Je li Trump predsjednik Evrope?

PARIS - Lideri EU “u šali me nazivaju predsjednikom Evrope”, izjavio je Donald Trump na nedavnoj konferenciji za novinare. Koliko god to bizarno zvučalo, u tome ima malo istine. Sedam mjeseci Evropa očajnički pokušava umiriti američkog predsjednika, obično ponižavajućim demonstracijama ulizivanja osmišljenim da se poigraju s Trumpovim neobuzdanim narcizmom.

Shodno tome, kada je Trump nedavno gunđao neke ohrabrujuće primjedbe o podršci Ukrajini, evropski lideri su to vidjeli kao teško stečeni rezultat svoje strategije samoponižavanja. Ali kada je Trump dao zloslutnije primjedbe, požurili su u Bijelu kuću. U svakom slučaju, Trump je taj koji vuče konce, jer evropski lideri odbijaju čak i da prihvate raskid sa Sjedinjenim Državama.

Evo koje su to države

26 zemalja spremno poslati trupe u Ukrajinu, Trump bijesan poslao poruku Evropi

Ali klanjanje Trumpu neće ga učiniti manje nepredvidljivim. Njegova hirovitost nije samo osobina ličnosti; to je modus operandi. Trump nastoji usaditi nesigurnost u druge tako da ne mogu organizirati snažan ili koherentan odgovor. Iako tvrdi drugačije, Trump želi da Evropljani budu više zavisni od SAD-a, čak i dok odvaja SAD od sudbine Evrope.

Da je Trump definitivno povukao američku podršku Ukrajini, odgurnuo bi Evropu, ne donoseći nikakvu psihološku ili ekonomsku korist. Isto tako, da je izrazio čvrstu podršku Ukrajini, postao bi predvidljiv, iscrpljujući veliki dio svoje moći nad evropskim liderima. Nije učinio ni jedno ni drugo, jer je poenta sijanje sumnje u njegove namjere.

Imajući ovu strategiju na umu, razmotrite nedavni trgovinski “sporazum” koji je Trump sklopio sa predsjednicom Evropske komisije Ursulom von der Leyen. Ovdje je Evropa napravila četiri velika ustupka, a da nije dobila ništa zauzvrat.

Zaki Laïdi/

Prvo, prihvatila je narativ “America First” da su ekonomski odnosi između SAD-a i Evrope neuravnoteženi u korist Evrope. Iako je američki tekući bilans s Evropom gotovo uravnotežen, evropski lideri su bezbrižno potvrdili Trumpovu laž i prihvatili odgovornost za rješavanje problema koji ne postoji. Još gore, Evropa je potom podržala ideju da se ovaj lažni disbalans zamijeni stvarnim: američki uvoz iz Evrope sada će biti pogođen carinom od 15 odsto, dok američki izvoz u Evropu neće imati nikakvih tarifa. Još ozbiljnije su prijetnje novim carinama ka odmazdom za evropske propise kakvi su Zakon o digitalnim uslugama i Zakon o digitalnim tržištima, iako je, prema Von der Leyen, trgovinski sporazum između EU i SAD-a trebao stabilizirati transatlantske odnose. Ako Trump uvede dodatne sankcije Evropi, hoće li Von der Leyen konačno odlučiti aktivirati Instrument protiv prisile, koji je do sada odbijala koristiti?

Ništa manje ozbiljne nisu ni obaveze povećanja evropskog uvoza energije na 250 milijardi dolara godišnje umjesto oko 65 milijardi dolara danas i ulaganja dodatnih 200 milijardi dolara svake godine u SAD. Konačno, Evropa je preuzela nekvantificiranu obavezu da kupi više američke vojne opreme iako bi trebala evropeizirati svoju odbranu i shodno tome jačati svoju proizvodnu bazu.

Podređenost Evrope je toliko internalizirana da je većina evropskih lidera s oduševljenjem prihvatila priliku da finansira ukrajinsku ponudu za kupovinu američke vojne opreme u vrijednosti od 100 milijardi dolara. To je četiri puta više od onoga što su se Evropljani obavezali dati Ukrajini ove godine i više od sve evropske vojne pomoći pružene Ukrajini od 2022.

Evropljani ne samo da produbljuju svoju zavisnost od američkog oružja kao sredstvo laskanja Trumpu; oni to čine u vrijeme kada je njihov najveći vojno-industrijski projekat - zajednički rad na borbenom avionu sljedeće generacije - ugrožen sporom između Dassaulta i Airbusa.

U međuvremenu, Trump je napravio dva velika ustupka na svom nedavnom samitu s ruskim predsjednikom Vladimirom Putinom na Aljasci. Prihvatio je ideju da bi moglo doći do mirovnih pregovora bez primirja i ponavljao je argument da bi se sukob mogao riješiti “razmjenom teritorije” - eufemizmom namijenjenom Ukrajini koja treba ustupiti suverenu teritoriju stranoj sili koja ju je napala. Trump nije samo prihvatio Putinove uslove u tim aspektima, već je to učinio bez javnog učešća bilo kojeg evropskog lidera.

Jasno je da se ne može nastaviti evropski neuspjeh u osmišljavanju strategije za postupanje s Rusijom. Da bi razvili plan koji ne zavisi od Trumpovih hirova, evropski lideri bi se trebali fokusirati na tri prioriteta. Prvo, Evropska unija se mora u potpunosti posvetiti olakšavanju pristupanja Ukrajine bloku čak i u odsustvu trajnog mira, iako to ne znači da Ukrajina treba dobiti slobodnu propusnicu za ispunjavanje kriterija za članstvo. Ideja da Evropa treba braniti Ukrajinu bez postavljanja pitanja o korupciji ili drugim stvarima je nerealna.Drugi prioritet je pružiti Ukrajini sigurnosne garancije. One su neophodne, ali Evropa ih trenutno ne može pružiti jer su Njemačka, Poljska i Italija do sada isključile raspoređivanje trupa u Ukrajini. Ova pitanja će morati biti riješena. Iako su podrška Ukrajini i jačanje evropske vojske kompatibilni ciljevi, operativno ih je teško pomiriti u kratkoročnom i srednjoročnom periodu. Konačno, najdelikatnije pitanje tiče se dijaloga s Rusijom.

Odbijanje Evrope da razgovara s Putinom daje Trumpu još veći utjecaj na tok događaja. Da su evropski lideri bili prisutni na Aljasci ili da je Trump nazvao Putina iz Washingtona u prisustvu Evropljana, stvari bi se očito odvijale drugačije. Ali Trump želi biti konačni arbitar koji odbija zauzeti stranu, što znači namjerno stavljanje agresora i njegove žrtve u istu ravan.

Evropljani se moraju suočiti s realnošću. U ovoj fazi, najmanje loše rješenje bilo bi zatražiti četverostranu konferenciju koja bi uključivala Rusiju, Ukrajinu, Evropu i SAD. Čak i ako se takav zahtjev u početku čini beskorisnim, s vremenom bi se mogla pojaviti nova dinamika, posebno ako Ukrajina nastavi nanositi štetu ruskoj ekonomskoj infrastrukturi.

Uspjeh u međunarodnoj politici oblikuju tri faktora: principi koje branite, ravnoteža snaga koje su u osnovi vaše stvarnosti i vaša volja za djelovanjem. Evropa ima prvo, a razumije i drugo. Ostaje da se vidi da li može ispuniti i treće.

Zaki Laïdi je bivši specijalni savjetnik visokog predstavnika EU za vanjske poslove i sigurnosnu politiku (2020-24)

Copyright: Project Syndicate, 2025.