Djelovanje slobodomislećih ljudi u savremenom svijetu

Živimo u doba brzih promena i kompleksnih društveno-ekonomskih i političkih odnosa na lokalnom i globalnom planu. U svakodnevnoj poplavi različitih, često i kontradiktornih informacija, sve je veći pritisak na ljude da se misli brzo i efikasno, a zbog mnoštva informacija lako je izgubiti iz vida celovitu sliku dešavanja i suštinu procesa koji posredno ili neposredno utiču na našu stvarnost.

Savjest društva

U savremenom svetu razlozi za to su brojni. U pogledu informacija koje su dostupne javnosti, društvo je danas umreženo savremenim sredstvima komunikacije koja su rezultat dosadašnjih naučno-tehnoloških dostignuća, ali je i obogaćeno brojnim inovacijama, pa od ljudi, pored kritičkog razmišljanja, zahteva sve veći nivo znanja i stalno praćenje savremenih tokova. To u nedovoljno informisanom, obrazovanom i slobodnom društvu, daje prostora manipulacijama i različitim dezinformacijama da deluju na javno mnenje, a dugotrajnom zloupotrebom informativnog prostora da štetno deluju i na društvenu svest. U manjoj ili većoj meri, zavisno od stepena zastupljenosti kritičkog razmišljanja, poštovanja prava i sloboda, kao i stepena obrazovanja populacije, to predstavlja sve veći problem svih savremenih društava u svetu.

Da bi se kreirala konstruktivna društvena svest i ostvario progres u savremenom društvu, danas, više nego ikad, dolazi do izražaja primarni društveni značaj slobodomislećih ljudi. Njihova snaga je u hrabrosti da, stalno razmišljajući, ne pristaju na gotove odgovore, te da stalno preispituju sve, pa i vlastite stavove. Oni biraju slobodu, odgovornost prema društvu, istinu i lični integritet umesto udobnosti, privilegija i pristajanja na kompromise. Jedan od takvih ljudi sa naših prostora je bio i prof. dr. Željko Šain, za kojeg je Mustafa ef. Spahić napisao: “Sve što je radio i činio u životu bilo je u skladu Aristotelove definicije pravde. Pravda je vrlina i vrijednost u kojoj je tuđa, a ne moja dobrobit.”

U raznim vremenima i uslovima, oduvek je kroz ljudsku istoriju bilo slobodomislećih ljudi koji su, bez obzira na posledice, javno iznosili svoja razmišljanja i stavove zasnovane na argumentima i činjenicama. Oni su oduvek bili savest društva i jedan od najvažnijih pokretača društvenih promena. Mnogi od njih su bili progonjeni, mučeni, izolovani ili pogubljeni, a neki od njih su svojim mislima i rečima obeležili istorijske epohe ili svoje civilizacije.

Kao ljudi koji kritički razmišljaju, sumnjaju u ono što im se servira kao “opšta istina” i bez ustezanja iznose svoje stavove u javnosti, uvek su bili opasni po vladajuće strukture, bilo da su državne ili verske institucije, pošto su se činjenicama i logikom suprotstavljali raznim dogmama, mitovima, manipulativnim radnjama i informacijama, kao i svim vidovima sistemskih i društvenih devijacija. Zbog toga su se sve vlasti trudile da ih raznim metodama ućutkaju, izoluju i isključe iz društvenog života.

Polazeći uvek od stava da ništa nije tako dobro da ne bi moglo biti bolje, na vlast gledaju kao na nešto prolazno i smenjivo, a na društvo kao na živi organizam u kojem se odnosi moraju menjati i dograđivati prema ambijentu i okolnostima. Zagovaraju univerzalnost ljudskih prava, demokratiju i slobodu. Bez pompe i želje da zbog svoje orijentacije izazovu divljenje i poštovanje drugih, ne pristaju da budu vođeni opštim mišljenjem, već preispituju, proveravaju i grade sopstveno mišljenje, makar ono bilo suprotno većinskom i nepopularno.

Verujući u moć istine, oni ne odustaju da činjenicama i argumentima razbijaju predrasude, mitove, duboko ukorenjene zablude i tabue. Često su to ljudi koji ne robuju pripadnosti različitim grupama već pokušavaju da razumeju suštinu, pa argumentovano nastoje da povezuju različitosti, čime otvaraju prostor za dijalog i nove perspektive. U vremenu konformizma tako odolevaju pritisku da se “uklope”, boreći se protiv kolektivnog straha koji nameće ukupan društveni ambijent.

Za razliku od disidenata, koji su odlučili da svoju misao pretvore u javni čin otpora i koji deluju protiv konkretnog sistema vlasti, političkog, ideološkog ili institucionalnog, suprotstavljajući se režimu, kršenju prava, represiji i nepravdama, otpor slobodomislećeg čoveka nije samo politički, nego je otpor protiv svake dogme, društvene anomalije, većinskih narativa, uniformisanih misli i slepe vernosti. Kada se te dve uloge spoje u jednoj osobi, tada nastaju oni retki pojedinci koji menjaju tok istorije.

I u savremenom svetu, gde preovlađuje trend uniformisanih šablona i populističkih misli, slobodomisleći ljudi su izolovani i retki. Njihova snaga je u hrabrosti da, stalno razmišljajući, ne pristaju na gotove odgovore, da stalno preispituju sve, pa i vlastite stavove. Njihova borba je uvek individualna, a njihovi stavovi i kritičko promišljanje mnogima ne odgovaraju. Zbog nerazumevanja sredine pod uticajem aktuelnih politika, u narodu se često proglašavaju buntovnicima, čudacima, te umišljenim, neprilagođenim i prepotentnim ljudima. Iako su malobrojni, oni ipak svojim delovanjem, mišlju i rečju razbijaju okoštale ustaljene društvene tokove, utičući na pojedince i društvo, pa su smetnja svima. Ne voli ih vlast, ali ni opozicija, a ne prihvata ih ni narod.

Oni javno analiziraju realnost svog društva, ali sve to preko masovnih medija rade i neki intelektualci koji se oslanjaju na sistemske obrasce i/ili koji rade za vlast, dajući komentare koji odgovaraju vlastima. Manipulišući argumentima i činjenicama slobodomislećih ljudi, oni razvodne ideju, otupljuju njenu oštricu i obesmisle je, ne propuštajući priliku da ih omalovažavaju, te da tako opravdaju nedostatak masovnog otpora prema postojećem stanju u društvu. Tako zbunjuju narod kojem tada deluje da su slobodomisleći ljudi nerealni i da su izvan vremena i prostora u kojem žive. Pri tome, običan čovek, opterećen svakodnevnom borbom za egzistenciju, iako priznaje da mu nije dobro, nije spreman da prihvati nove ideje, da rizikuje trenutnu poziciju, niti da se odrekne kratkoročnih sitnih interesa. Obično sasluša, oceni da su to odlične ideje, pa usledi sumnjičavo pitanje kako i sa kim se to može realizovati... Niti je svestan, niti ima volju da učini napor koji mu donosi slobodu, bolji život i sigurniju perspektivu. On ne želi da se žrtvuje i ne razmišlja kako upravo on, zajedno sa svima ostalima treba da se menja da bi došlo do društvenih promena.

Danas, kad u svetu dominiraju vlasti koje na razne načine izigravaju zakone, guše demokratiju, ljudska prava i slobode, a u stalnom porastu je broj autoritarnih režima koji kontrolišu sve u društvu, gotovo da nema slobodnih ideja i kreativne politike. Kao produžena ruka svake vladajuće politike postoje razni podobni intelektualci i “eksperti”, ljudi koji zbog svojih pozicija i lične koristi stvaraju opasan privid društvene slobode i demokratije, zloupotrebljavaju nacionalnu prošlost, manipulišu mitovima, ponekad “kritikuju” vlast, ali istovremeno odbacuju sve kreativne ideje i kritike, omalovažavajući sve ljude koji kritički razmišljaju. Kod nas su posebno pogubne bile posledice takvog njihovog delovanja pri raspadu Jugoslavije 90-ih prošlog veka. I danas mnogi od njih traže ispravljanje “istorijskih nepravdi” iz bliže i dalje prošlosti, a svojim populističkim stavovima i agresivnom nacionalističkom retorikom narod usmeravaju ka novim tenzijama i konfliktima.

U svim sferama društveno-ekonomskog života jedne zajednice, bilo da su u pitanju obrazovanje, kultura, ekonomija, sport... danas postoje mnogi stručni i dobronamerni ljudi koji ukazuju na različite probleme i slabosti u svojim strukama i okruženju. Ipak, zbog raznih pritisaka, te zbog svoje nesigurne i neobezbeđene egzistencije, većina njih nije spremna niti dovoljno slobodna da se suprotstavi armiji podobnih i povlašćenih “stručnjaka”, koji su dobro plaćeni od strane vlasti i koji, ako im se usprotive, na sve načine nastoje da obesmisle i obezvrede njihov rad.

Još je George Orwell u romanu “1984” ukazivao da “partiju ne zanima otvoreni čin... mi se ne zaustavljamo na tome da uništavamo svoje protivnike: mi ih mijenjamo”. To nije neuobičajeno ni na našim prostorima gde sam, pre skoro šest decenija, prilikom iznošenja primedbi na rad najodgovornijih ljudi posle Maspoka, od predsednice CK Hrvatske Milke Planinc dobio odgovor: “Primila sam k znanju tvoja zapažanja o društvu. Hrabar si i dobro uočavaš društvene probleme, ali moraš da znaš da ovo vreme nije za ljude takvog profila. Nama su sada potrebni ljudi koji izvršavaju postavljene zadatke ne pitajući zašto.” Dakle, ovde je reč o bespogovornom izvršavanju i upravljanju ljudima kontrolom misli, ispraznim frazama i jezikom kao političkim sredstvom, kako bi se u željenom pravcu uobličila društvena svest i svest pojedinca.

Sličan efekat se postiže i danas uniformisanjem misli, kao zadatkom modernog doba. To je idealan prostor na kojem kritičkim razmišljanjem, rečima i idejama može da se utiče na vlast, opoziciju i narod. Zato su slobodomisleći ljudi najmoćnija snaga koja im se može suprotstaviti. Dok se vlast apsolutističkim metodama bori da opstane, a opozicija se obično za vlast bori samo kritikom vladajućih, svi bez novih ideja i programa, narod to vidi, obično ih kritikuje, ali uvek ponavlja istu grešku birajući jedne ili druge. Za to vreme ideje slobodomislećih ljudi ostaju u krugu rasprava manjih grupa ljudi, potisnute uobičajenim izbornim folklorom, praznim frazama i lažnim obećanjima.

U savremenom dobu punom moralnih izazova i ideoloških manipulacija, slobodomisleći ljudi su retki, a intelektualci koji ostanu verni toj slobodi još su ređi. Mnogi savremeni intelektualci su obrazovani i poznati, ali više nisu slobodomisleći niti su intelektualci u etičkom smislu. Tako danas intelektualci sa titulama i zvanjima koji se ne drže etičkog kodeksa postaju servis moćnika, a slobodnomisleći ljudi, sa ili bez titula, ostajući usamljeni, čuvaju dostojanstvo, vrednost i smisao pravde, istine i morala.

Ambicija slobodomislećih ljudi nije da budu vođe masama već da ih navedu na razmišljanje i na ličnu odgovornost. Upravo takvi, slobodomisleći ljudi su potrebni savremenom svetu punom pretnji i izazova. Oni nisu protiv društva u kojem žive nego su društveni korektiv, test njegove zrelosti i snage da odoli etičkim iskušenjima, društvenim pritiscima, ideološkim šablonima, “globalnim istinama” i da se uprkos njima izbori za istinsku slobodu i bolju budućnost. Istorija svedoči da su upravo takvi pojedinci menjali tokove istorije. Bivali su ignorisani i odbačeni od svojih savremenika, a prihvaćeni od novih generacija kad su vreme i događaji opravdali njihove ideje i stavove.

Upornost i iskrenost

Akademik prof. dr. sc. Slavo Kukić, kao primer slobodomislećeg čoveka, koji je u svemu ostao dosledan i veran svojim idealima, u nekoliko rečenica je to pojasnio: “...od aplauza svjetine puno je važnija svijest da si, ono što si tijekom života radio, činio, ne zbog sebe, nego zbog ljudskog roda – i zbog društva jednakih mogućnosti, više pravde, većeg razumijevanja i poštovanja, veće solidarnosti... I svijest o tome će, prije ili kasnije, postati opće dobro – kod onih koji mu danas ne aplaudiraju podjednako kao i kod onih koji ga neizmjerno poštuju.”

U savremenom svetu slobodomisleći čovek je možda ređi i tiši nego ranije, ali nije nestao. Takvi ljudi nisu nužno poznati široj javnosti, ali su prepoznatljivi po tome što ne menjaju svet tražeći javna priznanja i popularnost, već to čine upornošću da ostanu iskreni, čak i kad to deluje uzaludno. Oni ne traže potvrdu mase, već se trude da mislima i delima opravdaju svoje postojanje i da u turbulentnoj stvarnosti pronađu sopstveni smisao. Njihovo prisustvo je dokaz da i u društvima punim predrasuda i pritisaka postoji nešto što se ne može ugušiti - misao koja se ne pokorava.

Za kraj, setimo se reči Janka Miljanova: “Čovek vredi onoliko koliko može svakome reći ono što misli” i potražimo među sobom slobodomisleće ljude kojima su etički kodeksi imperativ, univerzalne vrednosti vodilje, a opšta dobrobit na prvom mestu, da bi nam svima u budućnosti bilo bolje.