Veličanstveni Veliki marš

Ne možemo da rešimo probleme oslanjajući se na isto razmišljanje korišćeno kada smo ih stvarali, govorio je Albert Einstein, ali srpska vlast ne shvata ovu poruku pa nastavlja da koristi iste instrumente koji su doveli do studentskog, a potom i svenarodnog bunta.

Energija blokada je kao megabudilnik razmrdala uspavanu Srbiju i kao magnet privlači stotine hiljada građana koji su srušili barijere straha spremni da pauzama u svom svakodnevnom životu doprinesu ostvarenju velikog i pravednog cilja: društva vrline, istine, znanja i odgovornosti.

Veliki marš studenata od Beograda do Novog Sada bio je epski događaj kolektivne katarze čiji je moto mogao da bude isti kao u vreme Francuske revolucije 1789: Sloboda, jednakost, bratstvo.

Brzim hodom osvajali su mladi kilometre starog druma i forsirali Frušku goru da bi se u Novom Sadu pridružili saborcima koji su blokirali sva tri mosta preko Dunava u danu kojim su se obeležavala tri meseca od tragedije na železničkoj stanici i pogibije 15 nedužnih ljudi.

Studenti protestuju protiv otuđene i korumpirane vlasti, protiv kulta ličnosti, pokorenih institucija, okupiranog pravosuđa. Zato su čitavom trasom maratonci dočekivani kao oslobodioci. Kakva razmena energije - na šok vlasti i u mestima koja su važila za naprednjačke bastione.

Napunili su baterije narodu ne iskopavši ni gram litijuma. Krenuli su kao studenti, a u srpsku Atinu stigli kao nominovani nobelovci za mir. Ako ima pravde, dobiće je.

Blokade, protestne šetnje i Veliki marš su izraz zdravog patriotizma i zajedništva kakav odavno nije viđen. U kolonama su dugokosi levičari i mladići pod šajkačama. Većina su vernici, ali ne i podanici Crkve. Pevaju državnu i himnu Svetom Savi. Zapušili su usta onima koji bi ih najradije proglasili za izdajnike. Nacionalno su veoma svesni, ali nema tu šovinizma prethodnih generacija. Kao takvi su prepoznati po regionu.

Studenti su emotivno razneli Srbiju. Neverovatno brzo i domišljato su razobličili jedan nakaradni sistem. Ukoliko ne ispuni njihov ključni zahtev - da se razotkriju mehanizmi korupcije koja korodira zemlju - režimu preti da nestane u ovom vremenu borbenih emocija. Sam je odgovoran za svoju sudbinu.

“Dosta je ćutanja”, poruka je vlastima koju ona ne želi da čuje, ali je doprla do srca ljudi koji prepoznaju da je u toku zajednička borba za pravdu i pravo, za moral i odgovornost.

Umesto da analizira kako je doprinela masovnom nezadovoljstvu, Srpska napredna stranka bira put konfrontacije. Pritiskaju se profesori i roditelji kako bi se odvojili od mladih. Pokrenuta je nova botovska ofanziva. Radio-televizija Srbije je optužena za “skandalozno izveštavanje” sa skupova u Novom Sadu koji na “nezabeležen način obmanjuje javnost”.

Bolesni maksimalizam i zahtevi za apsolutnu poslušnost. Svi da hvale predsednika. Svi mediji pod istu kontrolu. Ako vlast umišlja da će agresivni totalitarizam razrešiti krizu, onda katastrofalno greši i samoj sebi ispisuje čitulju.

Predsednik bi mogao da se priseti izreke “Ne daj bože da se Srbi slože, a kad se slože, onda pomoz’ bože”. On ponavlja da iza sebe ima većinu. Možda, ali ovo nije prebrojavanje birača. Ovo je događanje naroda. Da li predsednik to vidi? Da li i dalje želi da bude predsednik ako ne uspeva da ispuni jednu od centralnih funkcija: celinu države sa svim njenim različitostima?

Predsednik nastavlja da vrti istu mantru da neko hoće da uništi Srbiju. Ne shvata da strancima podiže spomenik jer ispada da su u stanju da pokrenu mase mladih i drugih koje ih prate. Nije nezadovoljstvo uvozna roba, već je Made in Serbia. Pokušaj krađe autentičnosti studentskog pokreta je uvredljiv.

Govoreći u Trsteniku, predsednik kaže da neće dozvoliti ni prelaznu, ni ekspertsku vladu, već da će nova vlada biti srpska koja neće biti sluga bilo kome. “Ja da vama dam ekspertsku vladu... da neke lopuže upravljaju Srbijom bez izbora i bez narodne volje.” Zaboravio je samo da ta srpska vlada mora da bude sluga - svom narodu. A narod sve masovnije poručuje da je nezadovoljan, čak i besan.

Poručuje predsednik da se izborna volja potvrđuje na izborima. Ko se tome protivi? Studenti ne traže promenu vlasti, ne žele politički angažman, ali iza njihovih zahteva o normalnosti pomalja se očekivanje da to budu slobodni i fer izbori. Zašto to predsednik ne obeća? Zašto pominje demokratiju, a jača političku i poslovnu autokratiju i kleptokratiju?

Ponavlja predsednik da je o novom mandataru spreman da razgovara sa svima, uključujući i one o kojima misli “sve najgore”. To je njegova dužnost, a ne dobra volja. Studenti ga i dalje ignorišu. Predsednik tvrdi da je sve njihove zahteve ispunio, da im je isplatio stipendije, a onda ponovo pokušava da proturi “zaveru spolja” čiji je cilj da “Srbiju vrati nazad”.

Ne napadaju mladi Srbiju. Naprotiv, pokušavaju da je odbrane. Studenti ne ruše, već žele da grade zemlju kakvu ova vlast ne želi. To je suština sukoba koji ove proteste kvalitativno razlikuje od onih 5. oktobra 2000. Tada se obarala vlast, a sada mladi uz dozu plemenitog patriotizma pokušavaju da izgrade sistem.

Studenti su davno poručili da sa predsednikom nemaju šta da pričaju jer su njihovi zahtevi van njegovih ustavnih ovlašćenja. Zašto bi seli prekoputa “predmetne institucije” kad on njihove dostojanstvene manifestacije opisuje kao “vašarsku atmosferu”? Koliko ljudi iskreno iznervira predsednica Skupštine kada u nastupu slepila tvrdi da “mi nemamo političku krizu” i da je “jedina kriza koja postoji u ovom trenutku kriza opozicije”.

Predsednikova volja za moć pokušava da uguši vapaj za pravdom, ali pokazuje se da je ulica pametnija od vlasti koja iritirajućim potezima sve više tone i samu sebe osuđuje na pad. Vlast pokušava da organizuje nekakav oktroisani dijalog, kakav je svojevremeno bio onaj o Kosovu, ali to ne prolazi više ni u Ćićevcu.

Predsednik je na razgovor pozvao rektorski kolegijum Beogradskog univerziteta, ali ne i one u Novom Sadu i Nišu u providnom pokušaju da unese podele i da sebe uvede u dijalog. Odgovor koji je dobio mora da ga je dodatno iznervirao: nema potrebe za dijalogom u kome bi učestvovale dve strane koje nemaju mandat da raspravljaju o zahtevima i kojima zahtevi nisu ni upućeni.

Ne postoji poverenje. Kako bi ga bilo kada tužilaštvo u Novom Sadu posle tri meseca pokreće istragu oko korupcije uz obrazloženje da je to “usled velikog interesovanja javnosti”! Ko tamo sedi da bi napisao ovako imbecilno i farsično objašnjenje?

Vlast nema spremnosti da se razotkriju korupcija i svi koji su u nju uključeni. Sve dosadašnje blokade istrage imaju za isključivi cilj da se spreči penjanje ka vrhu piramide mita. Ključni studentski zahtev zato nije ispunjen.

Tri meseca je dovoljno vreme da se izvuku neki zaključci. Fenomen studenata, koji se zarazno - na naš ponos - širi regionom, ali i svetom, više je nego ohrabrujući i razbuđujući. Mladi u društvu koje je bilo na ivici kolektivne apatije šire pozitivnu energiju. Dok razotkrivaju okoštali sistem, oslobođeni su autoriteta. Ono što je bio naš strah je njihova snaga.

Mladi ljubavlju, humanošću i solidarnošću pokušavaju da očiste svet koji smo mi zaprljali. Obavezni smo da ih podržimo, da properemo sopstvenu savest i omogućimo im da žive u društvu kakvo smo mi možda sanjali, ali nismo imali hrabrosti i volje da ga napravimo.

Vlast je imala dovoljno vremena da pokaže da postoje država i zakoni. Tvrdoglavo je propuštala sve prilike. Ako ne shvata suštinu studentskih zahteva, znači da nije dorasla vremenu i izazovima s kojima se suočava. Isto važi i za opoziciju koja bi mnogo toga mogla da nauči na primerima zajedništva koje se probudilo u ovom zarđalom društvu.

Studenti su sve iznenadili. Nama ostaje da odgovorimo na bolno pitanje: kako smo decenijama živeli a da se nismo potrudili da upoznamo mlade ljude oko nas? Zašto smo tako dugo pristajali da budemo taoci pa su studenti sada dočekani kao oslobodioci? Čekali smo ih decenijama, ne dopustimo da ih podzemnim pritiscima rasteraju dok svima drže pokaznu vežbu.