Ipak je bilo tako još bolje…

Đavo je, kaže filozof Zoran Arsović, u načinu i zaista je tako. Kako sam završio tekst “Lakše se diše”, tekst o posvetama koje sam pronalazio na prvim stranicama knjigâ koje sam godinama kupovao - po buvljacima, u knjižarama, na internetu - i poslao ga urednici na dalje postupanje, tako mi jedan među malo preostalih dobavljača poslao poruku da je konačno našao ono za čime sam odavno tragao.

Glas naroda

Sat vremena kasnije u kafani mi je predao rijetko izdanje “Priča stepa i planina” kirgizijskog pisca Chingiza Aitmatova koje su 1978. godine objavili beogradski “Vuk Karadžić” i moskovski “Progres”. Aitmatova sam čitao u raznim izdanjima, ali ni u jednom izboru njegove proze nije bilo sve ono što me je njemu i privuklo. U ovome jeste: i “Džamilja”, i “Materinsko polje”, i “Prvi učitelj”, i “Zbogom, gusari”.

Tvrdi povez, narandžaste korice, 640 strana. U knjizi se nalazi čak i autorov predgovor “Beleške o sebi”, kao i njegova fotografija u zrelim godinama. Aitmatov je rođen 1928, a preminuo je 2008. godine. Njegova čitulja u New York Timesu ga je okarakterisala kao “komunističkog pisca čiji su romani i drame prije raspada Sovjetskog saveza davali glas narodu udaljene sovjetske republike Kirgizije” i da je “kasnije postao diplomata, prijatelj i savjetnik sovjetskog vođe Mihaila Gorbačova”.

Pismo iz januara 1947.

Knjiga koju sam dobio u kafani bila je “kao da je tek izašla ispod prese”. Nikakvih tragova prethodnih čitanja na njoj nije bilo. Ako ih je bilo, prijašnji čitaoci nisu pravili “uši” na dnu strane, niti su drvenom olovkom ili flomasterom podvlačili značajnije rečenice i bilježili impresije na marginama. U knjizi se nalazi i desetak ilustracija stanovitog I. Hajlova o kome je teško naći neki podatak. Nadao sam se da ću i u ovoj knjizi naći bar jednu ili dvije rečenice nečije posvete nekome, ali našao sam nešto još i bolje i dragocjenije.

Nisam knjigu čestito ni otvorio, a iz nje je ispao komad stare hartije. Hartija je žuta i na dva mjesta oprljena vatrom. U gornjem lijevom uglu nalazi se pečat Military censorship koji je zaveden pod numerom 2786. Pismo je u januaru 1947. godine, iz austrijskog gradića Gmundena, poslao Ezzo Roltinger. Depeša je upućena Nini, ali na papiru ne postoji nijedan jedini trag gdje je Nina živjela i na kojoj adresi joj je pismo uručeno.

Draga Nina-Nana, piše Ezzo, već davno je da sam primio sadniji pismo od Tebi. Kako si preživila vremena rata i prevrata? Šta radiš sada, kako Ti je i drugima, koji ja još poznam? Puno pitam na jedan put. Jesam bio u domovini kad se skrajilo rat. Hvala bogu sve je dobro prošlo. Svi smo zdravi koliko nismo bili već prije ranjeni. Sin mi je gubio još u januar 1945. desno oko. Ali ipak je bilo tako još bolje. Mnogo od onih mladih pali su u zadnji čas. Sada studira on u Graz na inženjer. Ja radim za jednu društvu za osiguranje. Žena još ima staru trgovinu, koja Ti znaš.

Dopisnica iz marta 1939.

Prilike života kod nas su vrlo teške. Sada makar ima dosta kruha. Ali masti i.t.d. ima tak malo, da skoro ne znaš kako kuhaš. Osim toga zima je jaka. Ugljen opet nema. Polovica vremena nemamo struju. Jutrom u pola osam svrši svetlo do večer u 18 sati. Tako vući se život polako dalje i sve nadamo da bude jeden put bolje. Često govorimo od Tebe i od Edia. Kako bi bilo da ne bi umro. Njega ne možemo zaboraviti, jer bio nam najbolji prijatelj.

Bog da, da razumiješ moja slaba jezik. Mnogo sam zaboravio, jer odje nemam mogućnosti da govorim Tvoj jezik. Jako bih nas veselili, ako Ti Bih dala odgovor. Makar da znam, da živiš. Mnogo Te pozdravi, tvoj Ezzo. I to je to. Tamo gdje piše ime pošiljaoca slova su vremenom okopnila, pa nije jasno da li je Ezzo Roltinger ili Rottinger, ali je jasno da je u Gmundenu živio na adresi Schlangstr br. 64. Ko je Ezzo? Ko je Nina? Šta je bilo s njima? Kada su se, gdje i kako upoznali? Da li je Nina ikada poslala odgovor?

Proveo sam sate nad ovim kratkim pismom zamišljajući Ezzov i Ninin roman. Nisam smislio ništa uzbudljivo, ali sam u tim maštarijama zaboravio na Aitmatovljevu knjigu. Kada sam je ponovo uzeo u ruke, krenuo sam iz stepe u stepu, a onda me, negdje na polovini “Prvog učitelja” u zasjedi sačekalo novo iznenađenje. Među stranicama se zaglavila dopisnica koju je 4. marta 1939. godine stanoviti Brano poslao gospođici Nini Popović koja je živjela u Banjoj Luci, u Ulici kralja Aleksandra 74.

Iz bolnice

Dopisnica koja na sebi ima pečat Kraljevine Jugoslavije poslana je iz Beograda; o tome svjedoče i mur i slika tadašnjeg Ministarstva saobraćaja. Brano piše iz bolnice i njegov rukopis je daleko teže rekonstruisati nego Ezzov. Italijan je, naime, pismo pisao na pisaćoj mašini, a Brano dopisnicu sitnim ćiriličnim pisanim slovima. Draga Nina, piše Brano, kako vidiš ja se osećam dobro, dok mogu da pišem. Od ponedeonika primaću “pneumotoraks, opet neko bodenje, ali sad u rebra. Sada se dobro osećam, dobro jedem, samo što je dosadno.

Moraću ovde biti najmanje još 20 dana. Novaca mi za sada ne treba. Ali možete da pošaljete Sanji, jer ona ipak troši na mene. Znaš, nije ni nama lako. Ne znam šta da radim sa školom, da li da dalje nastavljam. Kad izađem il bolnice ili ne? Kod nas je mnogo gradiva i biće mi teško postići ono što je već pređeno. Meni je, pravo da Ti kažem, žao napustiti, ali ako se mora, napustiću. Kaže mi Sanja da je mama htjela doći, šta je njoj, kao da sam na samrti. Ja mislim svakako kući na Uskrs. Čujem da se Savka udaje. Neka joj je sretna, a takođe i Zorici. Pozdravi sve kod kuće, Vasu i tamo njegove, i Tebe voli Brano.

Koliko je pneuomotoraksa u rebra primio Brano? Da li je Sanja dobila novac? Šta je bilo sa Savkinim, a šta sa Zoričinim brakom? Je li Brano nastavio školovanje i kakvu je diplomu na koncu dobio? Beskrajne su tajne provincijskih biblioteka, stoji na početku Basarine “Fame o biciklistima”. Ali, te su tajne tek žalosni plićak naspram tajni koje čuvaju pisma i dopisnice slučajno zatureni i zaglavljeni u knjigama koje godinama i decenijama niko ne čita.