Vječni mir ili samo hudna

Olakšanje pomešano sa tugom stiglo je posle 738 dana kolektivne traume. Predsednik Donald Trump je ambiciozno najavio “istorijsku zoru” Bliskog istoka, dok skeptici, a njih je mnogo, zaključuju da je dug put od prekida vatre do trajnog mira.

Palestinci više ne žive u strahu od tona bombi i granata kojima ih je Izrael zasipao tokom najdužeg, najkrvavijeg i najrazornijeg rata u njihovom osam decenija dugom konfliktu. Krenuli su po Pojasu Gaze u novu veliku seobu po ruševinama u kojima je smrt našlo 67.000 ljudi, mahom žena i dece. Radovali su se puštanju na slobodu 250 Palestinaca koji su po izraelskim zatvorima služili kazne doživotne robije i još 1.700 zarobljenih tokom rata.

Izrael je slavio oslobađanje preostalih 20 Hamasovih talaca i tela četvorice umrlih ili stradalih tokom zatočeništva, ali čeka još 24 kovčega. Istovremeno se bolno podseća 7. oktobra 2023. kada je militantna palestinska grupa masakrirala 1.200 nedužnih jevrejskih civila, što je bio najveći gubitak jevrejskih života u jednom danu od vremena holokausta, i otela 250 ljudi.

Trump je posle niza pokušaja i posrednih pregovora uspeo da isposluje mir. Konvoji od 600 kamiona počeli su da dnevno dostavljaju humanitarnu pomoć. Prve jedinice Izraelskih odbrambenih snaga su se u okviru faznog povlačenja rasporedile duž žute linije iako i dalje kontrolišu polovinu Pojasa.

Suprotno ličnim i željama desničarskih ekstremista iz svoje koalicije, Benjamin Netanyahu nije mogao da se odupre svom najbližem strateškom savezniku. Iznureni Hamas, čije je liderstvo desetkovano, a borbeni sastav smanjen za 25.000 boraca - blizu polovine - ima svoje kalkulacije.

Trump nije propustio da napravi spektakl odlazeći za Izrael da bi u Knesetu uživao u desetinama aplauza i od Netanyahua čuo da je najveći prijatelj Izraela od svih američkih predsednika i da je ostvario “nešto čudesno”. Palestincima u Gazi je poručio da zaslužuju mir “posle decenija horora” - pod uslovom da se oslobode “snaga haosa”.

Slični tonovi čuli su se pošto je Trump iz Jerusalima otputovao za egipatsko letovalište Sharm el-Sheikh, gde su ga tri sata čekali lideri 20 zemalja sveta okupljeni na ceremoniji potpisivanja mira - kojoj nisu prisustvovali zvaničnici dve zaraćene strane. Sve je bilo upriličeno da zadovolji sujetu samoproklamovanog najvećeg mirotvorca savremenog sveta.

Pošto je izgubio mnoge prijatelje i saveznike zbog Izraela, Trump je sebi stvorio priliku da vrati lični i kredibilitet SAD-a, ali ne bi smeo da dopusti da Netanyahu nastavi da njime manipuliše, da ponovo minira mirovni proces i da ga spreči da pod raznim izgovorima ostane u Gazi. Da li će se, zadovoljan što je prekinuo ubijanje, okrenuti ratu u Ukrajini, rivalstvu sa Kinom ili obračunu sa demokratama kod kuće, ili će ostati na Bliskom istoku kako bi dobio Nobela za mir koji toliko želi?

Šta je Trump napisao u svojih 20 tačaka? U najkraćem: prekid vatre, razmena talaca i zatvorenika i početak dotura humanitarne pomoći. Ponudio je kratkoročno, ali ne i dugoročno rešenje za budućnost Gaze: stvaranje Saveta za mir sastavljenog od Arapa - poslovnično nikada previše zainteresovanih za Palestince - i stranaca među kojima je i Tony Blair. Trump je sebi zadržao komandnu poziciju. Za Palestince nema mesta.

Koliko je mirovni plan pouzdan? Analitičari su skloni tumačenju da je sporazum pun rupa koje bi obe strane mogle da eksploatišu u datoj prilici. Njegova prva faza se realizuje, ali mnogi detalji nisu razjašnjeni. Hamas procenjuje da nije dobio dovoljno garancija da Izrael neće pokrenuti nove vojne operacije pošto su taoci vraćeni. Plan ne nudi jasan odgovor da li će i kada izraelske snage potpuno napustiti Gazu. Hamas je pristao da preda rakete i lansere, ali ne i da se potpuno razoruža. Ništa u Trumpovom projektu ne govori o otvaranju mirovnog procesa koji je prekinut još 2014.

Ko će obnoviti Gazu? Bogati Arapi, poručuje Trump, daće stotine milijardi dolara. Ironija je da je Izrael razorio svaku stopu Pojasa, ali niko ne traži da učestvuje u rekonstrukciji. Nema kompenzacija, nema reparacija.

Šef Bele kuće je samo magličasto naznačio da bi o palestinskoj državi moglo da se razgovara negde u budućnosti, što je ustupak izraelskom premijeru koji ne odustaje od stava da nezavisne Palestine “nikada neće biti”.

Emocije su sada na vrhuncu. Nisu ovo dani za dugoročna strateška razmišljanja jer je valjda jasno da sporazum o miru ne znači kraj rata u Gazi, mada nagoveštava mogući početak nove, mnogo složenije faze: oblikovanja budućnost palestinske enklave.

Netanyahu je brzo prokockao simpatije sveta posle Hamasovog upada na jug Izraela. Za razliku od prethodnih ratova, kada je Zapad horski podržavao izraelsko “pravo na odbranu”, ovoga puta doskorašnji saveznici, poput Velike Britanije, Francuske, Kanade ili Australije, smanjili su prodaje oružja i priznali su Državu Palestinu.

Talas demonstracija po Evropi. U vreme napada 47 odsto američkih ispitanika bilo je za Izrael, 20 odsto za Palestince. Prošlog meseca, ispitivanje The New York Timesa i univerziteta Siena pokazuje koliko se sve okrenulo: 35 procenata je uz Palestince, 34 na strani Izraela. Iako se time neće promeniti realnosti na terenu, simbolika je značajna.

Izraelska javnost zahtevaće odgovor zašto zbog medijske blokade nisu mnogo toga znali o zločinima u Gazi. Premijer je izgubio bitku na društvenim mrežama. Protiv sebe je okrenuo najveći deo Jevreja u dijaspori, a istovremeno je pokrenut novi talas antisemitizma kod onih koji su skloni da Izrael i jevrejski narod izjednačavaju sa ratobornim premijerom. Netanyahu će kod kuće morati da se suoči sa formiranjem državne komisije za ispitivanje okolnosti koje su dopustile Hamasov masakr koji je šokirao Izrael u vreme kada su građani pomislili da njihova tehnološki superiorna armija i jake službe bezbednosti garantuju sigurnost.

Premijer, ali i šef opozicije Naftali Bennett, u Knesetu su hvalili Trumpa, pominjali njegove Abrahamove sporazume, Saudijsku Arabiju i Siriju, ali ne i Palestince. Nije bilo genocida, nije bilo namernog izgladnjivanja. Neki najekstremniji poslanici odbili su da prisustvuju svečanoj sednici signalizirajući da će Netanyahu imati problema da očuva svoju koaliciju religioznih cionista, militantnih nacionalista i predstavnika stranaka ultraortodoksnih Jevreja. Vanredne izbore teško da bi preživeo iako je povratkom talaca ublažio bes onih koji su tvrdili da mu je nastavak rata preči od sudbine otetih.

Izrael će morati da se suoči sa ozbiljnom introspekcijom: kako je zemlja dopustila da bude zatečena kao Arapi juna 1967? Kako je toliko otišla udesno i dopustila Netanyahuu da bude premijer sa najdužim stažom u istoriji i da vodi najdesniju vladu od nastanka Države Izrael 1948?

Netanyahu je izdao svoju zemlju i jevrejski narod. Za njim je raspisana poternica Međunarodnog krivičnog suda. Izrael je kao “aparthejd država” stavljen na stub srama kao počinilac genocida - o čemu govore Ujedinjene nacije, a proces pred Međunarodnim sudom pravde je i dalje u toku. Izraelci bi, zarad sopstvene katarze, trebalo da pošalju Netanyahua za Haag.

Hamas takođe čekaju teška pitanja. Grupa svakako snosi ogromnu odgovornost za napad za koji nisu znali ni njegovi saveznici ni političko rukovodstvo u egzilu. Vojni planeri militantne grupe morali su da pretpostave da će Netanyahuov odgovor biti brutalan.

Hamas je takođe izdao svoj narod, ali verovatno neće morati da objasni zašto su se njegovi lideri tako cinično igrali palestinskim životima koristeći ih kao ljudske štitove i skrivajući se po bolnicama, školama ili džamijama.

Zašto je prihvatio primirje u zamenu za delimično, a ne potpuno povlačenje izraelskih snaga? Zašto je prihvatio izraelski veto na sedmoricu istaknutih Palestinaca koji ostaju u zatvoru? Grupa treba da odluči da li će ostati pokret otpora ili će postati politički akter koji bi mogao da se priključi Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji.

Rivalska palestinska vlast predsednika Mahmouda Abbasa i njegov Fatah sa okupirane Zapadne obale suočeni su sa sličnim testom. Da li je vlast, optuživana za korupciju i neefikasnost, spremna da se ozbiljno reformiše i izgradi zajedničke nacionalne institucije, kako bi jednog dana, bez obzira na Netanyahuovo protivljenje, preuzela upravljanje Pojasom Gaze?

Lanac događaja vezanih za rat u Gazi jeste promenio Bliski istok. Izrael je desetkovao libanske Hezbolahe i prvi put u novijoj istoriji vodio 12-dnevni rat sa Iranom koji je doprineo slabljenju šiitskih saveznika Teherana i padu režima Bashara el-Assada. Sve su to bili Netanyahuovi ciljevi pre 7. oktobra. Čekao je priliku za “totalno uništenje” Hamasa, obećanje koje nije ispunio.

Za razliku od Trumpa, koji govori o “večnom miru”, skeptici strahuju da sledi samo još jedna hudna - pauza - i da trajnog mira Top of Form neće biti dok se Izrael ne povuče na granice pre rata 1967, prekine okupaciju Zapadne obale, Gaze i istočnog Jerusalima i saglasi se sa formiranjem Države Palestine. Podrška takvom rešenju raste, ali je još daleko na horizontu. Dotle, najduži konflikt savremenog sveta čeka neku novu erupciju.