Istorija budućnosti: Zoran Đinđić je sanjao o Evropi, a sada se vidi...

Zoran Đinđić: Ako nam ne pođe za rukom da ubrzamo integraciju, stare ideje ograničenih nacionalista će doživjeti svoju renesansu
Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala “San o Srbiji”. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.
Na Churchillovom simpozijumu u Zürichu, 10. oktobra 2002. godine, Đinđić je (a koga će drugog) najpre citirao Churchilla: “Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.” “To je u tom trenutku delovalo kao utopija”, rekao je Đinđić, ali “danas znamo da to nije ostala utopija.” Potom je obrazložio svoju ideju: “Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.” To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, stvarnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: “Budimo realni, zahtevajmo nemoguće.”
EVROPA S DUŠOM: Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavljao na četrdeset šestoj – kada je ratni premijer Engleske na Ciriškom univerzitetu održao svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država – išao je dublje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom “večnog mira” nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. “Povod za večerašnju svečanu akademiju”, počeo je Đinđić, “veoma je važan ne samo iz formalnih razloga: Winston Churchill je održao 1946. govor povodom kojeg mi večeras dobro obedujemo i prisećamo se njegovog lika i dela, ali reč je i o supstancijalnim stvarima, u protivnom ne bismo mogli okupiti ovakve lustre ličnosti. Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru, kako ju je Imanuel Kant u Evropi formulisao…” Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da “postoji problem realizacije ove velike ideje”, odnosno da “između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz”, te da je “zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava”.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona.
“Moja se vlada”, nastavio je Đinđić, “bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu”. Jer, “ako govorimo o nemirnim vremenima – a 1946, kada je Churchill držao svoj čuveni govor, bilo je nemirno vreme u Evropi – sada govorimo o Balkanu”, gde je stanje, uprkos poboljšanju, “daleko od normalnosti” i potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. “Koje će onda troškove Evropa morati da plaća”, upozoravao je Đinđić. “To nije pretnja, ja ne kažem: ‘Brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate.’ Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Churchill učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope.”
Dakle: “Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?” “Centar Evrope”, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji “biti jedan prirodan proces”. Nije, međutim, izvesno da će biti tako. Đinđić je taj “optimizam stavio pod sumnju”.
Umesto rutine i inercije “treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred... veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar”, rekao je Đinđić. “Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.”
Šta bi mogla da bude ta “zamena”? “Naravno, nacionalizam”, odgovara Đinđić. “Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.”
Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. “Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji.” Međutim, ponavlja Đinđić, “sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta.” Nije se, dakle, Đinđić ustručavao da kritikuje Evropu, i nije to radio kod kuće, za domaću upotrebu, poput aktuelnih političara, bolje reći politikanata, što bi rekao Desimir Tošić, nego po evropskim metropolama.
“U samoj Evropi” – ne kritikuje samo nego je i “konstruktivan” Đinđić – “mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom.”
I tu, možda pomalo i neočekivano, “uskače” Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? “Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu”, zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera. U drugačijim okolnostima ili da je to rekao neko drugi, možda bi te reči delovale patetično i frazerski, u slučaju Zorana Đinđića zvučale su iskreno i spontano, štaviše, dobijale su i neki uzvišeni smisao.
ĐINĐIĆEVA (O)PORUKA: Nije to samo (pristrasni) utisak autora ovih redova. “Đinđićeva poruka” – tako glasi naslov izveštaja bečkog Di pressea sa samita šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani “Evropa” novootvorenog salcburškog kongresnog centra. “Đinđićev nastup na velikoj diskusiji o proširenju EU prijatno se razlikuje od stavova, na primer, rumunskog predsednika Jona Ilijeskua, kome na pamet padaju samo fraze koje već godinama uporno ponavlja. Đinđićeva poruka u Salzburgu je velika strateška vizija za jugoistočnu Evropu.” Ta vizija je, nije teško naslutiti, što brža integracija u Evropsku uniju. Jer “ako nam ne pođe za rukom da ubrzamo integraciju, stare ideje ograničenih nacionalista će doživeti svoju renesansu”, citiraju Đinđića medijski poslenici, koji su se očigledno u životu svačega nagledali i naslušali, da bi na kraju zaključili, prenevši opšti utisak: “Dobro rečeno, Zorane – svi u dvorani klimaju glavom.”
Onaj Đinđićev ciriški govor – već sâm po sebi daleko od protokolarnog i nazdravičarskog (što bi se, s obzirom na priliku, moglo očekivati) – dâ se iz prethodnog citata naslutiti, nije bio nešto ekscesno u njegovom “dijalogu” sa Evropom. Takoreći svaki svoj nastup u raznoraznim, ne samo evropskim institucijama Đinđić je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – ali važi i obrnuto.
Na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u New Yorku, Đinđić je učestvujući na panelu “Budućnost Evrope” rekao: “Mi od Evrope … očekujemo da se ne zaustavi na granicama koje je sada definisala. (...) Evropa treba da nam pomogne. Neka izračunaju koliko ih košta nesigurnost na njihovim granicama, taj pritisak nezaposlenih ljudi, taj pritisak pranja novca, organizovanog kriminala... Sada nam je jasno da je zapravo to u evropskom interesu jer još jedan balkanski konflikt ili još jedan konflikt na njenim granicama znatno bi umanjio šansu Evrope da kao kontinent bude lider u 21. veku.”
Svoju tezu “da je u interesu Evrope da u što kraćem roku primi Balkan u svoje okrilje” Đinđić je ponovio i na predavanju pod nazivom “Srbija na putu ka Evropi”, koje je koncem aprila održao na London School of Economics. “Pogrešna je teza da Evropa treba da pomogne Srbiji zato što Srbija ima problem. Zapad je taj koji na Balkanu ima problema”, pokušavao je Đinđić da svoju slabost pretvori u prednost, podsetivši još da “evropske zemlje u ovom regionu već godinama uz ogromne troškove drže desetine hiljada vojnika” i da “zapadni poreski obveznici plaćaju desetine milijardi dolara”, ali da “rešenja nema i strategije izlaza nema. Bilo bi mnogo bolje”, predlagao je Đinđić, “da se makar delić tog novca usmeri na ekonomsku obnovu i jačanje demokratskih snaga u regionu koje jedine mogu da doprinesu realizaciji izlazne strategije koja predstavlja – priključenje Balkana Evropi.” Naravno, nije Đinđić ni pomišljao da svu odgovornost svali na Evropu – naprotiv. Njegova poenta bila je da “u tom procesu Zapad i Balkan moraju da deluju partnerski”, ali da “trenutno takve saradnje nema”.
MAGIČNA REČ: Za Đinđića su “Srbija, Balkan i Evropa” bili jedna te ista tema. Tako je glasio i naslov članka istovremeno objavljenog u nemačkom časopisu SuedostEuropa i domaćoj Međunarodnoj politici. “Razvojem integracije Balkana i reformom”, pisao je Đinđić, možemo da se “približimo Evropskoj uniji” – tako što neće biti “velika razlika da li se neki posao sklopi u Srbiji, ili Hrvatskoj ili Rumuniji, Bugarskoj, Bosni ili se odmor provede u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj ili nekoj drugoj zemlji EU. To bi bio podvig veka. To je šansa koju prethodne generacije nisu imale. Uopšte, prvi put u istoriji postoji šansa da se balkanski region – centar potresa u Evropi – smiri. (...) Ako je propustimo, biće gore.” U tom kontekstu, kao neku vrstu integracionog međukoraka, pominjao je čak i stvaranje “balkanske unije, najpre na ekonomskom planu”. Jer, upozoravao je, “ne smemo da propustimo tu šansu. Za to nam je potrebna politička podrška Evrope, a mi ćemo se pobrinuti da u ovim balkanskim državama imamo jake snage koje bismo pokrenuli i unapredili taj proces”, zaključio je Đinđić.
Bio je svestan, naravno, da su te “jake snage” ustvari, prilično slabe. “Mi nismo Orijent”, ohrabrivao se, “mi smo za Evropu i Zapad” i “Evropa je naše rodno mesto”, ali je znao da smo se iz tog “rodnog mesta” odavno odselili. I da je šansa koja se u tom trenutku ukazala – koju smo, ne treba to bagatelisati, sami sebi stvorili – jedinstvena i da ćemo platiti visoku cenu ako je budemo propustili.
(Tekst je objavljen u beogradskom Novom magazinu)