Dok odjekuje zvuk tišine: O slobodi, demokratiji i... herojima današnjice

Sloboda je jedna od najznačajnijih univerzalnih moralnih kategorija. Pored umnih sposobnosti, ono što čoveka razlikuje od drugih živih bića i čini ličnošću je snaga volje, sposobnost da oseća i potreba da bude slobodan. Sloboda ne bi smela da bude ograničena voljom i slobodom drugih ljudi, ali ni da umanjuje i ograničava ničiju slobodu. Ipak, od prvih ljudskih zajednica, pa sve do današnjih dana, različite društvene zajednice i društveni sistemi ugrožavali su ljudska prava i slobode, kako članova svoje zajednice, tako i drugih ljudi.

Demokratija je ideal

U istoriji ljudskog društva svaka epoha, društvena zajednica i svaki od pojedinaca imali su sopstvenu viziju i shvatanje slobode, a svima je zajedničko da se težnja za slobodom pokazala kao pokretačka snaga tog doba i generacije. Istorija takođe ukazuje da su oni koji su se borili za slobodu često smatrali slobodu svojom tekovinom i privilegijom, pa su pobednici nastojali da slobodu zadrže samo za sebe i da je uskrate drugima. To im je obično uspevalo, ali je bilo neodrživo i pre ili kasnije vodilo je ka borbama za slobodu potlačenih. Ovaj ciklus odvija se od prvih ljudskih zajednica, kroz sve epohe i društvene sisteme, sve do danas.

Ključno je pitanje šta se danas, u uslovima neimaštine većinske svetske populacije i enormnog bogatstva, moći i uticaja malog broja ljudi, podrazumeva pod slobodom. Dok velike i moćne zemlje vode geopolitičke i geostrateške igre, male i nerazvijene zemlje su sve siromašnije, zaduženije i zavisnije. Sličan je položaj i pojedinaca u savremenom društvu, bilo da žive u bogatim i razvijenim zemljama, ili onim malim i nerazvijenim. Većinska svetska populacija je siromašna, potlačena i obespravljena. Sloboda je zato postala jedna od najčešće pominjanih, ali i najupitnijih tekovina savremene civilizacije.

U doba snažnog tehničko-tehnološkog napretka, ali i brojnih ekonomskih i političkih kriza, danas bi u različitim zemljama i sopstvenom okruženju dobili mnoštvo različitih odgovora na pitanje šta je sloboda. Odgovori bi bili u skladu sa usvojenim sistemom vrednosti sagovornika, njegovim društvenim okruženjem, obrazovanjem, iskustvima, godinama, polom, zanimanjem, socijalnim poreklom i slično.

Kad se u savremenom društvu govori o slobodi, ličnoj i zajedničkoj, podrazumevaju se slobode koje su vezane za demokratski sistem. Ipak, demokratija je samo ideal u savremenom društvu, dobro zamišljen, ali u društveno-političkoj stvarnosti teško ostvariv sistem, koji zemlje u svetu danas različito primenjuju. Mnoge države koje su se Ustavom proglasile za demokratske, u suštini to nisu, pa su danas mnogi pojedinci i društvene grupe u većini zemalja prinuđeni da brane fundamentalne slobode kao što su: sloboda mišljenja, sloboda govora, sloboda izbora, sloboda udruživanja, sloboda kretanja…

Kad je naš region u pitanju, može se reći da je ugrožen niz fundamentalnih sloboda građana koje su im garantovane ustavom. Duboka društveno-politička i ekonomska kriza, raslojavanje društva na ekstremno bogatu manjinu i osiromašenu većinu, zloupotreba vlasti, moći i represija vladajućih elita nad građanima u regionu traju već decenijama. Paralelno se odvija i dezintegracija društva po raznim osnovama: nacionalnoj, verskoj, stranačkoj, klasnoj... Narod je nezadovoljan, apatičan, obespravljen, zabrinut za svoju bezbednost, perspektivu i egzistenciju.

Odjekuje svih prethodnih dana zvuk tišine u preko 150 gradova u Srbiji. Petnaest minuta za petnaest žrtava korupcije, nepravde, bahatosti i pohlepe vladajućih struktura u državi koja sve više teži ka diktatorskom režimu. Stotine hiljada ljudi, zajedno sa studentima i profesorima, u znak protesta svaki dan mirno stoje na ulici i ćute, pa onda sa transparentima satima u protestnoj šetnji uzvikuju parole. U mirnim protestima traže samo da institucije obavljaju svoj posao. Traže istinu, doslednu primenu zakona i jednakost pred zakonom za sve. Žele da žive u funkciionalnom i pravednom društvenom sistemu. Traže slobodu za sebe i sve koji trpe pritiske, nasilje i nepravdu od bahate i pohlepne korumpirane piramide vladajućih struktura.

Nema odgovora na njihove zahteve. Ćute o tome institucije u Srbiji, ćute i zarobljeni mediji sa nacionalnom frekvencijom. Ćute o protestima u Srbiji i međunarodne institucije i međunarodna zajednica. Tek sad, nakon protesta naše dijaspore širom sveta, pojedini mediji počinju da izveštavaju da se u Srbiji dešavaju protesti.

Još davne 1805. godine Božidar Grujević, doktor pravnih nauka, napisao je u dokumentu “Slovo o slobodi” da je osnov svake slobode pravedan zakon. Zakon je temelj svakog duštva, osnov za primenu zakona su razum i pravda, a tamo gde nema iste pravde i zakona za sve, nema ni slobode ni sigurnosti. Sve navedeno u dokumentu od pre 220 godina aktuelno je i danas ne samo u Srbiji već i u celom našem regionu.

Do devedesetih godina prošlog veka narodi koji žive u ovom regionu imali su sasvim drugačiju percepciju o sebi, svojoj zemlji i društvu. Rat je uz brojne ljudske žrtve naneo veliku materijalnu štetu, a celom društvu, izlagajući ga raznim etičkim i egzistencijalnim iskušenjima, doneo je suštinske društvene promene i kod mnogih izazvao duboki moralni i duhovni pad. Rat je prestao, ali su sve do danas opstale etnonacionalne politike koje održavaju međunacionalne tenzije i parališu ljudski um i duh. Opstalo je zlo koje tinja i koje stalno potpiruju agresivni nacionalistički narativi etničkih vođa, kako političara iz vlasti, tako i većine iz opozicije. Verske institucije, koje bi trebale da budu u funkciji duhovnog prosvećivanja vernika, često se služe sličnim narativima. Umesto duhovnim, one se često bave svetovnim pitanjima, pružajući podršku vladajućim strukturama koje im omogućavaju društvenu ulogu moralnog autoriteta, povlašćen status i brojne privilegije. Ljudske slobode, kritičko razmišljanje i pravo na sopstveno mišljenje vernika na taj način su dodatno ograničeni.

Pripadati samo svom plemenu ne podrazumeva slobodu za većinski narod, a pogotovo ne znači slobodu za one koji ne pripadaju većinskom narodu, niti za one koji kritički razmišljaju. Nije sloboda ni život u strahu od onih “drugih”, što većinskom narodu konstantno nameću etnonacionalne politike vladajućih stranaka. Etnonacionalistički narativi su samo fasada koja služi da sakrije pohlepnu piramidu interesno povezanih vladajućih struktura i njihovih pristalica, sačinjenu od onih najmoćnijih, do onih koji ih podržavaju zbog svojih očekivanja i sitnih interesa. Takvi narativi skrivaju težnju da se vlada strahom, nasiljem i ucenama i u društvu neguje poltronstvo, podaništvo i sebičnost, a nedostatak kritičkog mišljenja, tolerancije, empatije i solidarnosti garantuje im da neće biti otpora njihovom opstanku na vlasti.

Nekom ko ovaj region posmatra sa strane izgleda istovremeno komično i apsurdno kako se između sebe godinama nadmudrujemo oko nekih nacionalnih interesa, dok svojim vođama i političkim elitama omogućavamo neograničeno bogaćenje i služimo kao pokriće za nerad, neodgovornost i korupciju. Danas zbog toga građani žive u podeljenim društvima, kao podanici svojih etničkih i verskih vođa. Gde je tu sloboda?

Heroji današnjice

Narodi Bosne i Hercegovine su tako postali taoci mitsko-etnonacionalističkih politika svojih vođa i njihovih sledbenika, zbog čega deluje kao da, zarobljeni u prošlosti, nisu u stanju da realno sagledaju svoju poziciju u savremenom okruženju, odbace prevaziđene podele i okrenu se izgradnji pravednog društva, odbacivanju predrasuda, uspostavljanju konstuktivne saradnje, međusobne komunikacije i rešavanju sopstvenih životnih problema.

Ključno je pitanje kako pokrenuti građane da za sebe ostvare slobodu i bolji život. Kako narodu kojem je Ustavom zagarantovana sloboda u svim oblicima, a pojedinim zakonima ograničena sloboda govora, pravo da budu birani, pravo na dostojanstven život... kao što su mu i mnoge druge slobode ograničene u društvenoj praksi, objasniti da se mora izboriti za sva svoja prava i slobodu? Kako narodu podeljenom manipulacijama, mitovima i nevidljivim granicama dokazati ono što i sam vidi, a ne želi da prizna? Nadajmo se da će se talas građanskog otpora i kritičkog promišljanja slobodomislećih ljudi u ambijentu solidarnosti, empatije i zajedništva, koji je zavladao u Srbiji, proširiti svim našim prostorima u kojima su nefunkcionalne institucije zarobljene od strane pohlepnih i koruptivnih vladajućih struktura.

Kroz istoriju je bilo malo ljudi koji su imali dovoljno smelosti da iskažu svoje kritičko mišljenje o društvenoj problematici i da dosledno u javnosti zastupaju svoje stavove. Oni su često osuđivani od verskih institucija, izolovani iz društvenog života, a od vlasti su bivali kažnjavani, zatvarani, čak i ubijani. Slobodomisleći ljudi su i danas u našem okruženju izloženi raznim formama pritisaka i nasilja, pa su uz različita etiketiranja izolovani iz društvene zajednice, neshvaćeni i osuđeni na osamu. Ako uprkos tome ostanu dosledni svojim stavovima, to su heroji današnjice, jedina svetlost i nada u bolje sutra za sve narode na ovim prostorima. Običan čovek je nezadovoljan, ali nije spreman niti dovoljno slobodan da prihvati njihove dobre ideje, konstruktivnu kritiku, niti svoju ulogu u procesu promena. On još ne shvata da mora biti učesnik, a ne samo posmatrač tih promena, da se i on mora menjati, te da mora prevazići sopstvene slabosti, strahove, predrasude i učiniti taj napor za sebe, svoju decu i društvo u celini da bi se izborio za slobodu i bolju perspektivu.

Studenti u Srbiji nam svojim načinom delovanja pokazuju kako se bori za slobodu, pravdu i dostojanstven život. Pokazuju nam kako uporni, solidarni i dosledni postižu sve veće uspehe i dobijaju sve masovniju domaću i međunarodnu podršku. Hoćemo li i dalje ćutati, trpeti i verovati onima koji su nas bezbroj puta u svemu izneverili? Naši mnogobrojni problemi se neće rešiti sami od sebe, niti treba očekivati da će ih umesto nas rešiti neko drugi. Sve dok se ne okrenemo jedni drugima, u različitostima potražimo prednosti i dok ne izaberemo između sebe moralne, vredne, stručne i odgovorne ljude koji će nas voditi, ne možemo ni očekivati da nam bude bolje.