoj narod, već je poduzimala niz necivilizacijskih postupaka.

Državne logore je nadzirala nacističke stranka, a služili su kao prototip budućih logora. Do 1935. godine u njima je bilo preko 100.000 zatvorenika. Zatvorenički logori, poznati su i kao policijski zatvori. Takvi logori služe za držanje uhapšenih osoba. Radni logori (Arbeitslager) su vrsta koncentracionih logora u kojima su zarobljenici radili teške poslove sve do iscrpljenja.

U logorima ratnih zarobljenika (Kriegsgefangenen-Mannschafts-Stammlager) su držani ratni zarobljenici koji su na prisilnom radu, odnosno saveznički vojnici. U jednom od tih logora sam proveo duže od godinu i znam kako izgledaju život i rad u njemu.

Logori za preodgoj služili su za preodgoj i nacističku indoktrinaciju neistomišljenika. Tranzitni logori služe za privremen smeštaj svih zatvorenika. Logori smrti (Vernichtungslager) služe za sistematsko etničko čišćenje i ubijanje nearijevskih civila i zarobljenika. U njima su gasne komore namenjene za masovno ubijanje.

Bio sam među retkim ratnim zarobljenicima koji su ne samo preživeli već dobrim delom prisilnog rada relativno dobro živeli. Čak sam se i kući par meseci pre kraja rata vratio. To mi je, u prvom redu, omogućilo znanje nemačkog jezika i što sam zemljoradnik, pa su me odredili da s malom grupom ratnih zarobljenika vodim ratarske i druge poslove u velikom nemačkom domaćinstvu koje je u ratu izgubilo domaćina.

U bivšem Sovjetskom savezu, od 1930. godine, postojala je Glavna uprava za logore i kolonije popravnog rada (skraćenica GULAG, glavnoe upravlenie lagereй). U ovim logorima su se nalazili osuđenici različitog tipa, od kriminalaca do političkih zatvorenika. U njihovom sastavu nije bilo logora smrti, mada je smrtnost zbog uslova života i rada bila velika.

U SSSR-u 1940. godine postojala su 53 zasebna logora s preko 400 radnih kolonija. Od 1929. do 1953. godine kroz gulag, tj.radne kolonije, prošlo je oko 4 miliona osoba koje su služile kraće od tri godine, a u onim gde se služilo na duži period, bilo je duplo više zatvorenika. U svim logorima i nakon otpuštanja iz njih, umrlo je preko milion osoba u tridesetpetogodišnjem periodu. Zatvorenici gulaga su podizali gradove, kopali kanale, gradili fabrike, gradili puteve i prilagođavali uslove za život u nepristupačnim predelima iznad Polarnog kruga.

Da li će posle nedavne smrti Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina, pitao sam se, hiljade i hiljade zatvorenika napustiti gulag? Da li će se gulag ukinuti? Ako je verovati predviđanjima Ilje Erenburga, čija su dela rado čitali neki Sentivanci, to će se i dogoditi. Jer taj umni i interesantan pisac “Staljinov Jevrej”, kako su ga neki nazvali – imao je neverovatan dar predviđanja. Tako se u njegovom romanu “Hulio i Hurenito” predviđa budućnost Evrope i sveta i on je, 1922. godine, predvideo holokaust i Hirošimu.

Staljin ga nije dirao, trebao mu je, a Erenburg je pisao: “Nisam voleo ‘gazdu’, ali sam mu verovao, mada sam ga se bojao.” Posle smrti gazde, Ilja predviđa nastanak nove ere: “otopljavanje”.

Zašto čovjek bježi od mira i zašto mu mir smeta?

U carskoj Rusiji, 1890. godine, Anton P. Čehov je iz Moskve krenuo na ostrvo Sahalin, koje je bilo glavni zatvor Rusije, da ispita život zatvorenika i njihovih čuvara s porodicama, na ostrvu; njihov je približan odnos 1:1, a ostalih stanovnika na ostrvu praktično i nije bilo. To je istraživanje navodno bilo materijal za izradu njegove doktorske disertacije.

Put je bio težak, pogotovo za tuberkuloznog pisca, jer u to doba nije bila izgrađena transsibirska železnica, saobraćajnica između Moskve i Vladivostoka. Kada je Čehov, 1895. godine, objavio knjigu “Ostrvo Sahalin”, njegov opis batinanja zatvorenika izazvao je snažnu reakciju javnosti i car je 1897. zabranio batinanje žena, a 1904. godine i muškaraca.

Ovaj primer pokazuje da poznati svetski i lokalni stvaraoci treba da se angažuju kad vide da društvo ide u pogrešnom smeru, jer veliki ljudi mogu da podstaknu niz nužnih promena. O Čehovu i njegovom putovanju na Sahalin, svojevremeno sam čitao u nemačkim novinama.

Na Golom otoku

U vreme nesporazuma Tita i Staljina, kada je Staljin pokušavao da svrgne Tita s vlasti pomoću njemu odanih jugoslovenskih komunista, Titovi komunisti su pohapsili komuniste izdajnike i smestili ih u specijalni logor na jadranskom ostrvu Goli otok. Najviše je oficira, tih dana, nastojalo da napusti Jugoslaviju preko državne granice s Rumunijom. Nije poznato koliko je viših i nižih oficira Jugoslovenske armije tu ubijeno, a koliko ih je prebeglo.

U kafani koja se nalazi uz samu jadransku obalu, pored železničke pruge uskog koloseka koja spaja Igalo i Herceg-Novi, prilikom moje posete u Crnoj Gori, sedeo sam sa studentom iz Zagreba koji je poreklom iz okoline Sarajeva. On je proveo dve godine na Golom otoku.

“Baš na ovo mesto, pored kafane u kojoj sedimo, dopremili su nas vozom i tu nas je čekao brod kojim smo odvedeni na Goli otok. Kada su nas puštali na slobodu, svako je potpisao izjavu da o životu na robiji nikom neće pričati, ni svojim najbližima. Određeno mi je da se javim u zatvor u Sarajevu, a kada sam tamo stigao i pokazao dokumente, kazali su da sam slobodan. Nisam hteo da izađem iz zatvora jer sam smatrao da sam kriv i da nemam pravo na slobodu. Nije pomoglo što je došao šef te kaznene ustanove da me istera. Potpuno sam bio ubeđen u svoju krivicu i molio sam ih da još izvesno vreme ostanem u zatvoru, ali su me, na kraju, prosto izbacili. Eto, kako sam u toku dve godine prevaspitavan i ubeđen u svoju krivicu i dugo nisam mogao da se tog ubeđenja oslobodim. Kada sam se vratio u Zagreb da nastavim studije, taj je osećaj iščezao.”

Teško je shvatiti zašto se javljaju masovna istrebljenja “suvišnih” ljudi u nekim zemljama, poput ovih u koncentracionim logorima, bacanjem živih ljudi u duboke jame, smeštajem civila u logore bez kreveta i adekvatne hrane, masovnim ubistvima nenaoružanih stanovnika – uključujući i decu, udarcima maljem u glavu, potapanjem u ledenu vodu Dunava i drugim metodama.

Nema lepih metoda ubijanja nedužnih. Pa slična istrebljenja veoma retko i čak izuzetno vrše životinje među svojom vrstom. Izgleda da je mržnja između veoma bliskih naroda, smeštenih jednih pored drugih, najvažniji razlog što se u posebnoj situaciji izvrši jedno ubistvo, a zatim druga strana odgovori, potom se sve multiplicira, nastaje opasan Circulus vitiosus koji dovodi do teških zverstava među najbližim narodima.

Za početak takvih sukoba često se okrivljuje podstrek sa strane i tako treća stana dobija ono što želi i bez prolivanja krvi svojih stanovnika. Hoće li čovek nekada s takvim ratovanjem i onim na hiljadama većoj skali nekad prestati? Hoće li atomsko i još snažnije oružje istrebiti većinu stanovnika na ovoj planeti, a možda i ceo ljudski rod, ako se atomske sile potuku?

Zašto čovek beži od mira i zašto mu mir smeta? Da li to razvoj jedne zemlje, samo zbog zavisti, smeta drugoj? Razumljivo je što svako društvo sebe štiti od raznih opasnosti i neugodnosti, ali nije jasno zašto ljudi jedni druge masovno uništavaju. Većina nas veruje da je Bog moćan, ali ako ga ima, zašto se pravi slep i okreće glavu da ne gleda na one koje je stvorio?