Hoćeš ti sad stalno tako disati?

Nisam bio uzbuđen kao kada sam prvi put išao na pecanje, ali nisam bio ni potpuno spokojan. Znao sam da ćemo krenuti dva sata prije nego što svane i varao sam san kako sam znao da me ne bi nokautirao. U pola četiri ili četiri – jer uzbuđenje hoće da skrati ili da produži vrijeme – naređen je polazak. Prva tri kilometra ćemo preći u rashodovanom kombiju koji najviše liči na trokolicu pekamske braće, a nakon toga počinje uspon.

Prvi put

Nisam bio uzbuđen kao kada sam prvi put u vodu spustio plovak, ali nisu mi ni srce ni stomak bili do kraja umrtvljeni. Prvi put je prvi put, pa taman kada je i u trideset i devetoj godini. Pripremali su me mnogobrojnim pričama, a ja ni u jednu nisam vjerovao. Imao sam neke nade, imao sam čak i neke želje, ali ih nisam glasno ispovijedao. Ako bi se desila makar trećina onoga što sam sanjao, put bi bio opravdan. Moglo je da se desi sve, ali moglo je takođe da se ne desi ništa i bio sam voljan da ranim ustajanjem - a ja mrzim rana ustajanja – gatam i bacam mađije.

Nisam bio uzbuđen kao kada sam prvi put zagazio do kukova da bih otkačio meps sa podvodnog panja, ali lagao bih kao pas kada bih rekao da sam krenuo u mrak kao da idem do trgovine. Ne bi mi bilo svejedno da krenem u pô bijela dana tamo gdje sam krenuo, što bi rekao Pejaković, po božjoj pomrčini, ali nije majka kokoš rađala. Uzeo sam stvari i pošao za mojim vodičem koji će mi narednih pet-šest sati biti i otac i mati, i ujak i stric, i duhovnik i kafanski pobratim. Izašli smo iz kombija i krenuli ka “trešnji”, koja je i danju skrivena debelim prisojem.

Kada su mi pokazali kako se puca, jer ni to nisam radio u svome vijeku, bio je red da me povedu i u lov. Ribolovio sam uzduž i poprijeko u “danima jednocifrenih rođendana”, pecao sam na plovak, na vobler i na dubinku, izvlačio sam babuške, šarane i štuke, ali u lovu nisam bio niti jednom. Da stvar bude gora – po Slavoniji se lovilo taman koliko se i pecalo, no su meni uvijek gurali štap u ruke umjesto karabina. Fazana sam vidio koliko ti bog hoće, zeca jednom ili nijednom, a srndaća ili divljeg krmka ni na slici.

Lov možda jeste zabavna rabota,
ali samo u ravnici

Lovci, kao i drugi svijet, vole novajlije, jer pod a novajlijama možeš prodati šta hoćeš i pod be oni slušaju i kad niko drugi više ne sluša. Ponuđena su mi tri vodiča i ja sam - bog bi ga dragi znao zašto, u to doba on svakako nije u smjeni, ali zna se ko jeste - odabrao Kupu. I on je posadio stomačinu, pa sam računao da neću morati letati za njim po kosinama i jarugama, ali šta zna dijete šta je sto kila. Da sam znao ono što ću saznati pred zoru i malo nakon što svane - išao bih s Mitjom, pa taman cijeli dan po brdima skakali.

Kupa mi je rekao da ćemo ići na “trešnju” koja nije najbliža čeka, ali nije ni najdalja, i da obavezno ponesem presvlaku. Kakvu presvlaku, idemo na čeku, nećemo na Travnik silaziti? Kad konj pojuri u kuruze, dobije šta ga sljeduje. Svi lovci prevrnuše očima, nasmijaše se i oni koji love jednom godišnje i lijepo mi ponoviše da ponesem rezervnu potkošulju, rezervnu majicu, a bilo bi dobro da u ranac stavim i rezervne gaće. Pravio sam se kao da radim sve što mi je rečeno, ali u ranac nisam stavio ništa osim flaše vode i pljoske rakije.

Krenuli smo u nedoba. Kupa je grabio strminom, a ja sam ga svakim korakom sve više gubio. Nisam vidio kuda idem, nisam vidio po čemu gazim; čuo sam nekakav huk, ali nisam mogao da odredim odakle dolazi, da li mi je sa lijeve ili desne strane, a zapravo mi se činilo da je svuda oko mene. Ja u prvu, Kupa u treću; ja u drugu, Kupa u četvrtu; ja iz druge nisam mogao dalje, Kupa u petu. Stomak vaistinu nije garancija manjka radišnosti. Nakon sat vremena patnje, muke, krvi i znoja stigli smo na čeku.

Kupa se namjestio u jedan ćošak, ja u drugi. U pet rečenica mi je objasnio sve što je mislio da bih trebalo da znam i onda je zaćutao. Buljio sam u mrak koji je počeo da nestaje, ali sem trave i drveća nisam vidio ništa. Ni ježa, ni zeca, ni da palacne guja, što bi rekao moj prijatelj Mirko Vuković; ništa sem tišine i Kupinog upornog ćutanja. Čeka je udobna taman koliko i čamac, što će reći da za one sa povećim stomakom i kratkim nogama nije udobna nikako, pa sam počeo da se meškoljim i da malo “glasnije” dišem.

Divljači nema

- Hoćeš ti sad stalno tako disati - upita me moj izabrani lovac i zakrenu se na drugu stranu. Sa naoružanim ljudima se ne raspravlja. Svedoh disanje na minimum. Povremeno bih, kroz rukav duksa, dao oduška plućima, ali i to u samrtnom strahu. Ubistvo u lovu ionako ne podliježe zakonu, a mene je svakako lako zamijeniti za vepra ili međeda. Zlo je veliko: divljači nema na vidiku, Kupa je ljut što će kući bez rogova, meni se diše, puše i kašlje, a ne smijem. I zaista: čekali smo četiri sata i mogli smo još četrdeset i četiri, ama se ništa ne bi pojavilo.

Kada smo krenuli nazad, vidio sam kuda sam noću prošao i lijepo mi nije bilo dobro. To su neki surduci i klanci, koza i šejtan da noge polome, i otkud ja još među živima nikako mi nije jasno. No dobro, pretekao sam, vratio sam se natopljen poput sunđera i valjalo mi je da polako sabiram utiske dok se sušim i dolazim sebi. Lov možda jeste zabavna rabota, ali samo u ravnici. Po brdima i planinama to je spartanska avantura u kojoj slabi ginu na sedmom koraku. Ja sam preživio samo da bih ovo zapisao. Ne znam šta je gore: uspon po noći, kvrčenje na čeki ili spust tromog i drvenog tijela. Pakao zaista ima mnoge krugove. Koliko je ljepše uz vatru i za stolom dok Čkalja prima aduta “na moranju”, a ja u rukama držim četiri keca…