Sramni odnos elite EU
U proteklih deset meseci rata u Gazi vodeći lideri Evropske unije su jednostranom podrškom izraelskoj agresiji propustili ne samo da se stave na stranu međunarodnog prava već i elementarnog humanizma. Iako podeljena, Unija nije u stanju da na odgovarajući način osudi brutalna bombardovanja koja su odnela više od 40.000 mahom civilnih palestinskih života i raselila dva miliona ljudi.
Čitajte kolumne Boška Jakšića:
U Berlinu, Parizu ili Rimu slede Washington i uporno sve vreme ponavljaju mantru o izraelskom “pravu na odbranu” posle masakra 7. oktobra iza kojeg je stajao Hamas, označen u EU kao teroristička grupa. Čak i kada pominju civilne žrtve, to pravo je primarno, sve ostalo sekundarno. Niko da kaže da je Izrael još od rata 1967. okupaciona sila koja se, istina, povukla iz Pojasa Gaze 2005, ali enklavu sve vreme drži u blokadi dok Zapadnu obalu uz teror kolonizuju jevrejski naseljenici.
Šefovi diplomatija EU podržavaju stvaranje nezavisne palestinske države kao jedini način uspostavljanja stabilnog mira na Bliskom istoku i zabrinuti su što izraelski premijer odbija tu ideju. Tako je u diplomatskoj teoriji. U praksi se Palestincima poriče pravo na legitimnu samoodbranu - što bi, u istorijskom poređenju, bilo kao francuskom pokretu otpora osporavati otpor nemačkim nacistima tokom Drugog svetskog rata. Evropski lideri podržavaju pravo Ukrajincima da se suprotstave ruskoj agresiji, ali ga uskraćuju Palestincima.
Niko ne brani Hamasov terorizam i otmicu nedužnih jevrejskih talaca. Nasuprot. Jahya Sinvar, vojni lider islamista u Gazi, s pravom je stavljen na poternicu Međunarodnog krivičnog suda (ICC) u Haagu, ali na toj listi je i izraelski premijer Benjamin Netanyahu. Deo Evropljana vidi samo prvog, a drugog i ne pita za masovne pogibije, organizovano izgladnjivanje ili ciljna ubistva lidera Hamasa i libanskih Hezbollaha.
U zajedničkom saopštenju, koje su 12. avgusta izdale vlade Britanije, Francuske i Nemačke, Iran se poziva na uzdržavanje kako bi se izbegao širi regionalni konflikt. U deset rečenica se ni jednom ne pominje Izrael. Da li evropski lideri zaista misle da takvim stavom mogu da ubede Tehran i njegove saveznike da odustanu od uzvratnog udara posle likvidacije političkog šefa Hamasa Ismaila Haniyea?
Po ulicama i trgovima Evrope na probu je stavljeno jedno od osnovnih demokratskih prava: pravo na mirna okupljanja i na slobodu govora. Nemačka, Francuska i Italija (plus Britanija i predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen) toliko su se otvoreno stavili na stranu Izraela da su prošle jeseni nacionalne i lokalne vlasti zabranjivale propalestinske manifestacije. Stotine su pohapšene.
Nemačka je domovina najveće palestinske zajednice u Evropi, ali je i posle 80 godina od holokausta veoma osetljiva oko stava prema jevrejskoj državi. U Berlinu je školama dopušteno da zabrane “kefiju”, tradicionalnu palestinsku maramu, karte Izraela u bojama palestinske zastave ili stikere na kojima stoji “Slobodna Palestina”. Vlada kancelara Olafa Scholza doživela je da više od stotinu jevrejskih umetnika i pisaca osudi njeno ponašanje prema pristalicama palestinske stvari.
U Francuskoj, državi sa najvećim jevrejskim i muslimanskim zajednicama u Evropi, solidarnost je jednosmerna. Eiffelov toranj osvanuo je osvetljen Davidovom zvezdom. Ministar unutrašnjih poslova dao je instrukcije da se propalestinski protesti zabrane “jer je verovatno da će izazvati remećenje javnog reda” i podsticati antisemitizam. Naredba je odlukom suda kasnije poništena, ali je lokalnim vlastima ostavljeno pravo na zabranu.
Desničarska italijanska vlada Giorgie Meloni odmah je podržala predlog o osnivanju novog muzeja holokausta, moguće u rimskoj vili koju je nekada koristio fašistički diktator Benito Mussolini. Vlasti u Britaniji izbegle su zabrane, ali ne i optužbe da zloupotrebljavaju odredbe koje demonstracije treba sprečiti. Mahanje palestinskom zastavom moglo bi da se tumači kao glorifikacija terorizma, izjavila je tadašnja ministarka unutrašnjih poslova Suella Braverman.
Ako je to koncept sveta zasnovanog na vladavini zakona, toliko drag evropskim liderima, onda su oni u ozbiljnom problemu. Izgleda da su uzalud mnogi bili šokirani uskraćivanjem prava da izraze svoje raspoloženje. Zabrane su pretnja građanskim slobodama i normalizuju dehumanizaciju Palestinaca.
EU kao saučesnik nastavlja da finansira ono što ICC naziva genocidom u Gazi, Unija je posle SAD-a drugi najveći snabdevač Izraela oružjem (Nemačka je na čelu liste), a retko ko se u Uniji setio da pozove na barem delimični embargo posle izbijanja rata.
Nemački ThyssenKrupp proizvodi delove za motore izraelskih “merkava” tenkova koji razaraju Gazu. Britanci, zajedno sa Nemcima, proizvode samohodne haubice za koje Amnesty International tvrdi da su koristile zabranjenu fosfornu municiju. Američki lovci F-35 korišćeni za tepih bombardovanja imaju četvrtinu komponenti proizvedenih u Evropi koja je rezervne delove tokom rata direktno izvozila za Izrael. Stotine miliona evra evropskih poreskih obveznika finansira proizvodnju protivbunkerskih projektila i granata koje uništavaju Gazu.
Niko da barem postavi pitanje kako to Netanyahu minira sopstvene predloge o prekidu vatre koji bi vodili oslobađanju talaca? Zašto i dalje izraelska vojna mašina sistematično bombarduje škole, bolnice i urede UN-a? Zašto ubija lidera Hamasa sa kojim je trebalo da pregovara?
Izbegavajući odgovore i ćutanjem oko rata u Gazi, EU je pogubila značajan deo sopstvenog kredibiliteta i sama sebi je uskratila priliku da stabilizuje situaciju i bude pošteni arbitar u dugoročnom rešavanju konflikta - što nominalno želi.
Oktobra prošle godine, dve nedelje po izbijanju rata, više od 800 zvaničnika EU pismom se obratilo Ursuli von der Leyen kritikujući “nekontrolisanu” podršku Izraelu. Teško prepoznajemo vrednosti EU u pokazanoj indiferentnosti prema masakru civila u Pojasu Gaze, kaže se u pismu koje Bruxelles optužuje za politiku dvostrukih standarda.
Studenti po evropskim univerzitetima demonstrirali su uz transperente podrške Palestincima zahtevajući prekid rata i pogroma Palestinaca, ali Von der Leyenova ni tada, kao ni sada, ne pominje prekid vatre. Samo iskazuje solidarnost sa Izraelom.
Evropljanima preti diplomatski fijasko, ali nisu svi spremni da snose odgovornost za potpuno nekritičku podršku politici izraelske krajnje desnice. Pre nego što su ušli u EU, devet sadašnjih članica priznalo je Palestinu. Direktno kao odgovor na rat u Gazi to su ove godine učinili Irska, Slovenija i Španija (plus Norveška koja nije u EU). Belgija, Luksemburg i Malta takođe razmatraju priznavanje Palestine.
Nemačka nije zainteresovana ni za priznavanje ni za pozive na prekid vatre u Gazi. Francuska smatra da se “još nisu stekli uslovi” za priznavanje. Donji dom italijanskog parlamenta je u julu odbacio predlog levičarske opozicije o priznavanju Palestine.
Potvrđuju se duboke podele koje EU prate od početka rata, kada su se članice složile da traže “humanitarnu pauzu”, ali ne i prekid vatre. Blok na jednoj strani ima proizraelski tabor, a na drugoj one posvećene poštovanju međunarodnog prava. Jedni ohrabruju okupaciju i dehumanizaciju, drugi barem simbolički iskazuju podršku decenijskim žrtvama.
Odbijanje da se sagledaju izraelski zločini i da se Netanyahu prozove na odgovornost samo doprinosi produžavanju konflikta. Ne ucenjuje izraelska radikalna desnica samo svog premijera već i Olafa Scholza, Emmanuela Macrona, Keira Starmera, Joea Bidena. Ništa neobično da se po Evropi istovremeno uvećavaju i antisemitizam i islamofobija.
