Ljuta trava na ljutu ranu

Premoren i nenaspavan, ljut i nervozan, prazan i dalek - pomislio sam da sestrina ponuda i nije tako loša i da bi predloženo putovanje moglo da me vrati u svijet jedva živih. Trasa je bila kao da sam je sam sebi pisao: prvo uz Krušnicu do njenog vrela, potom nazad do Krupe i odmaranje uz Unu. Sat i po-dva laganog hoda, nema naglih uspona, nema ljutih padova, sve kako mom stomaku odgovara. Ali, bilo jednom - ne ponovilo se.

Ruta nije bila teška, nije bilo vojničkog marša, ali svaka je nota u toj pješačkoj orkestraciji morala da prati određeni ritam. Nisam mogao da stanem kada sam htio, nisam mogao da gledam ribare koliko sam želio, nisam mogao da se odmaram koliko mi je bilo potrebno. Sve je bilo isplanirano, sve je bilo dogovoreno i nikakvog pomjeranja nije moglo biti. Unaprijed su određene kote za odmor, za puš-pauzu i za doručak i tu boga nije bilo.

Podjela rada

Odustao sam na sedmom koraku od daljih pohoda. Sestra je nastavila da se penje i da se kentra po kojekakvim vertikalama do dana danjeg. Prenj, Konjuh, Čemernica, Vranica, Maglić, Treskavica - ništa joj nije daleko, ništa joj nije naporno. Jedan dan, dva dana, jedna noć, dvije noći - sve može, sve se bez prigovora usvaja. Tek nedavno šalje mi fotografiju otečene butine i ispod nje “lelek što gore prolama”. Već sam mislio da se surduknula niz kakav kamenjar ili sasuljala niz klizavu strminu, ali stiže objašnjenje: ujeo je obad.

Obad! Parazitski konjski dvokrilac iz porodice Tabanidae. Bar tako kaže Wikipedia. Nisam čuo za obada taman koliko dugo nisam jeo kečigu. Dakle - cijelu vječnost. Obad! Neman koja ima tamnosmeđe tijelo, velike okrugle oči i ovolike zube. Muški obad k’o muški obad – ide s cvijeta na cvijet i srče pelud, a ženski obad k’o ženski obad – bronda, brunda i loče krv. Podjela rada nije uslovljena prirodom radnika. Zna se ko tuca, a ko kljuca.

Sestru je, dakle, zagrizao obad i ja sam se desetak dana nakon toga pokušao sjetiti kada sam i gdje posljednji put sreo obada i konačno sam se sjetio. Bilo je to davno, ima tome dobrih trideset godina i valjda se u narednih trideset neće ponoviti. Obad i nije neka životinja kojoj se treba radovati, ponajviše stoga što, kao i kum mu komarac, čovjeka umije ujesti tamo gdje se čovjek ne stigne počešati: za lopaticu. Glavatog gospodina je najbolje otresti mokrim novinama, ali ko još nosi mokre novine kad ide na pecanje, u vinograd, pred zadrugu?

U Slavoniji ima svega. Ima Dunav, u Dunavu imaju som, smuđ i šaran, svi prženi i svi na žaru, ima vinograd, u vinogradu ima i crno i bijelo vino, imaju fajferice i mangulice, na njima slanina, peke i kulenovi, ali imaju i komarci, imaju i muvetine, imaju smrdljivi martini i imaju - obadi. Koji uglavnom kolju goveda i svinje, ali im nije mrsko napasti i čovjeka, pogotovo ako je čovjek izašao iz Dunava ili ispod tuša.

Pokojni ćaća je na pecanje išao rijetko, jednom ili tri puta godišnje. Ne znam da li je išao sam ili sa drugima, ali znam da mene nikada nije zvao i zato sam zamalo pao na tjeme kada me pitao da li bih išao s njim i s nekim njegovim jurodivim prikom da velikim meredovima lovimo šarane. Nikada nisam lovio meredovom, pogotovo ne velikim i pogotovo ne šarane, nisam znao ni da se to može, a bogami ni da se smije, pa sam ponudu prihvatio objema rukama za uši.

Splavarili smo u teritorijalnim vodama spruda Tanja; izvukli smo mrežama desetak babuški, poneku deveriku i dvije-tri crvenperke, ali šarana ni s repa. Trudili su se ćaća i njegov drug, ne kažem da nisu, ali sve je bilo uzalud. Dan se lagano gasio i valjalo nam je nazad. Na izlasku iz povelikog zatona, taman smo klizili pored Vitanove bare, nešto me probode. Mislio sam da je na moje meso aterirao komarac, možda čak i osa, pa sam nastavio da razgledam obalu i dunavske virove.

Tek nakon desetak minuta osjetio sam nešo što niti je bol, niti je svrab, a istovremeno je i bol i svrab. Ja da vidim šta me boči - kad imam šta i vidjeti! Područje iznad koljena bilo je nabubrilo kao štrudla. Kao da me neko špikovao germom. Otok je bio poput ćaćine šake. U to sam čudo gledao ja, u to je čudo gledao i predak, ali nikome nije bilo jasno šta se dogodilo i ko mi je toliki podliv napravio. Ćaćin se jaran okrenu, pogleda prvo ranjenika, potom i ranjeno mjesto i s mirom sveca reče da me ujeo obad.

Područje iznad koljena bilo je nabubrilo kao štrudla

Šta se radi kada te ujede obad, upita ga ćaća. Ništa se ne radi, odgovori njegov pobratim. Ćuti se i trpi. Ali, čiko, reče objekat obadovog ujeda, mene ovo i boli i svrbi. Čuj boli i svrbi! Ujeo te obad, mora da boli, mora da svrbi, stisni zube, ne kukaj! Stisnuo sam zube i nisam kukao. Dok nisam došao kući. Onda sam opustio zube i stao da kukam koliko me grlo nosi. Mater je nosila obloge, hladnom vodom natopljeni peškir mijenjala je peškirom koji je stavila u zamrzivač, ali ništa nije pomagalo – ujed je i dalje i bolio i svrbio. Sve više bolio, sve manje svrbio.

Jabukovo sirće

Nisam se baš rastavljao s dušom, ali mi nije bilo svejedno. Htio sam da sve što prije prođe i da mogu da li na sokak, da li na Dunav, no pogan nije prolazila. Mati je stavljala led, mazala je ranu jodom, špricala me kojekakvim sprejevima protiv trovanja krvi i podvlačila mi svakih sedam minuta da otok ni slučajno ne češem. Ako budem ranu češao, rana će se inficirati, a onda će možda u Vukovaru ili u Osijeku morati da mi odrežu nogu. I ko zna kako bi se to sve svršilo i ko zna bi li ja pretekao da na naša vrata nije banula nakrivo postavljena Manda koja je išla od kuće do kuće u potrazi za cigaretama.

Mater je pusti u kuhinju, dade joj nekoliko cigara i ugazi s njom u divan. Ja u agoniji jauknuh, mati se pridiže sa stolice, reče Mandi da će brzo natrag, jer ima bolesnika u kući. Šta je bilo malome, upita starica i mati u tri riječi objasni šta se desilo. Jeste li stavljali šta na ranu, rano moja, ponovo će Manda. Jesmo, kako nismo, odgovori mater i nabroja šta je sve metala na ljute rane koje su me jele. Nije to, oko moje, dobro, nije to dovoljno. Turider ti njemu na to ako imaš sirće, najbolje jabukovo, ono će to izvući do ujutro, reče Manda i nestade. Mater sasu sirće na gazu, gazu stavi na otok, otok do zore nestade. Znaju babe. Zna Manda.