Sretenje 2024.
Sretenjsko slavlje je počelo javnim proricanjem budućnosti Srbije. Medved Uroš u beogradskom zoovrtu se, navodno, probudio iz zimskog sna. Izašao je iz pećine, ali nije video svoju senku pa su upućeni u taj ritual prepoznali znak da je na pomolu dugo očekivano proleće. A Uroš je i tog jutra, baš kao i svih ranijih početaka dana, bez obzira na metafizička učitavanja u njegove zatočeničke rituale, samo bauljao unutar kaveza.
Na dvoru, nedaleko od Uroševog kaveza, svita slavi srpsku državnost, slobodu, ustanke, ustav po ugledu na tadašnju prosperitetnu Evropu. Kapom i šakom dele ordenje. Puca se i peva širom Srbije. Nadleću avioni, helikopteri i dronovi, plove brodovi Rečne flotile. Od spektakularnog vatrometa dime se gradovi u Srbiji i Srpskoj. Lokalni i državni funkcioneri čitaju svoje govore - država nam je uređena i moderna, a građani slobodni. Polažu vence, otvaraju izložbe, digitalizuju prošlost. Slavlje nikada pompeznije od 2002. godine, od kada se obeležava 15. februar kao Dan državnosti i Dan ustavnosti Srbije, inače i crkveni praznik Sretenje. Trebalo je nahraniti sujetu današnjeg srpskog “kneza”.
Na Sretenje su “progovorili” Karađorđe i Miloš. Prizvao ih je današnji “knez” da mu i oni - aplaudiraju. Da ih veštačka inteligencija nije cenzurisala, možda bi ga pitali: Zar se Srbija nije oslobodila dahija i spahija? Čemu naši ustanci? Šta bi sa Ustavom? Čemu skupština, izbori? Zašto se raja buni?
“Moramo da budemo mudri, ali ne po svaku cenu”, opisao im je današnji “knez” šizofrenost srpskog trenutka. Bio je “originalan” u tome da “samo jedna stvar ne sme da ima cenu za Srbina, a to je sloboda”. Namigivao je Rusiji i Kini, mrštio se na “licemerje Evrope”. Govorio o Kosovu i Metohiji i otkrio da je “dovoljno da kaže da naša zemlja nije naša i da će iz inostranstva stići svila i kadifa”. Uhvatio nam je muštuluk - nećemo ratovati iako imamo džebane.
Ipak, multimedijalna slavljenička buka ni na Sretenje nije mogla da prikrije stvarnost u Srbiji. Daleko od dvora je uhapšen Miloš Pavlović, potpredsednik Narodnog pokreta Srbije, jedan od “izdajnika”, kako Vučić naziva srpske opozicionare. Pavlović se, sa porodicom, uputio na Zlatibor. Vrh policije tvrdi da je na putu kod Užica, tokom vožnje, koristio mobilni telefon i da je na poternici beogradske policije. Ali, policajci u Užicu otkriše da mu stavljaju lisice zbog njegovog učešća na protestima opozicije 24. decembra ispred Skupštine Beograda, zbog izborne krađe.
U istom danu otkriveno je da je beogradski javni tužilac Nenad Stefanović podneo čak 11 prijava protiv progonjene i hrabre tužiteljke Bojane Savović. Tužiocu su zasmetali njeni pozivi, tokom tribina ProGlasa, na poštovanje Ustava i zakona, slobodne i fer izbore. Zašto se Stefanović prepoznao u tim pozivima?
Nešto bliže dvorskom sjaju, a dovoljno daleko da se ne vidi i ne čuje, stanari beogradskog bloka 63 podigli su ustanak, po ko zna koji put. Traže da se ne dozvoli gradnja luksuznog stambenog kompleksa ispred njihovih zgrada na zelenoj površini. Njihove vapaje protiv investitorskih spahija dvorjani ne čuju. Zbog toga je novobeogradska “raja” uzela pravdu u svoje ruke. Zar ne bi tako i na Sretenje 1804. godine? Trebalo bi na to podsetiti “kneza”.
(Novi magazin, Beograd)
