Vučićev strah od jeseni
Može li rektor Beogradskog univerziteta da bude lider svekolike srpske opozicije?
Otkako su pre osam meseci studenti zahtevali istinu i pravdu zbog korupcije koja je ugrađena u temelj smrtonosne nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, mladi su pokrenuli opšti građanski bunt koji udara u temelje političkog i društvenog sistema zemlje.
Retko ko je očekivao da će proteste povesti generacija Z, za koju smo mislili da je apolitična, nezainteresovana, razmažena, obuzeta ludilom društvenih mreža, virtuelnim životom ili lakom zaradom. Ispostavilo se da ne možete da probudite osobu koja se pravi da spava, kaže poslovica Navaho Indijanaca. Nije mladost spavala. Bili su budni. Sve su pratili. Ćutali su dok su hteli da ćute, a onda im je dozlogrdilo.
Blokirali su svih pet univerziteta u zemlji. Studentski plenumi su u demokratskoj raspravi formulisali zahteve za istinu, pravdu i kažnjavanje odgovornih za novosadsku tragediju. Aleksandru Vučiću su poručili da kao “nenadležna predmetna institucija” ne može da rešava njihove zahteve, jer su van njegovih ustavnih ovlašćenja. Poručivali su da nemaju političke ambicije i da se ne bave osvajanjem vlasti. Obraćali su se institucijama tražeći da ministarstva, tužilaštva i sudovi samo rade svoj posao. Znali su da će zarobljene institucije ćutati, ali su hteli da to svi građani vide.
Nisu dopustili mešanje opozicije. Nastupaju ni levo ni desno, samo napred. Impresivnom organizovanošću protesta i obezoružavajućom inventivnošću i duhovitošću poručuju da su odlučni da ne čekaju promene. Oni ih donose. Mudro su izbegli zamke. Nemaju lidere svesni da bi ih vlast diskreditovala i propuštala kroz “toplog zeca”.
Predsednik je uporno odbijao sve studentske zahteve, a konačno se fokusirao na lokalitete odakle je sve počelo: na univerzitete, rektore, dekane i profesore koje je proglasio za najodgovornije za pokušaje rušenja ustavnog poretka i države, tj. predsednika.
Protesti su se neizbežno politizirali od kada su studenti 5. maja postavili novi zahtev: za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Odbio je Vučić sve predloge o formiranju prelazne vlade koja bi u skraćenom mandatu pripremila slobodne i fer izbore. “Možete samo da me ubijete.”
Pošto je već dovoljno satanizovao opozicione političke stranke, nevladine organizacije i profesionalne medije koje je proglasio za protagoniste obojene revolucije, predsednik se posebno obrušio na 5.000 univerzitetskih profesora koji su od početka podržali studente.
Rektor i dekani su akteri udruženog zločinačkog poduhvata i za to moraju da odgovaraju, poručuje jedan SNS-ov poslanik, posebno iznerviran “strašnom činjenicom” što su studenti zatražili vanredne izbore.
Studenti se pažljivo klone nasilja koje režim stalno provocira, ali bilo je neizbežno da se politički organizuju. Formirali su studentsku listu koja bi, da se izbori sada održe, dobila najmanje 10 procenata glasova više od vladajuće naprednjačke koalicije. Na čelu liste našao se rektor BU Vladan Đokić.
Kako se dogodilo da profesor Arhitektonskog fakulteta, bez opozicionog pedigrea, postane vodeća ličnost opozicije? Otkako je pristao da bude prvi na studentskoj listi, rektor Đokić je u krugovima vlasti prepoznat kao najveća opasnost, a u pobunjenoj javnosti kao neko sa najvećim šansama da okupi široki antirežimski front.
Bilo je dovoljno što je rektor stao uz studente - svoje studente - da bi namah dospeo na stub srama koji grade oni kojima je sram nepoznata osobina. Koga brani general u ratu? Vojnike. Koga štiti lekar? Obolele. Koga štiti trener? Svoje igrače. Od rektora se očekuje da brani studente, a ne vlast. I predsednik bi trebalo da brani sve građane, ali znamo da to nije tako. On štiti samo “svoje”.
Rektor Đokić uradio je ono što se od njega očekuje: 20. maja potpisao je saglasnost da bude na studentskoj izbornoj listi. Univerzitet jeste politiziran iako je to protivno zakonu o visokom obrazovanju, ali to je iznuđen ishod. Ne bi bilo tako da je vlast pokazala nameru da ispuni ono što su studenti od početka tražili.
Teško da rektor ima harizmu vođe, još manje je masovik, ali imponuje njegova smirenost. Ta sve ređa osobina u srpskoj politici može najefikasnije da doprinese ujedinjenju građana, studenata i opozicije i da artikuliše nezadovoljstvo naroda.
U zemlji u kojoj je nemoral pretvoren u moral, u kojoj su oni koji traže istinu i pravdu parije društva, a oni koji bi da to batinama spreče slave se kao “junaci”, bilo je sasvim očekivano da rektor bude postavljen na metu bezočnih napada, sve uz pozive da ga treba hapsiti.
“Lice zla”, opisao ga je na režimskoj TV jedan naprednjački sivokošuljaš. Reči koje je rektoru uputila predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić moraju da ostanu zabeležene. Zatrebaće jednog dana:
“Nikada nismo svedočili ovakvoj sramoti za Beogradski univerzitet. Mi smo 2025. godine doživeli da je Univerzitet pod rukovodstvom rektora pokleknuo pod totalitarističkim plenumima koji nikakve veze nemaju sa demokratijom. Rektore Đokiću, vi ste sramota ne samo Beogradskog univerziteta, vi ste sramota ove zemlje. Vi ste okaljali Univerzitet koji traje 217 godina. Vi ste to uspeli i neka vam je na čast.”
Podsetilo me to na reči koje je početkom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu 13. avgusta 1941. u dvorani Kolarčevog univerziteta izgovorio slavni helenista Miloš N. Đurić. Kada je video da se potpisuje apel srpskom narodu koji je pozivao na red i poslušnost okupatoru, krenuo je prema izlazu.
Da li mu je tada jedan kompozitor i dirigent rekao “Ne beži, Miloše” ili “Vi se igrate glavom, gospodine Đuriću! Nemci vam to neće zaboraviti”, sasvim je svejedno. Profesor je uzvratio rečima koje će postati simbol doslednosti u etičkom stavu: “Lako je tebi, ti u diple sviraš, a ja svojim studentima etiku predajem.”
Tako i danas. Brnabićeva u diple, rektor Đokić o etici i solidarnosti.
Predsednik je orkestrirao kampanju, a onda se i sam uključio. Pošto je bez uspeha iskoristio sav arsenal ideja i alatki kako da zaustavi proteste, Vučić se sve više oslanja na represiju. Posle vidovdanskog mitinga u Beogradu 28. juna, privođenja i kidnapovanja studenata i građana postala su masovna, a policija po instrukcijama sa vrha sve češće koristi pendrek.
Tužioci i sudije koji prate zakon, a ne predsednika, takođe su postali meta režimske hajke. Tako i sa Univerzitetom. Predsednik priprema odmazdu zbog “nasilne okupacije”. Najavio je da će zbog “najstrašnijeg zločina protiv Univerziteta” neko kad-tad morati da odgovara. “Šta god da se desi, oni će da odgovaraju.”
Rektor i dekani se optužuju da su prekršili Ustav, da su diskriminisali većinu studenata, posebno one koji žele da uče, i tako ugrozili njihova ljudska prava. Ko je prebrojao tu većinu kojoj je Vučić u najstrožem centru Beograda podigao skaradno šatorsko naselje poznato kao Ćacilend?
Kako za diskriminaciju optužiti one koji su bunt pokrenuli da ne bi bilo diskriminacije, da bi svi bili jednaki pred zakonom, da bi, ako se utvrdi odgovornost, odgovarali pred licem pravde bilo gde da se nalaze na društvenoj lestvici?
Vučić tvrdi da su za vreme rektora Đokića “hiljade mladih ljudi” napustile Beogradski univerzitet. “Najveći egzodus u istoriji imamo danas, veći nego za vreme Drugog svetskog rata i Prvog svetskog rata, za vreme rektora Đokića i njihovog užasnog ponašanja u Beogradu.” “Svuda odlaze zbog bande neodgovornih ljudi koji su umislili da je vreme da postanu vlast bez izbora i znali su od početka šta rade.”
Vlast je svesna da je izgubila značajan deo podrške u javnosti. Pritisak raste, vremena je sve manje, pa treba što pre blokirati, uceniti, podeliti i na sve načine vagabunde sa univerziteta dovesti u red. Sa studentima to ne ide, ali profesorima treba ugroziti egzistenciju nudeći im “krompir”. Uzmite profesorima plate da biste ih pokorili. Pripretili zatvorom. U toku je brutalno slamanje univerziteta.
Studenti u blokadi su najveća opasnost naprednjačkoj vlasti otkako je pre 13 godina apsolutistički preuzela kontrolu države. Džaba optužbe o “boljševičkim” i “staljinističkim” plenumima ili “fašističkoj” prirodi zborova. Uzalud pozivi da rektor, rektorski kolegijum, mnogi dekani i profesori i blokaderi moraju da odgovaraju pred zakonom.
Intenzitet demonstracija, blokada, organizovanog izraza bunta protiv vlasti poslednjih dana je primetno opao, ali ne i snažna medijska propaganda protiv pobunjenika, kao i učestalost obraćanja predsednika Srbije javnosti, koji se sa istom snagom napinje da omalovaži i kleveće one koji se suprotstavljaju načinu na koji upravlja državom.
Silina protesta utihnula je samo za kratko, a predsednik mora da strahuje od jeseni. Oslanja se na jedino što mu je preostalo - na silu. “Sad nam ostaje da preduzimamo mere protiv nasilnika, siledžija, huligana, bandita, protiv svih onih koji ih podržavaju i koji su hteli da sruše našu državu”, kaže Vučić.
“Srušili su nam sve institucije u zemlji”, tvrdi neko ko je najodgovorniji što u Srbiji institucije ne rade svoj posao. Kako predsednik tako lako zaboravi, ili neće da čuje, da je zbog toga što institucije ne postoje i nastao studentski bunt? Pred duboko podeljenom Srbijom su dva puta: u diktaturu ili ka slobodi. Sredine više nema.