Jedan od najvećih eksperimenata civilizacije: Autokratija prijeti i Balkanu
Protest na beogradskoj Slaviji
Savremena civilizacija je danas u ozbiljnoj etičkoj i egzistencijalnoj krizi. Imajući u vidu veliki uticaj savremenih globalnih procesa, kriza i konflikata na ceo svet, region i našu zemlju, u knjizi “Čovek u vrtlogu civilizacijskog relativizma” istakao sam da živimo u vremenu jednog od najvećih društvenih, ekonomskih i socijalnih eksperimenata u civilizaciji. Bio je zamišljen da u demokratskom okruženju, gde je uspostavljena vladavina prava, jednakosti i slobode za sve ljude, na jedinstvenom tržištu ujedini svet, koristeći savremena dostignuća nauke i tehnike. Postavio sam pitanja: “Da li je svet spreman da prihvati i realizuje takvu ideju?” i “da li su kreatori ovog procesa uzeli u obzir globalne rizike i posledice po ljudsku populaciju ako ovaj projekat ne bude uspešan?” Istakao sam i dilemu: “Da li će takva ideja, koja vodi ka stabilnom miru i progresu civilizacije biti ostvarena, ili je to samo način da veliki i moćni preuzmu kontrolu svetskih resursa, kao i globalnih političkih i društvenih tokova?”
Naopaka ekonomija
Savremena dešavanja ukazuju da ova ideja neće biti ostvarena. Nepovoljni globalni društveno-ekonomski i politički uticaji danas dovode u pitanje i opstanak savremenog međunarodnog poretka, a brojna krizna žarišta i lokalni ratovi u svetu prete da izazovu sukob svetskih razmera. Umesto savremenog mita o neoliberalnom društvu mira, blagostanja, istih demokratskih prava i jednakih mogućnosti za sve, stvarnost nam ukazuje na bezobzirnu borbu za resurse i dominaciju uz kršenje etičkih normi, ljudskih prava i demokratskih načela. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i mir dr. Jozeph Stiglitz je napisao: “Naopaka ekonomija stvara naopake pojedince i naopaka društva” i “Kada bogati koriste svoj politički uticaj da bi oblikovali zakone, to je kraj demokratije.”
Prema zamisli i interesima bogate manjine, danas se oblikuje još više podeljen i konfrontiran novi svetski poredak, a pod izgovorom prosperiteta i demokratizacije, sve današnje krize nastaju kao posledica kapitalističkog sistema eksploatacije, borbe za resurse, potrebe za što većim profitom i širenjem političkog i ekonomskog uticaja.
U uslovima nepredvidljivih događaja i opšte nesigurnosti, međunarodne institucije su nemoćne da intervenišu i gube autoritet. U takvom ambijentu sve ukazuje i na globalnu društvenu krizu, pri čemu u poslednjoj deceniji broj autoritarnih režima u svetu ima ubrzan rast. Pored apsolutističkih monarhija, vojnih režima i jednostranačkih država, autoritarne režime ima sve više država sa višestranačkim sistemom u kojima je paralisan rad institucija i postoji samo formalna demokratija. Prema najnovijim podacima iz 2024. godine, autokratske režime ima skoro 36% zemalja, koje čine skoro 40% svetske populacije.
Spisku autokratskih režima, na kojem su od velikih i moćnih zemalja Rusija, Kina, Iran, Turska, Bjelorusija, Saudijska Arabija, Venecuela... i siromašnih Sijera Leone, Ekvatorska Gvineja, Kongo, Čad... teže da se pridruže i mnogi hibridni režimi. Pod pritiskom imperijalnih politika, kapitalizma i korumpiranih lokalnih vlastodržaca, to se dešava čak i u društvima zasnovanim na demokratskim načelima, kao što je Evropska unija, gde postoje zemlje, poput Mađarske i Slovačke, za koje se više ne može reći da su demokratske.
SAD su doskora važile za razvijenu demokratiju, ali odluke i potezi nove administracije dovode u pitanje taj status. Danas i na Balkanu nekoliko zemalja ima političke režime koji pokazuju autrokratske tendencije ili se smatraju hibridnim režimima, a prema najnovijim izveštajima, tu su Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija, Albanija i Bosna i Hercegovina.
Razumevanje načina na koji autoritarni režimi nastaju, kako autokrata dolazi na vlast i kako stiče podršku ključni su za razumevanje kako mu ta podrška obezbeđuje dugotrajan opstanak na vlasti, ali i kako se njegova vladavina može osporiti.
U kriznim situacijama, razočaran u političke elite i demokratske institucije, nezadovoljan narod traži bolja rešenja za životne probleme. Tada, koristeći demokratske mehanizme, pričom o demokratiji, zaštiti nacionalnih interesa, borbi protiv negativnih društvenih pojava i korupcije, velikim stranim investicijama, novim radnim mestima i boljem životu za sve građane, populisti dolaze na vlast. Tokom vremena, postepenim uspostavljanjem kontrole nad institucijama i medijima uz stvaranje piramide horizontalnog i vertikalnog upravljanja na svim nivoima vlasti, nastaju autoritarni režimi i uspostavljaju dominaciju vladajuće elite nad svim institucijama i društvenim strukturama. Njihova moć počiva na kombinaciji političke represije, kontrole institucija, prinude, različitih oblika korupcije, manipulaciji informacijama i stvaranju iluzije prosperiteta i stabilnosti. Postupno se, po pravilu, vrši i zanemarivanje kulture, nauke i obrazovanja, prikazivanje slobodnih medija u negativnom svetlu, diskriminacija nezavisnih sindikata i organizacija civilnog društva, sve do uspostavljanja kontrole i u ovim oblastima.
Okupljanje protiv režima Aleksandra Vučića
Zanemarivanje i minimalna ulaganja u kulturu, obrazovanje i nauku nisu slučajna, nije slučajno ni da se tolerišu razne zloupotrebe, organizovani kriminal i korupcija, niti je slučajno naglo bogaćenje pristalica vlasti i permanentno siromašenje građana. Autoritarnim vlastima ne trebaju prosvećeni, obrazovani, ekonomski nezavisni i slobodoumni građani, već ljudi koji su lojalni, poslušni i pokorni. Sa njima se lako manipuliše, a mnogi su spremni da sve učine za položaj, ekonomsku korist i razne povlastice. U takvom ambijentu nastaju interesno povezani i zatvoreni centri političke moći na koje građani imaju zanemarljivo mali uticaj, a institucije, kao što su parlament, vlada i sudovi rade isključivo prema nalozima vlasti i sprovode volju vladajuće stranke, odnosno njenog lidera na svim poljima društveno-ekonomskog i političkog života zajednice. Uz postepeno slabljenje demokratskih institucija i gušenje opozicije, lider autoritarnog režima, koji je populizmom i manipulacijama u međuvremenu izgradio kult ličnosti, često postaje autokrata, ličnost koja u zemlji o svemu odlučuje.
Danas su mnoga društva u svetu suočena sa takvim težnjama vladajućih struktura, jačanjem desnice i etnonacionalizmom. To se naročito odnosi na naš region, u kojem još uvek dominiraju etnonacionalne politike i koji nema demokratsku tradiciju. Demokratsko odlučivanje u našem regionu formalno postoji, ali je u suštini onemogućeno različitim manipulacijama, kako u predizbornim akrivnostima, izbornom procesu, tako i tokom vladavine nakon izbora.
Protesti u Srbiji
Izgradnja kulta autokratskog vođe na Balkanu je složen proces, duboko povezan sa istorijskim, političkim, kulturnim i društvenim nasleđem ovog regiona. Narodi na ovim prostorima su kroz istoriju uvek imali centralizovane vlasti sa jakim vođom koji je bio simbol pripadnosti, kolektivnog identiteta i sigurnosti. Toga su vlastodršci svesni pa se permanentno dodvoravaju narodu i ceo državni sistem uspostavljaju tako da vođa uvek bude u centru zbivanja i da u svemu vodi glavnu reč. On je lukav, spreman na improvizacije i izvrstan je glumac. Pred javnošću nastoji da se predstavi kao državnik sa velikim ugledom u okruženju i svetu, kao nezamenljiv, sposoban i moćan, a sve svoje postupke, čak i očigledno štetne, pravda zabrinutošću za državu, narod i sve pripadnike svog naroda koji žive u drugim državama.
U toj igri manipulacijama učestvuju njegovi saradnici i pristalice koji ga, nakon svakog javnog nastupa veličaju, diveći se njegovoj mudrosti i hrabrosti. Tako, uz pomoć medija i propagande, grade i održavaju kult vođe “koji sve zna i sve može”. Svestan ljudskih slabosti koje se ogledaju u lakovernosti, prevrtljivosti, kratkovidosti, spremnosti na kompromise, potkupljivosti... on svesno manipuliše ne samo svojim saradnicima i pristalicama već i sa drugim građanima. Autokrata zna da bi oslanjanje na lojalnost i iskrenost pristalica, na njihova osećanja i razum, bila greška, pa ih nagrađuje raznim položajima, povlasticama i ustupcima, kontroliše ih, drži ih u pokornosti i koristi prema trenutnim potrebama i interesima, kako svojim, tako i raznih interesnih grupa u društvu, a stvarne namere i ciljeve prikriva od javnosti različitim manipulacijama i obmanama.
Formula njegovog vladanja, koja je slična u celom regionu, svodi se na dodvoravanje narodu koji istovremeno drži u neizvesnosti i strahu za egzistenciju, konstantno mu nagoveštavajući pretnje po nacionalne interese i sigurnost od strane “neprijatelja i stranih plaćenika” u zemlji i van nje. Pri tome drži pod kontrolom informisanje, javno mnjenje i slobodno misleće ljude. Uspostavlja kontrolu u institucijama i državnim preduzećima postavljajući stranačke kadrove i istomišljenike na ključne funkcije. U tom proesu mediji postepeno kreiraju društvenu svest i u javnosti izgrađuju kult vođe.
Ma koliko da je autokrata moćan, problem nije samo u njemu. Mnogi ljudi koji nisu spremni na kritičko promišljanje prihvataju da budu pioni u toj igri, pa čak i neki intelektualci. Pored toga, premanentnim obmanjivanjem preko medija, politički neobrazovan narod instruisan od vladajuće strukture, gleda, sluša i čita samo “svoje” medije i dobija pogrešnu percepciju stanja u zemlji i svetu. Takav odnos većine ljudi mu omogućava da slobodoumne ljude diskriminiše i na razne načine izoluje iz javnosti, pa one koji se usude da mu se na bilo koji način suprostave čas kritikuje i ponižava, čas je spreman na dijalog, a čas ih etiketira kao izdajnike i državne neprijatelje i nad njima primenjuje represiju.
Ukratko, autokrata je zarobio državu, oteo je od naroda, produbio konflikte i tako je državu oslabio politički i ekonomski. Kontrola ključnih institucija i državnih resursa omogućava mu da u “zarobljenoj državi” prema svojoj volji raspodeljuje državne resurse čime obezbeđuje dugoročnu vlast i moć. Da bi se dugotrajno održao na vlasti, pored unutrašnje, potrebna mu je i strana podrška. Zato on na međunarodnoj političkoj sceni traži saradnike u srodnim politikama i sličnim državnim strukturama. Podršku moćnih stranih političkih lidera, finansijera i ekonomskih giganata dobija na različite načine, a obično je dobija tajnim dogovorom i u skladu sa interesima stranaca. Često je to ispunjavanje nekog njihovog političkog ili finansijskog interesa na štetu ugleda i koristi sopstvene zemlje ili dovođenje stranih investitora uz velike ustupke, povlastice i subvencije za otvaranje novih radnih mesta i raznih pogona na štetu životne sredine, radnika i države.
Moć autokrate jača i strategija manipulacije identitetom i etničkim podelama, kako u sopstvenoj državi, tako i sa susedima, koja stalnim održavanjem nacionalističkih tenzija odvraća pažnju od unutrašnjih problema, istovremeno produbljujući etničke podele u društvu i eliminišući političke protivnike. Koristeći etnonacionalističke mitove i nacionalni ponos zbog “slavne prošlosti i duhovnog nasleđa”, nacionalne vođe i danas u njima nalaze opravdanje za svoju apsolutnu političku moć, konflikte sa susednim državama i pretenzije prema njihovim teritorijama. U osnovi ovog procesa je da se oko etničkog lidera i vladajuće stranke okupi narod, da se kod naroda izazove nesigurnost, revolt prema drugima i strah od novih sukoba, te da se na taj način obezbedi vlast i bezuslovna odanost. Da bi obezbedili stranu podršku mnogi balkanski politički lideri koji teže autokratiji koriste strategiju poznatu kao “stabilokratija”, odnosno vladavinu koja se predstavlja kao garancija regionalne sigurnosti u postkonfliktnim društvenim okolnostima, čime smanjuju mogućnost za inostranu kritiku dok u svojoj zemlji koriste autokratske metode za održavanje moći.
Najbolji primer je politička kriza u Srbiji koja je nastala zato što vlasti nisu u stanju da ispune najosnovnije zahteve studenata koji se svode na to da institucije rade po zakonu i da se svi u vlasti drže svojih zakonskih i Ustavnih ovlašćenja. Već mesecima u Srbiji se protesti održavaju u više stotina gradova i mesta, a ni jedna se sednica lokalnog, pokrajinskog ili republičkog paralamenta više ne može održati bez jakog policijskog i privatnog obezbeđenja.
Praveći ustupke, obećavajući, tražeći podršku i formalno ispunjavajući zahteve, u međuvremenu vešto predsednik kupuje vreme balansirajući između Istoka i Zapada. Manipuliše sa svima sa kojima komunicira u zemlji i inostranstvu, čak i sa verskim iderima koje stavlja u funkciju propagande režima. Uz punu podršku patrijarha i crkvenog vrha koji, kao i on, govore o “obojenoj revoluciji”, pričom o svesrpskom svetu i zaštiti nacionalnog interesa srpskog naroda ma gde da živi, on nalazi svoje pristalice u RS-u, Kosovu i Crnoj Gori, a način kako o tome priča postao je izvor sveukupne nestabilnosti na ovom području. Pri tome se proizvoljno napadaju susedi, a problemi se ističu i tamo gde ih nema.
To je naročito opasno u BiH gde politički sistem osigurava podelu vlasti među etničkim skupinama i često dovodi do institucionalne blokade omogućavajući političkim elitama da etničke podele koriste za izbegavanje reformi i odluka korisnih za život građana, kao i za sopstvenu promociju kao branitelja nacionalnih interesa. Jednostavno rečeno, pričom o permanentnoj ugroženosti nacionalnih interesa i koristeći specijalne veze, najodgovorniji predstavnici vlasti u Srbiji i u Republici Srpskoj rade na principu spojenih sudova, kako bi na osnovu njih održali tenzije i podršku u narodu.
Nakon veličanstvenih protestnih skupova građana Srbije, od skupa u Beogradu na Slaviji, preko skupova u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Novom Pazaru, pa sve do skupa u Beogradu, za koji se smatra da je bio najveće okupljanje građana u istoriji Srbije, studenti u blokadi su uspeli da porukama o slobodi, pravdi i dostojanstvu probude srpsko društvo i nitima zajedništva i solidarnosti povežu apatično i razjedinjeno tkivo nacije, vraćajući je demokratskim načelima, patriotizmu i univerzalnim ljudskim vrednostima. Ipak, Srbija je još uvek nefunkcionalno, duboko podeljeno i razoreno društvo. Promene sistema i društvene svesti će potrajati, a mnogi u ovom svenarodnom pokretu očekuju da to bude što pre. To neće biti ni brzo, ni lako, što najbolje pokazuje primer vanrednih lokalnih izbora u Kosjeriću i Zaječaru, na kojima je posle sedam meseci protesta u celoj Srbiji i uprkos ogromnoj konroli, režim uspeo da održi vlast primenom raznih nedozvoljenih sredstava.
Nakon brojnih incidenata, hapšenja i različitih pritisaka na studente, profesore i građane, postalo je jasno da vlast neće ispuniti zahteve, da je društvena kriza sve dublja, a nezadovoljstvo naroda sve veće. Studentski pokret i pobunjeni Univerzitet su tada istakli da je vlast izgubila legitimitet i uz zahtev za vanrednim parlamentarnim izborima, studenti su pozvali narod na vidovdanski skup u Beogradu. Treći put se u centru Beograda okupio ogroman broj ljudi. Na skupu su govornici izneli analizu stanja u državi i društvu uz ocenu da je vlast nesposobna, korumpirana i da je izgubila legitimitet. Shvatajući da je ogroman teret promena i pritisak na njih postao prevelik, studenti su podsetili skup da su mladi i obrazovani ljudi koji kritički razmišljaju budućnost zemlje i naroda, a da vlast zbog legitimnih zahteva na njih primenjuje represiju, nakon čega su pozvali narod na građansku neposlušnost. Kada se narod razilazio nakon završenog skupa, došlo je do iseniranih izgreda maskiranih nasilnika, a policija je ponovo primenila nesrazmernu silu prema golorukom narodu.
Zarobljena država
Strah vladajućeg režima od gubljenja vlasti i novih izbora postao je očigledan. Kad ne bi bilo društvenih mreža i dve nezavisne, od strane vlasti na sve načine ometane i demonizovane televizije, javnost u Srbiji, regionu i svetu ne bi imala istinite informacije o dešavanjima u Srbiji. Ipak, dok smo gledali direktne prenose primene prekomerne sile, brojna hapšenja, zloupotrebu vozila hitne pomoći, primenu hemijskih sredstava prema mirnom narodu, kao i povređivanje novinara od strane policije, na svim nacionalnim frekvencijama direktor policije je to sve negirao, dok je predsednik proglašavao pobedu nad onima koji su imali nameru “da ruše državu”. Usledila su nova hapšenja, pretnje i uvrede, a već sledeće noći narod je odgovorio blokadama raskrsnica, ulica, puteva... studenti su pozvali dezorijentisanu, bezidejnu i politički jalovu opoziciju da konačno počne da radi u interesu naroda i napusti Skupštinu. Neke od opozicionih stranaka su to odmah prihvatile, dok druge još uvek čekaju. Srbija ulazi u sve dublju krizu. Ipak, pitanje je vremena, načina i cene, ali rasplet ove društvene krize može da bude samo pad autoritarnog režima koji je potpuno izgubio kompas i otvoreno se okrenuo protiv svog naroda.
Perspektiva savremene civilizacije nije u nasilju, represiji i autokratiji. Ipak, pravda i demokratija danas sve više iščezavaju pod pritiskom imperijalnih politika, kapitalizma i profita, a države postaju taoci samovoljnih, bahatih, korumpiranih, ostrašćenih, a često i nasilnih lokalnih vlastodržaca. Narušavanje individualnih i kolektivnih sloboda prisutno je danas u celom svetu, a razumevanje tog procesa je prvi korak u cilju prevazilaženja krize društvene svesti, stanja u sopstvenom društvu, globalnog društvenog stanja, kao i ostalih multipliciranih i isprepletenih kriza savremene civilizacije.
Civilizacijska kriza će trajati sve dok međunarodna zajednica bude spremna da ćutke trampi egzistenciju i slobodu ljudi za interese moćnika, a kriza u našem regionu sve dok, u dogovoru sa regionalnim liderima, evropska birokratija bude trampila demokratiju za litijum, vladavinu prava za granate, slobodu medija za Rafale...
Za celu svetsku javnost koja teži za mirom, stabilnošću i ljudskim pravima od istorijskog značaja je pojava studenata sa zahtevima za vraćanje “zarobljene države” njenim građanima, odnosno zahtevima da institucije rade svoj posao u skladu sa Zakonom, a funkcioneri u skladu sa svojim nadležnostima, što ruši koncepiju vladanja autokratske vlasti preko piramide horizontalno i vertikalno uvezane vladajuće strukture.
Ovaj proces je posledica brojnih faktora, od globalnog političkog i društveno-ekonomskog ambijenta, regionalnih odnosa, spoljnih interesa i uticaja, unutrašnjih pritisaka lokalnih moćnika, sve do kreiranja kolektivne svesti društvene zajednice i stanja svesti svakog pojedinca. Stvoren je tako enormni prostor za različite međunarodne i lokalne moćnike i interesne grupe koje provode kriminalne radnje, pritiske, ucene i korupciju. U borbi protiv veoma žilavih i opasnih autoritarnih režima i autokrata, sposobnih da mutiraju i da se ponovo vrate na političku scenu, potrebni su čvrsta volja, znanje, istrajnost i spremnost na žrtvu, ali i svest da pobedom borba nije završena. Budnost, pažnja i oprez biće potrebni i u narednom periodu kako bi se sprečio ponovni nastanak ovakvih režima.
