Bosna i Hercegovina, zemlja političkih apsurda

Bosna i Hercegovina je prelepa zemlja, sa bogatim kulturnim nasleđem, raznovrsnim prirodnim resursima i povoljnim klimatskim uslovima. Činjenica da je Bosna i Hercegovina bogata zemlja, a siromašna država, ukazuje da raznovrsne društveno-ekonomske krize u kojima se nalazi nisu posledica nepovoljnih prirodnih okolnosti, već su proizvod političkih nestabilnosti koje etnonacionalističke vladajuće politike kreiraju kako bi se održale na vlasti. To istovremeno ukazuje i na činjenicu da u Bosni i Hercegovini nema istinskih lidera sa vizijom, odgovornošću i autoritetom koji rade u korist države i svih naroda koji u njoj žive.

Inatne politike i konflikti

U savremenom svetu je uobičajeno da politiku kreiraju i u vlasti učestvuju ljudi koji su se dokazali u sopstvenoj struci, istakli svojim odnosom prema ljudima, obavezama i poslu, odnosno uspešni ljudi iza kojih stoje dela. Nasuprot tome, kod nas je na političkoj sceni mali broj ljudi sa takvim kvalifikacijama, osobinama i dostignućima, a politikom se bave mnogi stranački kadrovi neadekvatnog stručnog i ličnog profila, često i oni čije je to prvo i/ili jedino profesionalno angažovanje do penzije. Pored toga, već skoro tri decenije su kod nas na političkoj sceni jedino “legitimni predstavnici konstitutivnih naroda”, a politički lideri vladajućih stranaka se ponašaju kao vladari svojih etničkih skupina u okviru svojih etničkih teritorija.

Oni su nedodirljivi, iznad zakona, iznad institucija i iznad građana, bez obzira na evidentne propuste, brojne koruptivne radnje i razne malverzacije. To su osnovni razlozi zbog kojih u državi, od opštinske, preko entitetske do državne vlasti, ništa ne funkcioniše bez problema, ni pojedinačno, niti kao celina. Uz inatnu i konfliktnu vladavinu takvih “legitimnih predstavnika konstitutivnih naroda” Bosna i Hercegovina je danas postala oličenje kvazidemokratije i sinonim za diskriminaciju, netoleranciju i različite manipulacije osnovnim ljudskim pravima, slobodama i temeljnim ljudskim vrednostima.

Kao alternativu vladajućim strukturama nemamo ni konstruktivnu opoziciju sa kvalitetnim programima za stvaranje boljeg društveno-političkog ambijenta i kvalitetnijeg ukupnog života građana. Mnoge od sadašnjh opozicionih stranaka i njihovi lideri bili su na vlasti u ranijem periodu, a iskustva građana ni tada nisu bila ništa bolja. Osim toga, sa malim izuzecima, već tri decenije u vlasti i opoziciji su etnonacionalisti, bilo da su to oni koji vladaju ili oni koji čekaju da dođu na vlast. Neki od njih su iz ruševina rata, ideologije i ekonomije izašli kao enormno bogati pojedinci, ali kod osiromašenog naroda i dalje uživaju poverenje, imaju ugled i podršku. Moglo bi se u nedogled nabrajati šta se sve događa na našoj političkoj sceni kad su u pitanju interesi i funkcije. Nema tu ni ideologije, ni programa. Jedini program je interes. Još pre deset godina sam tvrdio da vladajuće politike ne treba da brinu oko opstanka na vlasti sa ovakvom bezidejnom, nejedinstvenom i nacionalistički orijentisanom opozicijom, kojoj ovakvo stanje odgovara pošto nema nikakvu odgovornost, ništa ne radi, a ima dobra primanja.

Politička filozofija aktuelnih lidera nije u funkciji promjena nabolje/Edin Barimac

U doba ekonomskog, naučnog i tehnološkog napretka u svetu, obrazovanje i kultura u našoj zemlji su degradirani i ograničeni etničkim granicama, a inatnim politikama su svedeni na etnički okvir i primitivni etnonacionalni ponos. Skoro tri decenije se generacije odgajaju u takvom duhu, žive u etničkom okruženju, prate kontrolisane i manipulativne medijske sadržaje, pa većinski nisu u stanju da se usprotive politikama za koje su uverene da ih čuvaju i brane. Zaslepljeni nerealnom pričom često su isključivi, a činjenice i argumenti ih ne dotiču pošto smatraju da ih o pravom stanju informišu etnički lideri i njihovi kontrolisani mediji... Tome pogoduje i stalno održavanje i podsticanje novih međuetničkih tenzija, čime se održava atmosfera straha i neizvesnosti. U takvoj situaciji ljudi se priklanjaju nacionalnim vođama, potiskujući sopstvene lične i egzistencijalne probleme, kao i sve zamerke koje imaju na njihov rad i stavove, prihvatajući ih kao nekog ko ih brani od svih koji ih ugrožavaju.

Ni u verskim zajednicama se nije dovoljno radilo na duhovnom prosvećivanju naroda, zajedništvu sa pripadnicima drugih vera, kao ni na isticanju ključnih verskih i ljudskih vrednosti. U sprezi sa vladajućim nacionalnim politikama i u njima je preovladavala etnička pripadnost nad realnom potrebom za razumevanjem, tolerancijom i dogovorom u zajedničkom životu sa drugim narodima.

Siromaštvo birača takođe odgovara etnonacionalnim politikama koje ne žele da bilo šta čine kako bi građanima bilo bolje. Građani onda u većoj meri zavise od njih u pogledu zapošljavanja, uslova rada, položaja na poslu, primanja... a sa sa siromašnim, zabrinutim i zaduženim građanima je lakše manipulisati i upravljati.

Zbog svega navedenog ključno je pitanje - da li su neaktivnost, odsustvo dogovora i sva nečinjenja političkih struktura ove zemlje, kako vlasti, tako i opozicije, koja su vezana za ekonomski, socijalni i društveni status građana, posledica njihove nestručnosti, nezainteresovanosti i nesposobnosti ili su smišljena strategija radi preuzimanja vlasti, ostvarenja sopstvenih interesa i održavanja na vlasti.

Dejtonski mirovni sporazum, za koji je i njegov kreator Richard Holbrooke rekao da je najlošiji koji je sačinio u svojoj karijeri, postao je oruđe u rukama etnonacionalnih politika i permanentno je, zbog svojih nedostataka i nedorečenosti proizvodio različite krize tokom protekle tri decenije. Nejasan Dejtonski sporazum, a uz to i nedovoljno definisan ustavni okvir, dali su mogućnost destruktivnim politikama da različito tumače ustavne odredbe, što za posledicu ima da država do današnjih dana nije ostvarila sve elemente državnosti. Naše državne funkcionere koji su učestvovali u dejtonskom pregovaračkom procesu danas bi mogli da pitamo zašto nisu uspeli da preciziraju čak ni osnovne funkcije države koju su predstavljali, odnosno, zašto nisu definisali one državne funkcije oko kojih naknadno ne može biti sporenja, pri tome ostavljajući prostora da se o svemu ostalom kasnije može pregovarati.

Danas se stiče utisak da bi se naši etnonacionalni lideri, koji se o ničemu ne mogu dogovoriti, veoma brzo dogovorili oko toga kako da “svoj deo” omeđe, urede po svojoj volji i da njime samostalno vladaju. Pošto znaju da to nije moguće, jedni pričaju o secesiji, drugi o trećem entitetu, a treći o unitarnoj građanskoj državi. Pre nekoliko godina akedemik Slavo Kukić je u odnosu na tada aktuelne izjave bošnjačkih zvaničnika upozoravao: “Bože me sačuvaj od te njihove, bošnjačke, građanske države”, a ja bih danas dodao: Bože me sačuvaj od ovakvih lidera, kako vladajućih, tako i većine onih u opoziciji, koji tri decenije narodu prodaju praznu priču, a umesto u interesu naroda, rade samo u svom ličnom interesu...

Naše vlasti u javnosti ističu parole o suverenitetu, celovitosti i teritorijanom integritetu države, kao i da je Bosni i Hercegovini potreban mir i stabilnost, a u praksi ne postoji politička volja da se o bilo čemu od toga dogovore. Ni susedne zemlje ne zaostaju u toj priči. Koliko su samo puta njihovi državni zvaničnici rekli da poštuju terirtorijalni integritet i celovitost Bosne i Hercegovine, često “slučajno” izostavljajući suverenitet naše zemlje, da bi na direktna pitanja naknadno izjavili kako “poštuju dogovor svih naroda BiH”.

Ostaje da se zaključi da politička filozofija aktuelnih lidera sva tri naroda u ovoj zemlji nije u funkciji bilo kakvih promena nabolje. Oni su svoju vladajuću politiku gradili na populizmu i sprovodili uz blokiranje i nepoštovanje institucija, a uz pomoć sličnih politika iz susednih i prijateljskih zemalja i uz neadekvatno reagovanje međunarodne zajednice. Takva politika vodi samo sveukupnom i permanentnom razgrađivanju zemlje, što je u proteklih trideset godina mnogo puta prolazilo bez reakcija, kako u našoj zemlji tako i kod dela međunarodne zajednice. Ovih dana su, možda po prvi put, Evropska unija, SAD i Velika Britanija jasno saopštili svoj stav da se moraju poštovati državne sudske presude i odluke institucija Bosne i Hercegovine, te da o najavljenom referendumu u Republici Srpskoj ne može biti ni reči.

Još je nekadašnji visoki predstavnik, Schwarz Shilling upozoravao da ono što radi Milorad Dodik u Republici Srpskoj, a oprašta mu se, ne ide na dobro, te tražio od međunarodne zajednice da odlučnije reaguje kako bi se sačuvalo teritorijalno jedinstvo zemlje i institucije Bosne i Hercegovine. Na njegovo upozorenje međunarodna zajednica se oglušila, pa je i dalje tolerisala posete raznih političara, delegacija i zvaničnika iz susednih i drugih zemalja, koji su, bez odobrenja državnih organa, dolazili na razgovore samo sa jednim od entiteta, pa čak i samo sa predstavnicima svog naroda u delu drugog entiteta. U kojoj se to ozbiljnoj državi dozvoljava? Prema standardima dobrih diplomatskih običaja nema poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta neke države ako se ulazak u zemlju ne reguliše na nivou cele njene teritorije.

Koliko su takve prakse remetilački faktor ne samo u zemlji, nego i u regionu najbolje se vidi iz najnovijih dešavanja. Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je svojim delovanjem godinama privlačio pažnju domaće i međunarodne javnosti. Sve vreme mu se povlađivalo, a on je sa tim vešto trgovao. To je bio proizvod odnosa koji su vladali u Republici Srpskoj, Srbiji i na međunarodnoj sceni, dok je na unutrašnjem planu imao punu podršku predsednika HDZBiH Dragana Čovića. Uz pomoć njih, a naročito vlasti u Srbiji, na čelu sa bivšim predsednikom Borisom Tadićem, postao je ono što je danas. U izbornoj kampanji za predsednika Srbije, podržavajući kandidaturu Borisa Tadića, Miorad Dodik je Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, lidere tadašnje opozicije, nazvao političkim pobačajem, a nakon pobede Nikolića na izborima, promenio je retoriku. Danas na sve načine ističe bliskost i saradnju Republike Srpske i Srbije podržavajući Aleksandra Vučića. Čini se da danas zaista oni više ne mogu jedan bez drugog.

Dok se u Srbiji na masovnim studentskim i građanskim protestima aktuelna vlast najgorim represivnim merama obračunava sa demonstrantima, pomoć i podršku dobija od Milorada Dodika. On, za uzvrat, dobija podršku od predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegovih saradnika za sve što čini u Bosni i Hercegovini. Nakon višemesečnih demonstracija rejting predsednika Srbije u zemlji i svetu naglo opada, te mu je zato potreban neko iz Republike Srpske za populističko delovanje. U tom procesu učestvuje i verski lider iz Srbije, trenutno i veliki investitor, koji se otvoreno stavlja na stranu vladajućih struktura, zanemarujući činjenicu da je svojom retorikom i činjenjem predsednik Srbije podelio narod Srbije i njegove vernike na dva suprostavljena tabora, te pokušao da u zemlji izazove građanske i etničke sukobe. Njega ne brine ni to što predsednik Srbije svojim izjavama u susednoj zemlji izaziva napetost, ali nalazi vremena da, nenajavljen državnim organima, prošeta Jahorinom sa predsednikom Republike Srpske i bere šumske plodove.

Patrijarh SPC-a na Jahorini/X.com

Pre nekoliko godina Bogić Bogićević je dobro konstatovao da “sve ono što se događa i kako se događa, nije videlo ozbiljnu državu...” Etnički lideri u Bosni i Hercegovini, bilo da se radi o strankama u vlasti ili opoziciji, nemaju pravilan odnos prema državi, već je posmatraju kao zajednicu sa simboličnim funkcijama. Iz Skupštine Republike Srpske se već ranije čula izjava opozicionog odbornika PDP-a da ne razume postupke predsednika ovog entiteta kad RS već ima status države u državi. U predizbornoj kampanji za predsednika Republke Srpske, Jelena Trivić, protivkandidat Miloradu Dodiku, nijednom nije spomenula državu BiH, dok je Milorad Dodik više puta negirao njeno faktičko postojanje. Dejtonski sporazum je omogućio ovakvo ponašanje etničkih lidera. Sve što ima predznak države je u velikom delu nedovoljno jasno definisano, već razmontirano i mnoge nadležnosi su prenete na entitete, pa po njihovom mišljenju, entitet poprima atribute državnosti.

Imamo li se pravo žaliti?

U sve to se uklopio i narod koji se žali na svoj položaj i stanje u državi, ali od izbora do izbora ponavlja iste greške. Albert Einstein je rekao: “Ponavljanje istih stvari s očekivanjem drugačijih rezultata je definicija gluposti.” Naša politička praksa demantuje ovu izjavu. Kad nema izbora koji nudi progres i kvalitet, ponavljanje istih grešaka je definicija nemoći građana da utiču na političku scenu koja je zarobila državu i paralisala demokratiju.

Nakon sudske presude i odluke Centralne izborne komisije BiH Milorad Dodik više nije predsednik Republike Srpske. Odluka o poništavanju njegovog mandata je usvojena nakon što je Apelaciono veće Suda BiH potvrdilo prvostepenu presudu kojom je osuđen na godinu zatvora i šestogodišnju zabranu obavljanja javne funkcije. Dodik je tada u javnost izašao sa pretnjom da izbora za predsednika neće biti i pozvao institucije da to spreče, da bi ovih dana saopštio da ima kandidata za tu funkciju. Primetno nervozan, uz podršku predsednika i vladajuće stranke iz susedne zemlje, Milorad Dodik nastavlja i dalje svoju inatnu politiku. Saziva Skupštinu, formuliše pitanje za referendum i nakon ostavke predsednika Vlade Radovana Viškovića imenuje novog mandatara, za šta ni po zakonima entiteta, ni po zakonima ove zemlje nema pravo.

I ovom prilikom, kao mnogo puta do sada, lider HDZ-a Dragan Čović uobičajenim frazama i delujući neodlučno na unutrašnjoj političkoj sceni, ustvari mu pruža podršku. Tako se produbljuje već ionako dugotrajna i duboka politička kriza u zemlji. Opozicija Republike Srpske, sa izuzetkom Stranke za pravdu i red, i u ovoj situaciji pokazuje svoju nezrelost, bezidejnost i nejedinstvo. Na skupštinskom zasedanju pojedini poslanici čak raspravljaju o tome da li se odredbe državnih zakona trebaju poštovati ili ne, a predsednik opozicione strake PDP Draško Stanivuković se izjavom:” Ne želimo da priznamo bilo kakvo pravno nasilje ni nad jednom institucijom...” stavlja na stranu inatne vladajuće politike. Da li sada predstoji razrešenje aktuelne krize ili je ovo početak neke nove bezbedonosno opasne kampanje u našem regionu, ostaje da se vidi.

Bosni i Hercegovini su danas potrebni novi ljudi na političkoj sceni, sa novom koncepcijom delovanja i viđenjem uloge politike u društvu, ali je pitanje kako da se oni uključe u politiku i dobiju odgovorne funkcije, kad takve ljude ne prihvataju ni aktuelne politike, ali ni narod. Tako se vraćamo na početak, na pitanje odgovornosti, kompetentnosti, empatije i moralnih kvaliteta političara koje biramo da nas predstavljaju u vlasti i institucijama, te na pitanje da li imamo pravo da se žalimo na sve veću društveno-političku krizu kreiranu od ljudi koje sami biramo.