Da li je Bog stvorio čovjeka ili čovjek bogove?

Da li smo bogove izmislili kako bismo našim životima dali svrhovitost? Kakva je božja, a kakva ljudska priroda? Da li je svet svoren iz svetlosti ili tame? Haosa ili praznine? Da li je Bog stvorio čoveka, ili čovek bogove? Samo su neka od pitanja kojima se bavi Adnadin Jašarević u zbirci priča “Triglavov kompleks”.

Iako zbirka spada u žanr fantastike, priče pripadaju različitim podžanrovima. Čitalac u njima može prepoznati elemente epske, mračne, superherojske fantastike, zatim elemente bajki i narodnih predanja, savremenu i srednjovekovnu fantastiku, naučnu fantastiku…

Brzi kurs iz mitologije

Priče Adnadina Jašarevića, njih ukupno osamnaest, obiluju mnoštvom statičnih i dinamičnih motiva. Osim osnovnih, a to su motiv boga i motiv čoveka, Adnadin Jašarević se u građenju priča koristi i drugim motivima: motivom ljubavi, prijateljstva, vere, ideologije, odanosti, pokornosti, stvaranja i razaranja sveta, zatim motivom borbe čoveka za opstanak i mnogim drugima, kako bi ih poput cigli u temelje kuće/priče utkao, ne bi li čitaocu ponudio složenu i sigurnu građevinu.

Osim što su u pričama stari i novi bogovi iz različitih vremenskih perioda, podneblja i kulura, svi oni se mogu grupisati u jednu celinu, u sveti spis za čitaoce znalce, ali i one koji će čitajući Jašarevićevu prozu to nesumnjivo postati (jer zbirka koja je pred čitaocem može se shvatiti i kao “brzi kurs iz mitologije”, pritom nipošto oskudan, već esencijalno sažet i time bogat), u kom pisac odgoneta kada su se i kako bogovi rodili, zašto ih je čovek stvorio, na koji način ih obožavao i klanjao im se, a onda te iste zatočio, prognao i na kraju ubio.

Pisac je osim starih, u “Triglavovom kompleksu” predstavio i nove bogove, u najmanju ruku neobične, takve da ih na prvo čitanje ne biste mogli takvim nazvati, ali onda, kada pročitano poput sažvakanih zalogaja svarite, shvatite kako su to ne samo bogovi već čitave nove religije kojima savremeni čovek služi i kojima je zamenio stare bogove. E to je već posebna priča koja zaslužuje više pažnje.

Starih je bogova u Jašarevićevoj zbirci iz mnogih mitologija: keltske, helenske, germanske, nordijske, slovenske… Od Haosa, Odina, Triglava, Odiseja, Dionisa, do Svebora, Badnjaka i Zmajeva. I o svima je pisac ispleo nove priče, uzimajući mit samo kao potku oko koje je tkao nove šare i slike, katkad začuđujuće, ponekad tajanstvene, a opet uzbudljive i pomalo stravne, taman takve da čitaoca drže na kratkom užetu.

O prirodi čoveka Jašarević govori: “Ništa ne znaš o čovjeku dok se ne usereš”, niti o “čovjekovoj uzvišenoj prirodi” koja je obojena glađu za smrću i uništavanjem. Ili: “Čovjeku niti jedan Bog ne pristaje… Nije da mu ne treba. Treba, ali nikako da ga nađe”, a sve kako bi ispunio veliku glad zvanu praznina. Čovek čitavog života nastoji popuniti tu prazninu. Nekome uspe, a nekome ne…

Čovek nije ništa drugo do haos, senovita oblast mase i energije... Iz smrti i ništavila postao, u smrt i ništavilo se vraća. Vreme koje na zemlji provede, čovek sam bira kako će proživeti. I koliko god da vremena prošlo, čovekova priroda se nije promenila, od postanka sveta pa do danas. Pisac zaključuje: “Bog je digao ruke od njega.” I kako nema takvog boga “koji će njegovo veličanstvo čovjeka osloboditi grijeha”. I stoga potreba da stvori boga koji mu je potreban da okaje grehe, ali samo da bi iznova i iznova mogao ubijati i uništavati…

Ali kako nije sve tako crno, Jašarević čitaocu daje slabašnu, ali ipak nadu, poput svetla koje tinja u mračnom tunelu. Šta je običnom, malom čoveku iz naroda preostalo osim da se kao za slamku drži za sopstveni život, jer ništa drugo zapravo i nije u njegovoj moći. Osim, naravno, ako nije reč o drugoj vrsti ljudi, recimo o sanjačima. Adnadin Jašarević u nekoliko navrata opisuje sanjača, čoveka koji stvara nove svetove, a to je svakako umetnik. Stoga ne čudi što je u zbirci naveo nekoliko omiljenih pisaca: Georgea Martina, Patricka McGratha, Mary Shelley, Karela Čapeka, Georgea Orwella, ali i reditelja čuvenih SF filmova poput “Odiseje 2001”, “Solarisa” i “Terminatora”, pa čak i omiljenog crtanog junaka profesora Baltazara.

Za pisca, mit je idealno ogledalo ljudskog života i nepresušan izvor kojim se napaja čovečanstvo. U osami, umobolnici, među ljudima, u svemiru, umetnik će uvek pronaći ogledalo u kom će videti ne samo svoj lik, već čitave stare/nove svetove i ponovo ih izgraditi.

Čovek sanjač je najpribližniji Bogu stvaraocu, jer “…čovjek na tanahnoj granici između tvari i ništavila u stanju je poroditi čitave svjetove”. Stoga je Jašarevićev moderni Robinzon stvorio svoj Rajski planet. I tako su zapravo nastali mitovi i legende jer su se kazivali, jer su se priče pričale i u njima stvarali čitavi svetovi. Stoga, poručuje Jašarević, ne sme ponestati sanjača, jer dok je njih, biće i priča, a dok je priča, biće i života: “Gdje se priča ne krije ni života nije…”

Novac, pornografija, politika

Novi bogovi Adnadina Jašarevića nisu neki moderni, fensi likovi, iliti kipovi kojima se savremeni čovek klanja. Čitaoc ih neće pronaći na svetim mestima, niti ih prepoznati u svoj njihovoj raskoši, zapravo stravi. Novi su bogovi tihi, neprimetni. Serviraju se na zalogaje, pažljivo, mrvu po mrvu, taman da čovek i ne primeti kako je opijen, bolje rečeno otrovan novom religijom. Nova božanstva su novac, utroba, pornografija, politika… Novo božanstvo je čovek, sa svim njegovim slabostima koje njime vladaju. A čovekom najuspešnije vlada utroba: hranjenje, varenje i izmetanje i glad, tačnije, praznina koju valja ispuniti.

I ako se sve na ovom svetu kao u palindromu ponavlja, ako je, kako Duško Radović kaže, na kraju novi početak, zašto da taj novi početak ne bude ponovo reč, ali ona koja se peva? Ta je u poslednjoj priči u Davida, ali ne Mojsijevog, već Davida Bowieja, koji čitaocu poručuje da će novi Bog doći sa zvezda i kao u bajci, novom Bogu će se deca radovati, njime biti opijena i zanesena, ali ne u razaranju, već u igri koja nije ništa drugo nego čist stvaralački čin. Neka deca stvore novi, vrli svet, poručuje pisac.

I kao alfa i omega, a zapravo ponovo alfa, Adnadin Jašarević na kraju knjige zapisuje novi početak. A kakav će on biti, ostaje na čitaocu da sam zaključi, biće prema sopstvenoj prirodi, baš kao što čovek prema liku svom Boga stvara...